Часопис Хаслер против Фолвела
| Časopis Hasler protiv Folvela | |
|---|---|
 | |
| Datum rasprave: 2. decembar 1987. Datum presude 24. februar 1988. | |
| Puni naziv slučaja | Hustler Magazine and Larry C. Flynt, Petitioners v. Jerry Falwell |
| Presuda | |
| Parodije javnih ličnosti za koje niko razuman neće poverovati da su istinite, zaštićene su od utuživanja u skladu sa Prvim amandmanom Ustava SAD, čak i ako su namerno napravljene da izazovu duševnu bol. Presuda apelacionog suda preinačena. | |
| Članovi suda | |
| Vilijam Renkvist Vilijam Dž. Brenan · Bajron Vajt · Turgud Maršal · Hari Blekman · Džon Pol Stivens · Sandra Dej O'Konor · Antonin Skalija · Entoni Kenedi | |
| Većinsko mišljenje: | Renkvist, pridružili se: Brenan, Maršal, Blekman, Stivens, O'Konor, Skalija |
| Izdvojeno saglasno mišljenje | Vajt |
| Primenjeno pravo | |
| Ustav Sjedinjenih Američkih Država, I amandman | |
Časopis Hasler protiv Folvela (engl. Hustler Magazine, Inc. v. Falwell, 485 U.S. 46 (1988)) je naziv procesa pred Vrhovnim sudom SAD, u kojem je Sud doneo jednoglasnu presudu[a] da odredbe o slobodi govora u prvom amandmanu Ustava SAD zabranjuju dodeljivanje odšteta javnim ličnostima kao kompenzaciju za nanesenu duševnu bol.
Parodija koju je objavio časopis Hasler nije bila protivzakonita, jer po mišljenju Suda, niko razuman ne bi poverovao da sadrži istinite tvrdnje. Sud je poništio odštetu u iznosu od 150.000 dolara koja je ranije dodeljena Džeriju Folvelu.
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Iako je časopis Hasler oduvek bio poznat po eksplicitnim slikama obnaženih žena i po onome što mnogi smatraju sirovim humorom, istaknuti protestantski fundamentalistički sveštenik Džeri Folvel žalio se na parodiju koja je štampana 1983. gde „on“ u lažnom intervjuu govori kako je imao incestuozni susret sa majkom u sporednoj zgradi.
U pitanju je bila aluzija na reklamnu kampanju za italijanski aperitiv Kampari. Prave reklame sadržavale su intrvjue sa poznatim ličnostima o „njihovom prvom iskustvu“. Reklame su imale dvosmislen naslov („Iks govori o svom prvom iskustvu“), te se na prvi pogled činilo da je tema razgovora prvo seksualno iskustvo, iako su poznate ličnosti zapravo govorile o svojim iskustvima kada su prvi put probale „Kampari“.
Haslerova parodija je sadržavala Folvelovu sliku i izmišljeni „intervju“ u kojem „Folvel“ opisuje svoje prvo seksualno iskustvo, koje se odigralo „sa mamom“ u pomoćnoj zgradi, i kako su posle toga redovno imali odnos. Konačno, na pitanje da li je probao Kampari, „Folvel“ odgovara: „Uvek se napijem pre nego što izađem na propovedaonicu, ne mislite valjda da bih mogao da izdržim sve to sranje trezan“. Na kraju „intervjua“, malim slovima na dnu stranice, čitaoci su obavešteni da se radi o parodiji i da tekst ne treba shvatiti ozbiljno.
Folvel je tužio Larija Flinta, časopis Hasler i Flintovu distributersku kuću, pred Okružnim sudom SAD za zapadni okrug Virdžinije, i to za klevetu, narušavanje privatnosti, i namerno nanošenje emocionalnog bola. Pre suđenja, sud je odbacio tužbu u delu koji se odnosi na narušavanje privatnosti, a o preostalim tačkama tužbe se odlučivalo na suđenju. Porota je glasala u korist Flinta u delu tužbe koji se odnosi na klevetu, ali je odlučila u korist Folvela u delu koji se odnosi na namerno nanošenje emocionalnog bola. Folvelu je dodeljena odšteta od 150.000 dolara.[2]
Flint se žalio apelacionom sudu, koji je odbio žalbu i potvrdio raniju presudu. Flint je u žalbi tvrdio da se standard „stvarne zlobe“ iz predmeta Njujork tajms protiv Salivena primenjivao samo na namerno izazivanje duševnog bola, kada se radi o javnim ličnostima. Nakon što je apelacioni sud odbio zahtev da ponovo razmotri slučaj u punom sastavu, Vrhovni sud SAD je prihvatio zahtev za reviziju.
Presuda[uredi | uredi izvor]
Vrhovni sud je u svojoj presudi preinačio raniju presudu apelacionog suda. U mišljenju koje je napisao predsednik Vilijam Renkvist, navodi se značaj slobodnog protoka mišljenja i ideja i njihovog nesankcionisanja.
U srcu Prvog amandmana je priznanje fundamentalnog značaja koji ima slobodan protok ideja i mišljenja o pitanjima od javnog interesa i značaja.[...] Stoga smo bili posebno oprezni kako bi osigurali da pojedini izrazi ideja ostanu slobodni od državnih sankcija. Prvi amandman ne poznaje postojanje „lažnih“ ideja.[...] Snažna politička debata, koju ohrabruje Prvi amandman, treba da proizvede govor koji je kritičan prema onima koji obavljaju javne funkcije ili prema javnim ličnostima koje su tesno uključene u rešavanje važnih državnih pitanja, ili koje zbog svoje slave, oblikuju događaje u oblastima od interesa za društvo u celini.
— [1]
U mišljenju se dalje konstatuje da nije svaki govor koji se tiče javnih ličnosti oslobođen od sankcija, i citira se ranija presuda u predmetu Njujork tajms protiv Salivena prema kojoj javne ličnosti mogu tužiti autora za klevetu ukoliko je znao da je informacija koju objavljuje netačna, ili ukoliko je pokazao posebnu nezainteresovanost da li je informacija tačna ili netačna. Konstatuje se da su lažne izjave posebno bezvredne i mogu da izazovu štetu po reputaciju pojedinca koja ne može biti lako popravljena. Međutim, takođe se navodi da su lažne izjave neizbežne u slobodnoj debati.
Glavni Folvelov argument je, međutim, bio da se u ovom slučaju radi o namernom izazivanju teške duševne boli a ne o narušavanju reputacije, te da se u tom slučaju treba primeniti drugačiji standard. Sud je, odgovarajući na ovaj argument, primetio da čak i ako je govornik ili pisac motivisan zlom namerom, njegovo izražavanje je opet zaštićeno Prvim amandmanom. Ukoliko bi bilo drugačije, primećuje Sud, politički karikaturisti i satiristi bi se često suočavali sa zahtevima za odštetu kao rezultat njihovih karikatura javnih ličnosti. Odgovarajući na Folvelov argument da je karikatura u pitanju toliko „nečuvena“, i da se razlikuje od tradicionalnih političkih karikatura, Sud navodi da je „nečuvenost“ nužno subjektivna kategorija i da zavisi od pojedinačnih ukusa i pogleda. Sud zatim citira deo iz ranije presude:
Sama činjenica da društvo smatra neki govor uvredljivim nije dovoljan razlog za njegovo suzbijanje. U stvari, ukoliko je govornikovo mišljenje to koje vređa, onda je to razlog da mu se obezbedi ustavna zaštita. Centralno načelo Prvog amandmana je da država mora da ostane neutralna na tržištu ideja.
— [3]
Sud se na kraju složio sa mišljenjem porote i apelacionog suda da u sadržaj parodije u Hasleru niko razuman ne bi poverovao, zbog čega je porota i odbacila tužbu za klevetu. Međutim, Sud zbog svega ranije navedenog smatra da nema osnova ni za dodeljivanje odštete po osnovu namernog izazivanja emocionalne i duševne boli, zbog čega je odšteta koja je ranije dodeljena Folvelu poništena.
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Sudija Entoni Kenedi nije učestvovao u odlučivanju.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Hustler Magazine, Inc. v. Falwell, 485 U.S. 46 (1988)
- ^ Hustler Magazine v. Falwell 485 U.S. 46 (1988); School of Journalism and Mass Communication
- ^ FCC v. Pacifica Foundation, 438 U.S. 726 (1978)
Literatura[uredi | uredi izvor]
Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]
- Brewer, Edward C. (2003). „Hustler Magazine, Inc. v. Falwell”. Ур.: Parker, Richard A. (ed.). Free Speech on Trial: Communication Perspectives on Landmark Supreme Court Decisions. Tuscaloosa, AL: University of Alabama Press. стр. 264-280. ISBN 978-0-8173-1301-2.
- Stanley Fish, "Jerry Falwell's Mother", in There's No Such Thing as Free Speech, and It's a Good Thing, Too, Oxford University Press, 1994.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Hustler Magazine v. Falwell, 485 U.S. 46 (1988), findlaw
- Hustler Magazine v. Falwell, 485 U.S. 46 (1988), supreme.justia.com