Човек који је превише знао (film iz 1934)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Čovek koji je previše znao
Filmski poster
Izvorni naslovThe Man Who Knew Too Much
RežijaAlfred Hičkok
ScenarioČarls Benet
D. B. Vindam Luis
Edvin Grinvud
A. R. Rolinson
ProducentMajkl Balkon (nepotpisan)
Glavne ulogeLesli Benks
Edna Best
Piter Lore
Nova Pilbim
Frenk Vosper
MuzikaArtur Bendžamin
Direktor
fotografije		Kert Kurant
MontažaHju Stjuart
StudioGaumont-British Picture Corporation
Godina1934.
Trajanje75 minuta[1]
Zemlja Ujedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
Budžet40 hiljada funti (procenjeno)[2]
IMDb veza

Čovek koji je previše znao (engl. The Man Who Knew Too Much) je britanski film noar politički triler iz 1934. godine, režisera Alfreda Hičkoka, sa Leslijem Benksom, Ednom Best, Piterom Loreom, Novom Pilbim i Frenkom Vosperom u glavnim ulogama. Ovo je bio jedan od najuspešnijih i najhvaljenijih filmova iz Hičkokovog britanskog perioda.

Ovo je prvi Hičkokov film koji je koristio ovaj naslov, pošto je on 1956. godine snimio istoimeni film, koji je imao značajno drugačiju radnju i scenario sa nekim modifikacijama. U drugom filmu su glumili Džejms Stjuart i Doris Dej, a snimljen je za Paramount Pictures. Ova dva filma su veoma slična po tonu. U knjizi Hičkok/Trifo (1967), kao odgovor na tvrdnju kolege filmskog stvaraoca Fransoa Trifoa da su aspekti rimejka daleko bolji, Hičkok je odgovorio: „Recimo samo da je prva verzija delo talentovanog amatera, a da je drugi napravio profesionalac”. Međutim, rečeno je da se ova izjava ne može smatrati potpuno tačnom sa sigurnošću.[1][3][4]

Ovaj film osim naslova nema ništa zajedničko sa istoimenom knjigom G. K. Čestertona iz 1922. godine. Hičkok je odlučio da koristi naslov ovaj jer je imao filmska prava za neke od priča ove knjige.[1][5]

Radnja[uredi | uredi izvor]

 Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

Bob i Džil Lorens, britanski par koji je na odmoru u Švajcarsku sa ćerkom Beti, sprijatelji se sa Francuzom Lujem Bernarom, koji je odseo u njihovom hotelu. Džil učestvuje na takmičenju u gađanju glinenih golubova, gde stiže do finala, ali gubi od Ramona Levina, jer joj je u ključnom trenutku pažnju odvukao zveckajući sat koji pripada Abotu.

Te večeri, Luj je upucan dok Džil pleše sa njim. Pre nego što umre, govori Džil gde da pronađe poruku namenjenu britanskom konzulu; ona ovo ispriča Bobu. Bob čita poruku, koja upozorava na planirani međunarodni zločin. Zločinci umešani u pucnjavu kidnapuju Beti i prete da će je ubiti ako njeni roditelji ikome ispričaju šta znaju. U nemogućnosti da potraže pomoć od policije, Bob i Džil se vraćaju u Englesku, gde otkrivaju da je banda, predvođena Abotom, unajmila Ramona da puca u šefa jedne evropske države tokom koncerta u Rojal Albert Holu. Džil prisustvuje koncertu i remeti Ramonov nišan vrištanjem u ključnom trenutku.

Kriminalci se vraćaju u svoju jazbinu iza hrama kulta obožavanja sunca. Bob ulazi u hram tražeći Beti, a oboje bivaju zatvoreni u susednoj kući. Policija je opkolila zgradu i došlo je do pucnjave. Kriminalci izdržavaju sve dok im ne ponestane municije i dok većina njih ne bude ubijena.

Beti se penje na krov bežeći od Ramona, koji je prati. Policijski strelac se ne usuđuje da puca na njega jer je Beti tako blizu. Džil uzima pušku i puca u Ramona, koji pada sa krova. Policija upada u zgradu. Abot se krije se unutra, ali ga odaje zveckanje njegovog sata. On puca u sebe i umire, a Beti se ponovo susreće sa roditeljima.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Lesli Benks Bob Lorens
Edna Best Džil Lorens
Piter Lore Abot
Frenk Vosper Ramon Levin
Hju Vejkfild Klajv
Nova Pilbim Beti Lorens
Pjer Frene Luj Bernar
Siseli Outs sestra Agnes
D. A. Klark Smit Binsted
Džordž Kerzon Gibson

Produkcija[uredi | uredi izvor]

Pre nego što je počeo ovaj projekat, Hičkok je trebalo da radi na filmu Road House (1934), koji je na kraju režirao Moris Elvi.[6] Razvoj je počeo kada su Hičkok i scenarista Čarls Benet pokušali da adaptiraju priču o Buldogu Dramondu koja bi se vrtela oko međunarodnih zavera i otmice bebe; originalni naslov je bio Beba Buldoga Dramonda. Dogovor za adaptaciju je propao, a okvir priče je ponovo upotrebljen u scenariju za ovaj film, a sam naslov je preuzet iz nepovezane knjige G. K. Čestertona.[1][5]

Za priču su potpisani Benet i D. B. Vindam Luis. Benet je kasnije tvrdio da je Luis bio angažovan da napiše neke dijaloge koji nikada nisu iskorišćeni i da nije pružio nikakav doprinos priči, iako je ova tvrdnja osporavana.[7][1]

Ovo je bio drugi film Pitera Lorea na engleskom jeziku, posle sinhronizovane verzije filma M (1931). Međutim, on još uvek nije mogao da govori engleski, jer je tek nedavno pobegao iz nacističke Nemačke, pa je napamet naučio sve svoje dijaloge.[8][1]

Pucnjava na kraju filma bila je zasnovana na opsadi Sidni Strita, incidentu iz stvarnog života koji se dogodio u londonskom Ist Endu (gde je Hičkok odrastao) 3. januara 1911. godine.[9][10][11] Pucnjava nije bila uključena u Hičkokov rimejk iz 1956. godine.[12]

Hičkok je angažovao australijskog kompozitora Artura Bendžamina da napiše muziku posebno za scenu u Rojal Albert Holu. Muzika, poznata kao Kantata olujnih oblaka, korišćena je i u ovoj verziji, kao i u rimejku iz 1956. godine.[1]

Hičkok ima kameo ulogu na 33. minutu filma. Može se videti kako prelazi ulicu s desna na levo u crnom kaputu pre nego što Bob i Klajv uđu u kapelu.

Prijem[uredi | uredi izvor]

Kritike su bile pozitivne, a K. A. Ležen iz novina The Observer je izjavila da je „srećna zbog ovog filma [...] zbog njegove nepromišljenosti, njegovog iskrenog odbijanja da se upusti u suptilnosti, da bi bio najperspektivnije delo koje je Hičkok producirao još od Ucene”.[13] The Daily Telegraph je opisao film kao „upečatljiv povratak” za Hičkoka, dok je The Daily Mail naveo da „Hičkok ponovo uskače u prvi rang britanskih reditelja”.[13] The New York Times je pohvalio film kao „najoštriju melodramu nove godine”, napominjući da je „uzbudljivo napisan” i „odlično izveden što se tiče pripovedanja”.[14] Recenzija je pohvalila Hičkoka kao „jednog od najsposobnijih i najmaštovitijih filmskih stvaralaca u Engleskoj” i navela da Loreu „nedostaje prilika da bude oličenje užasa koje je bio u filmu M”, ali je „sigurno nešto što treba videti”, pozitivno ga uporedivši sa glumcem Čarlsom Lotonom.[14]

Film ima rejting odobravanja od 88% na sajtu Rotten Tomatoes, na osnovu 32 recenzije, sa prosečnom ocenom 7,76/10.[15]

Autorska prava i status kućnih medija[uredi | uredi izvor]

Čovek koji je previše znao, kao i svi Hičkokovi britanski filmovi, zaštićen je autorskim pravima širom sveta,[16][17] ali je u velikoj meri krijumčaren putem kućnih medija.[18] Uprkos tome, pojavila su se različita licencirana, restaurirana izdanja na DVD, Blu-ray i video na zahtev formatima koje su izdali Network Distributing, Criterion i mnogi drugi.[1]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž „Alfred Hitchcock Collectors' Guide: The Man Who Knew Too Much (1934)”. Brenton Film. 19. 11. 2019. 
  2. ^ WORKING WITH HITCHCOCK Montagu, Ivor. Sight and Sound; London Vol. 49, Iss. 3, (Summer 1980): 189.
  3. ^ Coe, Jonathan. „The Man Who Knew Too Much”. Sight and Sound. BFI. Arhivirano iz originala 8. 1. 2006. g. Pristupljeno 28. 11. 2019. 
  4. ^ Truffaut, Francois; Hitchcock, Alfred; Scott, Helen G. (1984). Hitchcock. ISBN 9780671604295. 
  5. ^ a b "The Making of The Man Who Knew Too Much", The Man Who Knew Too Much (1956) DVD
  6. ^ Ryall, str. 103
  7. ^ Pat McGilligan, "Charles Bennett", Backstory 1, p. 25
  8. ^ „Multiple-Language Version Film Collectors' Guide: M (1931)”. Brenton Film. 4. 8. 2015. 
  9. ^ TimeOut Review: "shootout re-enacting the Sidney Street siege"
  10. ^ „Review”. Screenonline.org. „modelled on the notorious Sidney Street siege of 1911” 
  11. ^ „Review”. Britmovie.co.uk. „based on the Sidney street siege” 
  12. ^ TCM.com
  13. ^ a b Yacowar 2010, str. 135.
  14. ^ a b Sennwald, Andre (31. 3. 1935). „Peter Lorre, Poet of the Damned”. New York Times. str. X3. 
  15. ^ „The Man Who Knew Too Much (1935)”. Rotten Tomatoes. Fandango Media. Pristupljeno 15. 9. 2019. 
  16. ^ „Alfred Hitchcock Collectors' Guide: Slaying the public domain myth”. Brenton Film. 8. 8. 2018. 
  17. ^ „Alfred Hitchcock: Dial © for Copyright”. Brenton Film. 30. 8. 2018. 
  18. ^ „Bootlegs Galore: The Great Alfred Hitchcock Rip-off”. Brenton Film. 8. 8. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Човек_који_је_превише_знао_(филм_из_1934)&oldid=27678254”