Četvrti vaseljenski sabor

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga

Četvrti vaseljenski sabor je održan u Halkidonu na maloazijskoj obali Bosfora od 08.10. do 01.11. 451. godine. Halkidonski sabor je definisao hristološki stav kojim se razlikuju dve prirode Hrista. Ovaj sabor je izopštio monofizite. Ovaj sabor je preuzeo odbranu učenja svetog Kirila i Efeskog sabora iz 431. godine. On je takođe zadovoljio zahteve episkopa Istoka da se jasno ispoveda da je u Isusu istinita ljudska priroda.

U Halkidonskoj definiciji se izjavljuje da je Isus Hristos zaista ovaploćeni Logos, istiniti Sin Božiji, rođen od Oca pre svih vekova. U njoj se potvrđuje da je Djeva Marija istinita Teotokos (Bogorodica), a Onaj, koji je od nje rođen po telu u Vitlejemu, je nestvoreni, božanski Sin Božiji, jedan od Svete Trojice. Prema tome, Isus iz Nazareta je jedno lice ili ipostas sa dve prirode - čovečanskom i božanskom. On je potpun čovek. On je potpun Bog. On je savršen Bog i savršen čovek. Kao Bog, On je iste suštine jednobitan sa Bogom Ocem i Svetim Duhom. Kao čovek, on je jednake suštine sa svim ljudskim bićima. [1]

Sabor je započet 8. oktobra u hramu Svete mučenice Jefimije. Na samom početku, raspored učesnika Sabora pokazao je da su jeretici na čelu s Dioskorom Aleksandrijskim ostali usamljeni i izolovani. Episkop Jevsevije Dorilejski optužio je Dioskora da je odgovoran za održavanje Razbojničkog sabora (449) u Efesu, na kome je u odsustvu osudio i lišio katedre Teodorita Kirskog, Ivu Edeskog i mnoge Pravoslavne Episkope na Istoku.

Potom su čitani zapisnici tog saborovanja koje je osuđeno. Od značajnih dokumenata bila su predstavljena: Dokumenta Flavijanovog sabora (448), Tomos izmirenja (433) i Flavijanovo ispovedanje vere (449). Prilikom čitanja ovog poslednjeg, mnogi prisutni Episkopi koji su do tada više iz straha bili na Dioskorovoj strani napustili su ga i prišli Pravoslavnima. Neki od njih javno su priznali da su bili primorani da potpišu dokumenta Razbojničkog sabora.

10. oktobra održana je druga sednica Sabora, kada je prvi put čitan Nikeocarigradski Simvol Vere iz 381. godine, zatim je pročitano Kirilovo Drugo pismo Nestoriju, Tomos pape Lava i Kirilovo Treće pismo Nestoriju sa 12 anatema. Sva pomenuta dokumenta bila su dobra podloga da se pokaže da su Evtih, Dioskor i monofiziti jeretici koje treba izopštiti iz Crkvene zajednice.

Na ostalim saborskim sednicama, oformljena je komisija koja je trebalo da sastavi jedno ispovedanje vere koje bi na jasan, Pravoslavan način i u duhu vere i predanja Crkve iskazalo hristologiju - način sjedinjenja božanske i ljudske prirode u Bogočoveku Hristu. Oros je bio formulisan, i smatra se najvećim delom Halkidonskog sabora koje je sve do danas za Pravoslavnu Crkvu ostalo merilo hristologije.[2]

Sabor je opravdao Episkopa Teodorita Kirskog tako što je ovaj samo anatemisao Nestorija i ispovedio da je Sveta Djeva Bogorodica. Isti postupak primenjen je i za Ivu Edeskog koji je takođe primljen u Crkvenu zajednicu. Na samom kraju rada sabora izvršeno je teritorijalno razgraničenje između Antiohijske i Jerusalimske patrijaršije tako što je Jerusalimska Patrijaršija dobila obe Fenikije (danas Liban i Sirija), Arabiju, "tri Palestine" s gradovima Kesarija Palestinska, Skitopolis i Petra (preko reke Jordana). [3] [4]

Izvori[uredi]

  1. ^ ISTORIJA HRIŠĆANSKE CRKVE ZA SREDNjE ŠKOLE PO SMIRNOVU, POBEDONOSCEVU I DRUGIM PISCIMA, PERIOD DRUGI (323 - 988 G.), Glava druga: Učenje Crkve, Četvrti Vaseljenski sabor, nepoznati autor
  2. ^ http://www.agioskanon.ru/vsobor/004.htm
  3. ^ http://pravoslavlje.spc.rs/broj/972/tekst/znacaj-cetvrtog-vaseljenskog-sabora/print/lat
  4. ^ https://ru.wikisource.org/wiki/ЭСБЕ/Халкидонский_собор