De administrando imperio

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Car i pisac Konstantin VII Porfirogenit (945–959)

O upravljanju carstvom (lat. De administrando imperio) ili Spis o narodima je naziv koji se u istorijskoj nauci koristi za istoriografsko delo koje je nastalo sredinom 10. veka, a napisao ga je vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit (945–959) uz pomoć učenih saradnika. Delo je nastalo sa namerom da bude spoljnopolitički priručnik carevom sinu i nasledniku Romanu II (959–963). Spis predstavlja jedan od najvažnijih izvora za istoriju Vizantijskog carstva i susednih naroda, a takođe se smatra i najznačajnijim izvorom za ranu srednjovekovnu istoriju srpskog naroda.[1][2][3]

Nastanak dela[uredi | uredi izvor]

Konstantin VII Porfirogenit i njegov sin Roman II na vizantijskom zlatniku (945—959)

Konstantin VII Porfirogenit (913—959) bio je rano udaljen (od 920) od mogućnosti da stvarno vlada državom, a zainteresovao se za razne nauke i umetnosti. Oko sebe okupio vizantijske učene ljudi iz različitih oblasti sa kojima je radio na sastavljanju dela kompilatorskog i enciklopedijskog karaktera. Konstantin VII i njegovi saradnici pisali su nekoliko nedovršenih dela: O temama (grč. Περί θεμάτων Άνατολῆς καί Δύσεως ili lat. De thematibus), O ceremonijama (lat. De Ceremoniis Aulæ Byzantinæ ili grč. Περί τῆς Βασιλείου Τάξεως), O upravljanju carstvom, a završili su biografiju utemeljivača Makedonske dinastije, Konstantinovog dede, Vasilija I [4]. Ukoliko nije lično sastavljao ova dela, car Konstantin VII Porfirogenit je bio glavni inspirator i mecena kruga intelektualaca koji je dela pisao.[5]

Spis O upravljanju carstvom je car namenio svom sinu Romanu II i, po svemu sudeći, nije mu namenio neki poseban naslov. U istorijskoj nauci spis se obično naziva O upravljanju carstvom (lat. De administrando imperio ili skraćeno DAI) što je naslov koji mu je 1611. nadenuo prvi priređivač štampanog izdanja holandski klasičar Johan van Meurs (lat. Johannes Meursius). Sam naslov, iako ne odgovara sadržaju dela, održao se do danas.[6][5] Prema različitim unutrašnjim analizama samog dela DAI smatra se da je napisano između 948. i 952. godine.[6][7]

Struktura dela, književni stil i izvori[uredi | uredi izvor]

Unutrašnjom analizom dela ustanovljeno je da delu O upravljanju carstvom prethodilo delo koje se u nauci obično naziva O narodima (grč. Περί Έθνῶν). Dok je delo O temama spis o nastanku tema, vizantijskih administrativno-vojnih jedinica, odnosno o istorijskoj geografiji samog carstva, dotle je delo O narodima posvećeno narodima koji su postepeno osvojili vizantijske teritorije (Arapima, Langobardima, Slovenima, Pečenezima, Ugrima, Mlečanima). Ovaj deo DAI, napisan najverovatnije tokom pete decenije 10. veka, čine poglavlja od 14. do 42. poglavlja.[8] Ostala poglavlja uglavnom predstavljaju savete i političke smernice ilustrovane savremenim ili nedavnim primerima iz diplomatske istorije Vizantije. Poglavlja 1-8. 10-12. bave se politikom prema Pečenezima i Turcima, poglavlja 43-46 bave se u ono vreme aktuelnim pitanjima vezanim za Gruziju i Jermeniju, dok se poglavlja 49-52 donose konkretne savete o uspostavljanju administracije i poreskog sistema u novostvorenim provincijama. Samim tim, O upravljanju carstvom predstavlja kompilatorsko delo koje se sastoji od dva nejednaka dela, prvog, odnosno starijeg po vremenu nastanka, koji se bavi istorijom i tradicijom o Vizantiji susednim narodima, i drugog, koje donosi političke i diplomatske direktive.[8]

Pošto je DAI pisan kao delo namenjeno internom krugu na carskom dvoru, pisano je neumivenim i grubim stilom, bez mnogo finesa karakterističnih za grčki jezik korišćen u vizantijskoj književnosti. Samim tim, zbog neujednačenosti jezika i izvesne dvoznačnosti terminologije DAI je ostao delo otvoreno za različita tumačenja i prevode u današnjoj nauci.[9]

Smatra se da je prilikom pisanja dela Konstantin VII Porfirogenit koristio čitav niz danas izgubljenih izvora što samom spisu O upravljanju državom daje praktično neprocenjivu vrednost. Na prvom mestu, car-pisac se koristio brojnim zvaničnim pismima i izveštajima koja su za carigradski dvor pisali vizantijski vojni i civilni namesnici, kao i diplomate i uhode. Na raspolaganju su mu bila i slična dokumenta iz carske arhive koja su svedočila o ranijim epohama.[10] U slučajevima poglavlja posvećenim Kijevskim Rusima, Pečenezima i Dalmaciji smatra se da su korišćena usmena svedočanstva koja su u Konstantinopolj dostavila diplomatska poslanstva.[11] Od poznatih narativnih izvora sam Konstantin Porfirogenit je zapisao da je u izradi 21. poglavlja koristio Hroniku Teofana Ispovednika sa početka 9. veka.[7]

Srpski istoričar Tibor Živković je govorio:

Tek nedavno, pokazao sam da je to što Porfirogenit govori o seobi Srba i Hrvata, zapravo znatno osakaćeni prepis iz jednog drugog spisa, nastalog nesumnjivo u Rimu, oko 878. godine, najverovatnije ispod pera Anastasija bibliotekara, gotovo stoleće pre no što je učeni car živeo. Ovo otkriće otvorilo je čitav niz pitanja i mogućnosti tumačenja srpsko-hrvatske seobe.

[12]

Sačuvani prepisi[uredi | uredi izvor]

Po svemu sudeći, O upravljanju carstvom je uvek smatran za poverljiv tajni dokument u kome su smernice i metode vizantijske spoljne politike izložene bez retorskih ukrasa i ulepšavanja. Pojedini podaci o prilikama u Jermeniji stigli su u Carigrad tajnim kanalima i car svakako nije bio voljan da javnosto otkrije svoje izvore informacija. Takođe, kritika koju je Konstantin Porfirogenit izneo na račun svog tasta i savladara Romana I Lakapena nije bila namenjena javnosti. Kasniji vizantijski izvori ne spominju O upravljanju carstvom, što pokazuje da spis nije cirkulisao među širim krugovima vizantijske intelektualne elite.[13][14].

Iz vizantijskih vremena sačuvan je samo jedan prepis dela i to iz poznog 11. veka. Ovaj prepis sačino je izvesni Mihailo, poverljivi sekretar cezara Jovana Duke. Na osnovu toga se misli da je delo upotrebljavano kao priručnik na carskom dvoru i u 11. veku. Rukopis je početkom 16. veka preko Krfa stigao u Italiju i jedno vreme je bio u vlasništvu francuske kraljice Katarine Mediči. U Parisku kraljevsku biblioteku je dospeo 1599. i od tada je obeležen kao Codex Parisinus gr. 2009. U istorijskoj nauci se ovaj Pariski prepis skraćeno naziva „P“.[15]

Tokom 16. veka prema tzv. Pariskom prepisu izrađena su još dva prepisa. Stariji je izrađen 1509. na Krfu zahvaljujući humanisti Antoniju Eparhu (1491—1571), da bi se preko Hajdelberga na kraju 1623. našao u Vatikanskoj biblioteci gde je zaveden kao Codex Vaticanus-Palatinus gr. 126, odnosno skraćeno rukopis „V“ [16]. Mlađi prepis, koji je ostao nekompletan, izradio je Andrea Darmari između 1560. i 1589. i danas se čuva u Modeni. Poznat je kao Codex Mutinensis gr. 179, odnosno rukopis „M“ [17].

U 16. veku izrađen je još jedan prepis koji se danas takođe čuva u Parizu. U pitanju je Codex Parisinus gr.2967, poznat kao rukopis „F“, koji je prepisan prema rukopisu „P“. Prepisivački posao započeo je Antonije Eparh, ali je posao završio pre 1529. Mihailo Damaskin sa Krita [18].

Izdanja i prevodi[uredi | uredi izvor]

Prvo izdanje priredio je Johan van Meurs 1611. i to prema rukopisu „V“ koji se u to vreme još uvek nalazio u Hajdelbergu. Van Meurs je delo izdao sa prevodom na latinski jezik i dao mu naziv De administrando imperio koji se kasnije ustalio. Ovo izdanje je još jedanput preštampavano u 17. veku. Kasnije izdanje priredio je Dubrovačanin Anselmo Banduri 1711. koji je korigovao grčki tekst u skladu sa najstarijim rukopisom „P“. Bandurova redakcija je doživela i dva reprinta i to 1729. i 1864. godine. Najznačajnije izdanje u 19. veku priredio je 1840. nemački filolog Imanuel Beker i izdao ga u čuvenom Bonskom korpusu vizantijske istoriografije i književnosti.[19]

Pripreme za reprezentativniju redakciju grčkog teksta počele su u Velikoj Britaniji krajem 19. veka, a čitav projekat su završili Dženkins i Moravčik 1949. godine. Uz redigovani grčki tekst, ovom izdanju koje je doživelo nekoliko preštampavanja, uređivači su dodali i prevod na engleski jezik i naučni aparat.[20]

Značaj[uredi | uredi izvor]

Delo je bitno, između ostalog, za proučavanje istorije Balkanskog poluostrva, jer donosi prve pisane podatke o Srbima i Hrvatima i njihovom doseljavanju na Balkan.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ferjančić 1959, str. 1-7.
  2. ^ Komatina 2019, str. 39-68.
  3. ^ Komatina 2021, str. 13-62, 107-138.
  4. ^ ODB, str. 503.
  5. ^ a b Ferjančić 1959, str. 2.
  6. ^ a b Moravcsik 1967, str. 11.
  7. ^ a b Ferjančić 1959, str. 3.
  8. ^ a b Moravcsik 1967, str. 12.
  9. ^ Moravcsik 1967, str. 12–13.
  10. ^ Ferjančić 1959, str. 3–4.
  11. ^ Ferjančić 1959, str. 4.
  12. ^ Živković, Tibor. Sami smo odsekli deo naše istorije. 
  13. ^ Moravcsik 1967, str. 13–14.
  14. ^ Slična sudbina zadesila je i Prokopijevo delo Tajna istorija koje je takođe sačuvano samo u jednom vizantijskom prepisu i ostalo je nepoznato kasnijim vizantijskim istoričarima, za razliku od ostalih dela cezarejskog istoričara. V. R. Radić, Predgovor, Prokopije iz Cezareje, Tajna istorija, prevod Albin Vilhar, Beograd (2004), p. 19-20.
  15. ^ Moravcsik 1967, str. 15–17.
  16. ^ Moravcsik 1967, str. 21–22.
  17. ^ Moravcsik 1967, str. 23.
  18. ^ Moravcsik 1967, str. 22–23.
  19. ^ Moravcsik 1967, str. 24–25.
  20. ^ Moravcsik 1967, str. 3–4.

Izvori i literatura[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom De administrando imperio.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=De_administrando_imperio&oldid=27553250”