Šarlah

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Šarlah
Sinonimiskarletna groznica
skarlatina[1]
skarletina[2]
Upala jezika kod osobe obolele od šarlaha
SpecijalnostiInfektivna bolest
SimptomiUpala grla, groznica, glavobolje, otok limfnih čvorova, karakterističan osip [1]
KomplikacijeGlomerulonefritis, reumatična bolest srca, artritis[1]
Vreme pojave5–15 godina starosti[1]
UzrociStreptokokni faringitis, streptokokalne infekcije kože[1]
Dijagnostički metodMikrobiološke kulture grla[1]
PrevencijaHigijena ruku, ne deljenje ličnih predmeta, držanje podalje od bolesnih ljudi[1]
LečenjeAntibiotici[1]
PrognozaTipično dobra[3]
Osip od šarlaha
Crveni obrazi i blede oblasti oko usta usled šarlaha
Karakteristični crveni obrazi i osip od šarlaha

Šarlah (lat. scarlatina) ili skarletna groznica je opasna, zarazna i jako prilepčiva bolest koja nastaje kao posledica infekcije sojem piogenog streptokoka (Streptococcus pyogenes) koji luči neku od izoformi streptokoknog pirogenog egzotoksina (SPE A, B ili C).[1] U toku 18. i početkom 19. veka šarlah je bio teška, pa i smrtonosna bolest, ali, usled, za sada neobjašnjenog, pada virulencije uzročnog mikroorganizma u tridesetim godinama 20. veka, kao i zbog moderne terapije, to je sada, uglavnom, laka dečija bolest. Znaci i simptomi uključuju upalu grla, groznicu, glavobolju, otečene limfne čvorove i karakterističan osip.[1] Osip je crven i oseća se poput brusnog papira, a jezik može biti crven i kvrgav.[1] Najčešće pogađa decu između pet i 15 godina.[1]

Skarletna groznica pogađa mali broj ljudi koji imaju streptokokni faringitis ili streptokokne infekcije kože.[1] Bakteriju obično šire ljudi koji kašlju ili kijaju.[1] Takođe se može proširiti kada osoba dodirne predmet na kome su bakterije, a zatim dodirne usta ili nos.[1] Karakteristični osip nastaje zbog eritrogenog toksina, supstance koju proizvode neke vrste bakterija.[1][4] Dijagnoza se tipično potvrđuje kultivisanjem mikroba grla.[1]

Prema podacima iz 2020. godine ne postoji vakcina.[5] Prevencija je često pranje ruku, ne deljenje ličnih predmeta i držanje podalje od drugih ljudi kada su bolesni.[1] Bolest se leči antibioticima koji sprečavaju većinu komplikacija.[1] Ishodi od šarlaha su obično dobri ako se leči.[3] Dugotrajne komplikacije kao rezultat šarlaha uključuju bolesti bubrega, reumatske bolesti srca i artritis.[1] Početkom 20. veka, pre nego što su antibiotici postali dostupni, to je bio vodeći uzrok smrti dece.[6][7] Antitoksin je proizveden pre antibiotika; međutim, nikada nije napravljen u dovoljnim količinama, i ne može se koristiti za lečenje bilo koje druge bolesti kao što to mogu antibiotici.

Bilo je znakova rezistencije na antibiotike, i nedavno je došlo do izbijanja epidemija u Hongkongu 2011. i u Velikoj Britaniji 2014. godine, sa porastom učestalosti od 68% u Velikoj Britaniji tokom četiri godine do 2018. Jedno istraživanje objavljeno u oktobru 2020. pokazalo je da infekcija bakterije sa tri virusa dovela je do jačih sojeva bakterije.[5]

Definicija i prepoznavanje bolesti[uredi | uredi izvor]

Šarlah je akutna zarazna bolest iz grupe streptokokoza. Bolest počinje naglo, sa znacima temperature, gušobolje i pojavom sitne, zrnkaste makulopapularne ospe na koži i sluzokoži. Ospa može biti praćena tačkastim krvarenjima, koja su uočljiva na mestima pregiba, kao što su vrat, lakat, prepone i struk. Ospe na licu nema. Iščezavanje ospe praćeno je perutanjem kože, karakterističnom pojavom za šarlah.

Ukoliko se bolest ne leči na vreme, kao komplikacija može nastati zapaljenje velikih zglobova i srčanog mišića, poznato pod imenom reumatska groznica. Dijagnoza ovog oboljenja postavlja sa na osnovu epidemiološke ankete, karakteristične zrnaste ospe i nalaza infektivnog agensa u brisu ždrela.

Infektivni agens[uredi | uredi izvor]

Infektivni agens je bakterija Streptococcus pyogenes, koja ima preko osamdeset različitih tipova. Sposobnost lučenja eritrogenog toksina, odgovornost za pojavu ospe kod šarlaha, značajna je za ovu bakteriju.

Streptococcus pyogenes je otporan u spoljašnjoj sredini, a u biološkom materijalu, na primer ispljuvku, može se održati nekoliko nedelja.

Inkubacioni period[uredi | uredi izvor]

Kod šarlaha inkubacioni period kratak, 1 — 3 dana, a nekada može biti i duži.

Rezervoar zaraze[uredi | uredi izvor]

Rezervoar zaraze su bolesnik od šarlaha i kliconoša. Zaraznost zavisi od vremena primenjene terapije. Ukoliko se lečenje primeni odmah, zaraznost se skraćuje na jedan do dva dana. Suprotno, zaraznost je duga i traje obično deset dana kod bolesnika. Kod kliconoša zaraznost traje do tri nedelje.

Put prenosa[uredi | uredi izvor]

Bolest se širi Fligeovim kapljicama i poljupcem.

Ulazno mesto[uredi | uredi izvor]

Ulazno mesto je sluzokoža gornjih disajnih puteva.

Osetljivost i otpornost[uredi | uredi izvor]

Osetljivost je opšta. Posle preležane bolesti antitoksična otpornost obično je trajna.

Ostale epidemiološke karakteristike[uredi | uredi izvor]

Šarlah se endemski javlja u gradovima, a epidemije bolesti se registruju u dečjim kolektivima, naročito u školama. Sezona porasta obolevanja je jesenje-zimski period godine, koji se poklapa i sa formiranjem dečjih kolektiva, odnosno sa polaskom u školu. U tim situacijama boravak u zatvorenom prostoru i blizak kontakt obezbeđuju širenje šarlaha Fligelovim kapljicama.

Mere sprečavanja[uredi | uredi izvor]

Primena higijenskih uslova rada i života u dečjim kolektivima može sprečiti pojavu bolesti. Provetravanje prostorija kolektivnog boravka u predškolskim ustanovama, školama i internatima i otkrivanje kliconoša Streptococcusa pyogenesa u njima osnovne su mere sprečavanja bolesti.

Mere suzbijanja[uredi | uredi izvor]

Šarlah se suzbija obaveznom prijavom, ranim otkrivanjem bolesnika i primenom izolacije i lečenja. U odnosu na kolektiv, kod lica iz kontakta sa bolesnikom otkrivaju se kliconoše infektivnog agensa.

Patofiziologija[uredi | uredi izvor]

Šarlah se obično širi putem vazduha (udisanjem), mada se može preneti dodirom ili kohabitacijom. Mada se normalno ne smatra bolešću koja se prenosi hranom, poznato je da je došlo do epidemije šarlaha izazvane inficiranom piletinom u Kini.[8]

Asimptomatsko prenošenje se može javiti kod 15–20% dece školskog uzrasta. Inkubacioni period je 1–4 dana.

Mikrobiologija[uredi | uredi izvor]

Sama bolest je uzrokovana sekrecijom pirogenih eksotoksina iz infekcionih Streptococcus bakterija.[9][10] Eksotoksin A (speA) je verovatno najbolje izučen među tim toksinima. On se prenosi putem Bakteriofaga T12 koji se integriše u streptokokalni genom, odakle se toksin transkribuje. Sam fag se integriše u gen serinske tRNK na hromozomu.[11]

Međunarodni komitet za taksonomiju virusa ne stavlja sam T12 virus u takson. Virus ima dvolančani DNK genom i sa morfološkog stanovišta smatra se članom Siphoviridae.

Gen speA je kloniran i sekvenciran 1986 godine.[12] On sadrži 753 baznih parova i kodira protein sa 29.244 kilo Daltona (kDa). Protein sadrži pretpostavljeni 30 aminokiselina dug signalni peptid. Uklanjanje signalne sekvence daje predviđenu molekulsku težinu od 25,787 (kDa) izlučenog proteina. Promoter i mesto vezivanja ribozoma (Šajn-Dalgarno sekvenca) se nalaze ispred gene. Terminator transkripcije je lociran 69 baza niže od kodona translacione terminacije. Karboksilno terminalni deo proteina je ekstenzivno homologan sa karboksilnim terminusom Staphylococcus aureus enterotoksina B i C1.

Drugi streptokokalni fagovi, pored T12, mogu da nose speA gen.[13]

Panton-Valentinski leukocidin[uredi | uredi izvor]

Panton–Valentinski leukocidin (PVL) je dvokomponentni citotoksin čija meta su ljudski i zečiji neutrofili, monociti i makrofazi.[14] Manje od 5% vrsta Staphylococcus aureus koje imaju PVL gen, proizvode ovaj toksin kao faktor virulencije, i odgovorne su za infekcije kože i pneumoniju,[15] i asocirane su sa društeveno stečenom meticilinskom otpornošću.[16][17] PVL je povezan sa pogoršanim manifestacijama kože i inflamatornim responsom kod dece sa stafilokokalnim šarlahom.[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r „Scarlet Fever: A Group A Streptococcal Infection”. Center for Disease Control and Prevention. 19. 1. 2016. Arhivirano iz originala 12. 3. 2016. g. Pristupljeno 12. 3. 2016. 
  2. ^ Shorter Oxford English dictionary. United Kingdom: Oxford University Press. 2007. str. 3804. ISBN 978-0199206872. 
  3. ^ a b Quinn, RW (1989). „Comprehensive review of morbidity and mortality trends for rheumatic fever, streptococcal disease, and scarlet fever: the decline of rheumatic fever.”. Reviews of Infectious Diseases. 11 (6): 928—53. PMID 2690288. doi:10.1093/clinids/11.6.928. 
  4. ^ Ralph, AP; Carapetis, JR (2013). Group a streptococcal diseases and their global burden. Current Topics in Microbiology and Immunology. 368. str. 1—27. ISBN 978-3-642-36339-9. PMID 23242849. doi:10.1007/82_2012_280. 
  5. ^ a b Richardson, Holly (7. 10. 2020). „Scarlet fever is making a comeback after being infected with a toxic virus, researchers say”. ABC News (Australian Broadcasting Corporation). Pristupljeno 27. 11. 2020. 
  6. ^ Smallman-Raynor, Matthew (2012). Atlas of epidemic Britain : a twentieth century picture. Oxford: Oxford University Press. str. 48. ISBN 9780199572922. Arhivirano iz originala 2017-02-14. g. 
  7. ^ Smallman-Raynor, Andrew Cliff, Peter Haggett, Matthew (2004). World Atlas of Epidemic Diseases. London: Hodder Education. str. 76. ISBN 9781444114195. Arhivirano iz originala 2017-02-14. g. 
  8. ^ Yang, S. G.; Dong, H. J.; Li, F. R.; Xie, S. Y.; Cao, H. C.; Xia, S. C.; Yu, Z.; Li, L. J. (2007). „Report and analysis of a scarlet fever outbreak among adults through food-borne transmission in China”. Journal of Infection. 55 (5): 419—424. PMID 17719644. doi:10.1016/j.jinf.2007.07.011. 
  9. ^ Zabriskie, J. B. (1964). „The role of temperate bacteriophage in the production of erythrogenic toxin by Group A Streptococci”. Journal of Experimental Medicine. 119 (5): 761—780. PMC 2137738 Slobodan pristup. PMID 14157029. doi:10.1084/jem.119.5.761. 
  10. ^ Krause, R. M. (2002). „A Half-century of Streptococcal Research: Then & Now”. Indian Journal of Medical Research. 115: 215—241. PMID 12440194. 
  11. ^ McShan, W. M.; Ferretti, J. J. (1997). „Genetic diversity in temperate bacteriophages of Streptococcus pyogenes: identification of a second attachment site for phages carrying the erythrogenic toxin A gene”. J Bacteriol. 179 (20): 6509—6511. PMC 179571 Slobodan pristup. PMID 9335304. 
  12. ^ Weeks, C. R.; Ferretti, J. J. (1986). „Nucleotide sequence of the type A streptococcal exotoxin (erythrogenic toxin) gene from Streptococcus pyogenes bacteriophage T12”. Infect Immun. 52 (1): 144—150. PMID 262210. 
  13. ^ Yu, C. E.; Ferretti, J. J. (1991). „Molecular characterization of new group A streptococcal bacteriophages containing the gene for streptococcal erythrogenic toxin A (speA)”. Mol Gen Genet. 231 (1): 161—168. PMID 1753942. doi:10.1007/BF00293833. 
  14. ^ Prévost, G; Mourey, L; Colin, DA; Menestrina, G (2001). „Staphylococcal pore-forming toxins.”. Current topics in microbiology and immunology. 257: 53—83. PMID 11417122. doi:10.1007/978-3-642-56508-3_4. 
  15. ^ Lina, G.; Piemont, Y.; Godail-Gamot, F.; Bes, M.; Peter, M.-O.; Gauduchon, V.; Vandenesch, F.; Etienne, J. (1. 11. 1999). „Involvement of Panton–Valentine Leukocidin—Producing Staphylococcus aureus in Primary Skin Infections and Pneumonia”. Clinical Infectious Diseases. 29 (5): 1128—1132. PMID 10524952. doi:10.1086/313461. 
  16. ^ Voyich, Jovanka M .; Otto, Michael; Mathema, Barun; Braughton, Kevin R.; Whitney, Adeline R.; Welty, Diane; Long, R. Daniel; Dorward, David W.; Gardner, Donalard; Kreiswirth, Barry N.; DeLeo, Frank R. (15. 12. 2006). „Is Panton-Valentine Leukocidin the Major Virulence Determinant in Community-Associated Methicillin-Resistant Disease?”. The Journal of Infectious Diseases. 194 (12): 1761—1770. PMID 17109350. doi:10.1086/509506. 
  17. ^ Vandenesch, F; Naimi, T; Enright, MC; Lina, G; Nimmo, GR; Heffernan, H; Liassine, N; Bes, M; Greenland, T; Reverdy, ME; Etienne, J (avgust 2003). „Community-acquired methicillin-resistant Staphylococcus aureus carrying Panton-Valentine leukocidin genes: worldwide emergence.”. Emerging Infectious Diseases. 9 (8): 978—84. ISSN 1080-6040. PMC 3020611 Slobodan pristup. PMID 12967497. doi:10.3201/eid0908.030089. 
  18. ^ Lo, Wen-Tsung; Tang, Ching-Shen; Chen, Shyi-Jou; Huang, Ching-Feng; Tseng, Min-Hua; Wang, Chih-Chien (1. 10. 2009). „Panton‐Valentine Leukocidin Is Associated with Exacerbated Skin Manifestations and Inflammatory Response in Children with Community-Associated Staphylococcal Scarlet Fever”. Clinical Infectious Diseases. 49 (7): e69—e75. PMID 19725782. doi:10.1086/605580. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klasifikacija
Spoljašnji resursi
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шарлах&oldid=27552461”