Šipak

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Rosa canina
Rosa canina flower Luc Viatour.JPG
cvet divlje ruže
Taksonomija
Carstvo: Plantae
Odeljak: Magnoliophyta
Klasa: Magnoliopsida
Red: Rosales
Porodica: Rosaceae
Potporodica: Rosoideae
Rod: Rosa
Binomijalna nomenklatura
Rosa canina
L.

Šipak (ili šipurak, divlja ruža, pasja ruža, divlji šipak, pasja drača, plotna ružica, bela ruža, šepurika; lat. Rosa canina) je biljka iz porodice ruža (Rosaceae).

Ime roda (Rosaruža) ovoj biljci dali su još stari Rimljani, a ime vrste potiče od latinskog caninus – pasji.

Opis biljke[uredi]

Koren je veoma razvijen i duboko prodire u zemljište.

Stablo Listopadni žbun visok 2-3 m sa dugim, debelim i razgranatim granama koje rastu uspravno. Grane su obrasle jakim trnovima koji su pri osnovi široki i srpasto se povijaju prema dole (ređe su pravi). Kora na starim granama je smeđa, a na mladim mrkozelena, često crvena. Grane nose spiralno raspoređene jajolike pupoljke sa brojnim tamnim ljuskama.

Listovi su neparno perasto složeni, dugi do 9cm. Obično sadrže 7 (ili ređe 5 ili 9) liski koje su sjajne i gole ili na naličju retko maljave, duge 1,5-2,5cm i 1,0-1,5cm široke. Nervatura je mrežasta. Lisna drška je žlezdasta, bodljikava i sa zaliskom.

Cvetovi su sa bledoružičastim ili belim kruničnim i zelenim čašičnim listićima i mogu biti pojedinačni ili grupisani 3-5, prečnika 2-8cm. Cvetnih listića ima po 5, a cvetna loža je razrasla u obliku pehara. Cveta od maja do jula.

Plodovi su orašice (zbirna orašica) duge do 2cm. U sebi sadrže veći broj uglastih, dlakavih oraščića. Plod je poznatiji pod narodnim nazivom šipak (šipurak) pa se i čitava biljka tako zove. Sazreva u septembru i oktobru.

Razmnožavanje[uredi]

Razmnožava se semenom i vegetativno.

Stanište[uredi]

Divlja ruža je veoma rasprostranjena biljka u prirodi. Raste u zoni šibljaka, po šumskim proplancima, međama, livadama, požarištima i pored puteva. Nije izbirljiva na tip zemljišta, a i podnosi i veće nadmorske visine. Raste ili pojedinačno ili u manjim grupama.

Rasprostranjenost[uredi]

Raste u Evropi, znatnom delu Azije i u severnoj Africi. Zastupljena je u svim državama bivše Jugoslavije.

Podvrste[uredi]

Ovo je veoma polimorfna vrsta i opisano je veliki broj podvrsta, varijeteta i formi, kao i nekoliko hibrida sa drugim ružama. Podvrstu R. canina L. 1753 subsp. vulgaris je Pančić opisao kao beogradsku ružu (Rosa belgradensis Panc) 1865.[1]

Hemijski sastav droge[uredi]

kao droga se upotrebljavaju:

  • plod (Cynosbati fructus ili Rosae caninae fructus) koji se bere nedozreo i
  • seme (Cynosbati semen).

Glavni lekoviti sastojak u plodu je L-askorbinska kiselina, odnosno vitamin C, koje ima oko 0,5%. Pored toga droga sadrži:

Upotreba[uredi]

Bere se zreo plod dokle god je tvrd i sjajnonarandžaste boje, a takav je početkom jeseni. Nekada se iz ploda naknadno odstranjuje seme. To se radi jer je plod lakše sušiti bez semena. Suši se u blago zagrejanoj sušnici. Suv šipak se čuva u jutanim ili natron vrećama na suvom mestu, zaštićen od sunčeve svetlosti kako ne bi izgubio na kvalitetu.

Upotrebljava se kod gastritisa, proliva, a naročito kao preventiva u lečenju avitaminoza. U narodnoj medicini je značajna komponenta sastojaka za izbacivanje viška tečnosti i pražnjanje creva.

Plod ima specifičan miris i slatko-kiseli ukus pa se koristi za pravljenje džema ili čaja. Od plodova se može praviti i lekovito vino koje predstavlja odličan vitaminski napitak. Ipak, najčešće se koristi kao čaj za uživanje i osveženje koji povoljno deluje na rad srca i bubrega. Može se uzimati u većim količinama bez štetnih posledica.

Galerija[uredi]

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Opis vrste Rosa belgradensis Panc) 1865, Pristupljeno 30. 4. 2013.

Literatura[uredi]

  • Gostuški, R: Lečenje lekovitim biljem, Narodna knjiga, Beograd, 1979.
  • Grlić, Lj: Enciklopedija samoniklog jestivog bilja, August Cesarec, Zagreb, 1986.
  • Djuk, A, Dž: Zelena apoteka, Politika, Beograd, 2005.
  • Jančić, R: Lekovite biljke sa ključem za određivanje, Naučna knjiga, Beograd, 1990.
  • Jančić, R: Botanika farmaceutika, Službeni list SCG, Beograd, 2004.
  • Jančić, R: Sto naših najpoznatijih lekovitih biljaka, Naučna knjiga, Beograd, 1988.
  • Kojić, M, Stamenković, V, Jovanović, D: Lekovite biljke jugoistične Srbije, ZUNS, Beograd 1998.
  • Lakušić, D: Vodič kroz floru nacionalnog parka Kopaonik, JP Nacionalni park Kopaonik, Kopaonik, 1995.
  • Marin, P, Tatić, B: Etimološki rečnik, NNK Internacional, Beograd, 2004.
  • Mindel, E: Vitaminska biblija, FaMilet, 1997.
  • Mišić Lj, Lakušić R: Livadske biljke, ZUNS Sarajevo, ZUNS Beograd, IP Svjetlost, 1990
  • Šilić, Č: Atlas drveća i grmlja, ZUNS Sarajevo, ZUNS Beograd, IP Svjetlost, 1990
  • Stamenković, V: Naše neškodljive lekovite biljke, Trend, Leskovac
  • Tucakov, J: Lečenje biljem, Rad, Beograd, 1984.
  • Mihajlov M, Runjajić-Antić D, Tasić S, 1991. Priručnik za sakupljanje lekovitog bilja, Institut za proučavanje lekovitog bilja „dr Josif Pančić“: Beograd.

Spoljašnje veze[uredi]