Argumentum ad hominem

S Vikipedije, slobodne enciklopedije


Razlogom na čoveka, umesto razlogom na razlog (lat. Argumentum ad hominem, ili samo Ad hominem[1]) je stari logički sofizam i može se reći bezobrazluk kome su spontano skloni skoro svi ljudi, a koji se pokazuje u tome da suparnik u razgovoru (raspravi) ne ide razlogom na razlog, nego razlogom na čoveka i tako želi da obesnaži njegovu logičku i iskustvenu argumentaciju.[2][3][4][5][6]

Ad hominem razumno razmišljanje nije uvek pogrešno, na primer, kada je povezan sa verodostojnošću iskaza činjenice ili kada se koristi u određenim vrstama morala i praktičnog razmišljanja.[7]

Pogrešno ad hominem razumno razmišljanje je obično kategorisano kao jedan neformalni silogizam,[8] [9] tačnije kao genski silogizam, potkategorija silogizma beznačajnosti.

Argumentum ad hominem je logička greška zato što osobina neke osobe i okolnosti ne utiču na valjanost tvrdnje koju iznosi. Greška nastaje zbog vrste kognitivne pristranosti gde opažanje jedne osobine utiče na opažanje ostalih osobina. Suprotna logička greška je argumentum pro hominem (lat. argument za čoveka). Ovde se tvrdi da je argument ispravan zato što ga izlaže neko ko ima pozitivne osobine ličnosti ili je popularan.[10]

Tipovi[uredi | uredi izvor]

Zloupotreba[uredi | uredi izvor]

Zloupotreba termina ad hominem obično sadrži napad na osobine suparnika kao način da se opovrgnu njihovi argumenti. Izjednačavanje nečije ličnosti sa utiskom njihovog argumenta je logički silogizam.

Tu quoque[uredi | uredi izvor]

Ad hominem tu quoque (književno: „ti takođe“) se odnosi na tvrdnju da je izvor donošenja argumenta govorio ili delovao na način koji nije u skladu sa argumentom. U posebnom slučaju, ako Izvor A kritikuje postupke Izvora B, tu quoque odgovor je da je Izvor A postupio na isti način. Ovaj argument je lažan jer ne opovrgava pretpostavku; ako je premisa istina, onda Izvor A može biti licemer, ali to ne čini izjavu manje verodostojnom iz logičke perspektive. Zaista, Izvor A može biti u položaju da pruži lični dokaz da bi podržao argument.

Na primer, otac može reći svom sinu da ne počne da puši da ne bi zažalio kada bude stariji, a sin će pokazati da njegov otac jeste pušač ili da je to bio.

Opširnije[uredi | uredi izvor]

Ad hominem circumstantial ukazuje na to da okolnosti u kojima se neko nalazi omogućavaju da se zauzme određeni stav. Ad hominem circumstantial predstavlja napad na predrasude izvora. To je pogrešno, jer raspored za pravljenje određenih argumenata ne pravi argument lažnim; ovo se poklapa sa genetskim silogizmom (argument da tvrdnja nije tačna zbog svog izvora). [11]

Posredna zabluda važi samo kada izvor, zauzimajući stav, pravi samo logičan argument iz premisa koje su opšte prihvaćene. Gde izvor nastoji da ubedi gledaoce u istinitost premisa zahtevima vlasti ili ličnim posmatranjem, posmatranje njihovih okolnosti može da smanji dokazanu težinu tvrdnjama, ponekad na nulu. [12]

Primeri:[uredi | uredi izvor]

  1. Poznato svedočenje Mendi Rajs-Dejvis tokom Profjumo afere, "On bi, zar ne?", predstavlja primer važećeg posrednog argumenta. Njena poenta je bila da bi čovek na visokom položaju, optužen za aferu sa prostitutkom, negirao tvrdnju bilo da je tačna ili netačna. Njegovo negiranje, samo po sebi, pruža malo dokaza protiv tvrdnje o istoj. Napomena, međutim, da je taj dokaz ispravan samo utoliko što obezvređuje poricanje; to ne potkrepljuje prvobitnu tvrdnju. Da protumačiš nevažeći dokaz o poricanju kao važeći za prvobitnu tvrdnju je pogrešno (na nekoliko različitih osnova, uključujući i argumentum ad hominem ); međutim, verovatno je da bi čovek koji se ispituje porekao aferu koja se zapravo desila, ali nije ništa manje verovatno da bi porekao onu koja se nikad nije desila.
  1. Glasner predlaže da je Benet na neki način nije kvalifikovan da kritikuje rep muziku zbog stavova koje je sam Benet zauzeo po drugim pitanjima. Međutim, Benet je možda pogrešio po tim pitanjima, kao što su finansiranje javne televizije ili nezakonitosti, to ne znači da su njegove kritike rep-a pogrešne.

Krivica po udruženjima[uredi | uredi izvor]

Krivica po udruženjima ponekad može biti primer ad hominem silogizma ako argument napadne izvor zbog sličnosti između nečijih stavova i time čineći argument i druge zastupnike argumenata.

Ovaj oblik argumenta, glasi:

  1. Izvor S čini iskaz C.
  2. Grupa G, koju primalac trenutno gleda negativno, takođe čini iskaz C.
  3. Prema tome, izvor S, primalac tvrdnje posmatra kao udruženog sa grupom G i nasleđuje koliko je negativno sagledan.

Kao primer ove zablude mogao bi biti: "Moj protivnik za posao upravo je dobio od Papi Hejters Udruženja. Da li je to osoba za koju biste glasali?"

Ispravno razmišljanje[uredi | uredi izvor]

Kada je izraz opovrgnut tako što se napravi jedan ad hominem napad na autora važno je da se napravi razlika između toga da li je izraz o kome se radi bio argument ili dokaz. U kasnijem slučaju, pitanje verodostojnosti čoveka koji je načinio iskaz može postati veoma važano.

Kritika kao zabluda[uredi | uredi izvor]

Dag Volton, kanadski akademik i pisac, zalagao se za to da ad hominem razumno razmišljanje nije uvek pogrešno i da u nekim slučajevima pitanja o ljudskom ponašanju, osobinama, povodima i tako dalje su opravdana i bitna problemu [13] kao kada direktno uključuje ciničnost, ili radnje koje su kontradiktorne subjektovim rečima.

Filozof Čarls Tejlor se zalagao da je ad hominem razumno razmišljanje (diskutujući o činjenicama, o govorniku ili autoru, koje su važne za njegove iskaze) osnovno da bi se razumela određena moralna pitanja uslovljena vezom između pojedinaca i moralnosti (ili moralnih tvrdnji) i poredi ovo sa neoborivim razmišljanjima (uključujući činjenice koje se odnose na raspravu ili su jasno povezane) filozofskog naturalizma.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ http://www.merriam-webster.com/dictionary/ad%20hominem The Free Merriam-Webster Dictionary. Merriam-Webster, Incorporated. Retrieved 19 February 2013.
  2. ^ „ad hominem: West's Encyclopedia of American Law”. Answers.com. 10. 9. 2007. Pristupljeno 8. 11. 2009. 
  3. ^ Walton Douglas (2008). Informal Logic: A Pragmatic Approach. Cambridge University Press. str. 190. 
  4. ^ Bowell & Kemp 2010, str. 210–213
  5. ^ Copi, Irving M. (1986). Informal Logic. Macmillan. str. 112-113. ISBN 978-0-02-324940-2. 
  6. ^ Walton 2008, str. 170.
  7. ^ Dr. Michael C. Labossiere (2002–2010). https://aphilosopher.files.wordpress.com/2010/09/42-fallacies.pdf/ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. mart 2016) (PDF). str. 2. Retrieved 2013-10-17.
  8. ^ Bowell, Tracy; Kemp, Gary (2010). Critical Thinking: A Concise Guide. Abingdon, Oxon: Routledge. str. 210–213. ISBN 978-0-415-47183-1. 
  9. ^ Copi, Irving M. (1986). Informal Logic. Macmillan. str. 112–113. ISBN 978-0-02-324940-2. 
  10. ^ Stojadinović, Predrag (2014). 50 Logičkih grešaka za koje treba da znate. Smederevo: Heliks. str. 26-27. ISBN 978-86-86059-45-1. 
  11. ^ Walton, Douglas (1998). Ad Hominem Arguments. University of Alabama Press. str. 18—21. ISBN 978-0-8173-0922-0. 
  12. ^ Curtis, Gary N. http://www.fallacyfiles.org/adhomine.html Fallacy Files. https://web.archive.org/web/20070920193815/http://www.fallacyfiles.org/adhomine.html from the original on 20 September 2007. Retrieved 2007-09-10.
  13. ^ Wolton, Douglas (2008). Informal Logic: A Pragmatic Approach. Cambridge University Press. str. 170. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Potražite ad hominem u Vikirečniku, slobodnom rečniku.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Argumentum_ad_hominem&oldid=27673546”