Konjica

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Konjica, ili kavalerija (engl. cavalry, nem. Reiterei, rus. конница), je rod vojske čije jedinice dejstvuju na konju, koristeći se njegovom brzinom i snagom radi povećanja manevarske sposobnosti i udarne snage, ali se mogu boriti i peške. Razlika između konjice i tzv. pešadije na konju (engl. mounted infantry - draguni) je u tome što se konjica prvenstveno bori u sedlu, dok draguni koriste konje samo kao prevozno sredstvo, a bore se pešice. Značaj i uloga konjice menjali su se kroz istoriju, zavisno od razvoja oružja i opreme, strategijskih i taktičkih koncepcija, organizacije i stepena obučenosti konjanika i konja.[1]

Bitka kod Isa

Iako su drevne kulture, nakon pripitomljavanja konja, relativno brzo prepoznale koristi od njihove upotrebe u ratu, konjica je u svom tradicionalnom obliku nastala tek u stepama centralne Azije, gde je savršeno odgovarala potrebama i mogućnostima lokalnih nomadskih naroda. Mnoge zemlje su kasnije uvele konjicu, zamenjujući dotadašnje bojne dvokolice.

Konjica se u Evropi razvila tek u srednjem veku, s razvojem tehnologije i uzgojem konja koji su bili pogodni za ratovanje. U to vreme, ona je postala glavni rod vojske, čija je akcija često bila odlučujuća u bitkama i ratovima. Pešadija je povratila primat tek u Novom veku, uvođenjem nove taktike i vatrenog oružja.

Iz tog razloga, konjica je počela postepeno gubiti svoje direktne borbene uloge, tako da se sredinom 19. veka koristila uglavnom za izviđanje, tzv. mali rat ili gonjenje poraženog neprijatelja. Prvi svetski rat konačno je ukazao na zastarelost konjice u modernom dobu, s obzirom na njene ogromne logističke zahteve, potpuno neopravdane u odnosu na njenu borbenu vrednost. Iako je konjica korišćena u kasnijim sukobima, sve vojske su je postepeno ukinule, i zamenile motorizovane i oklopne jedinice, iako u nekim delovima sveta konjica i dalje igra korisnu ulogu zbog nedostatka saobraćajne infrastrukture.

Konjičke jedinice u vojskama danas igraju isključivo ceremonijalnu ulogu, dok ih policija koristi u svrhu suzbijanja uličnih nereda.

Period falange (stari vek)[uredi]

Makedonska i persijska konjica u boju na Graniku 334. pre n.e.

U starom veku, konj se dugo upotrebljavao samo za vuču bojnih dvokolica; kasnije je počeo da se koristi i za jahanje, i to prvo u centralnoj Aziji, njegovoj postojbini, gde se među nomadskim plemenima i pojavljuju prve konjice, u 9-10. veku pre n.e. Od civilizovanih naroda, prvu konjicu formiraju Asirci u vreme Asurbanipala II (883-879. pre n.e.).[1]

U odnosu na pešadiju, konjica je u starom veku imala uglavnom pomoćnu ulogu, izuzev u Makedonaca i Kartaginjana gde je bila gotovo ravnopravna sa pešadijom. Njena brojnost kretala se od 1/10 do 1/3 pešadije. Krajem starog veka, zbog opadanja borbbene vrednosti pešadije i pojave azijskih konjanika, uloga konjice raste i u Evropi, pa se i broj konjanika povećava.[1]

Organizacija konjice bila je različita. Na Istoku su to najpre plemenske skupine, a kasnije, u razvijenih država, konjičke jedinice dele se po dekadnom sistemu. Jahaća oprema bila je u početku oskudna. Jahalo se na golim konjima ili na prekrivačima od kože ili sukna, prebačenim preko konjskih leđa (sedla se pojavljuju tek u 4. veku pre n. e.) bez uzengija, a upravljalo se prostom uzdom (često i bez nje). Konjanici su stoga u jurišima bili nestabilni, nisu mogli da razviju punu brzinu, pa je i silina udara bila slabija. Zbog toga je najveći deo konjanika naoružan lakim, najčešće bacačkim oružjem (strele, džiliti-koplja za bacanje) i gotovo bez ikakve zaštitne opreme. Manji deo raspolagao je oružjem za blisku borbu, imao kožnu ili metalnu zaštitnu opremu, i dejstvovao udarom (kod Asiraca, Tebanaca, Makedonaca, Kartaginjana i Parćana). Tako već dolazi do podele konjice na tešku i laku.[1]

U bici konjica je dejstvovala u taktičkoj vezi sa falangom, na bokovima ili u pozadini protivnika. Van bitke upotrebljavala se za izviđanje, a kod najrazvijenijih vojski i za gonjenje.[2]

Asirija[uredi]

Asirska konjica goni Arabljane.

Asirska konjica, prva u istoriji, javlja se u doba Asurnarsipala II (883-879 p.n.e) i postepeno potiskuje bojne dvokolice. Naoružana je lukom, a oprema konja sastojala se samo iz ukrašenog oglava i dugog dizgina. Krajem 8. veka postaje brojno jača; dobivši kratke mačeve i noževe, osposobljava se i za udar. U 7. veku dobija bolju zaštitnu opremu (štit, verižna košulja, kožne čakšire, čvrste čizme i šiljati šlem), a na konjska leđa stavljaju se i prekrivači. Jedan deo konjice naoružan je kopljem dugim 8 stopa i sabljom, a drugi, pored sablje, ima i kratak luk.[2]

Persija[uredi]

Persijska konjica u Maloj Aziji.
Persijski plemić u borbi sa grčkim pešacima.

Po Herodotu, persijsku konjicu osnovao je Kijaksar u 6. veku pre n.e. Naoružana strelama i mačevima, činila je glavnu snagu persijske vojske. U doba Darija I (522-485) kraljevu gardu činilo je 2.000 izabranih konjanika; naoružana kopljem dugim 2 m, a delimično i mačevima (plemstvo), i zaštićena štitom i oklopom, garda je predstavljala tešku konjicu, i obično se postrojavala u centru borbenog poretka. Bila je organizovana po dekadnom sistemu: borbeni poredak obrazovale su skupine od 100 konjanika po frontu i 4 po dubini. U slučaju rata podizani su nomadi-konjanici, stanovnici Iranske visoravni, naoružani lukom i strelom, ređe džilitom (kratko koplje za bacanje) i praćkom, poneki mačem i lasom. Pošto je naoružanje bilo pretežno za borbu na daljini, to je i zaštitna oprema ovih konjanika bila slaba - najčešće pleteni štitovi i poneki oklop od metalnih pločica.[2]

Konjanici su dejstvovali rasuto; postrojavali su se na krilima poretka, ali, nedovoljno disciplinovani, nisu se mogli upotrebljavati za borbene zadatke: pljačka ih je odvlačila od bitke, pa je i eksploatacija početnih uspeha obično izostajala.[2]

Oko 513. pre n.e. Darije preduzima pohod na Skite čiji su izvrsni konjanici, po Herodotu, jahali gole konje upravljajući njima nekom vrstom ulara i povodnika od like ili kože. Glavno oružje bile su im strele sa bronzanim ili koštanim vrhom, a imali su i koplja, sekire i noževe. Nosili su grudnjake od krljušti, ređe bronze. Napadali su u skupnama u vidu klina, pod vođstvom najhrabrijih. Kad bi im se neprijatelj približio, naglo su se povlačili, okruživali ga širokim manevrom i zasipali strelama sa svih strana. To je i kasnije taktika svih nomadskih naroda, nazvana partskom (parćanskom) taktikom.[2]

Grčka[uredi]

Grčki konjanik na amfori, 550-540. pre n.e.

Prevlast konjice (srednji vek)[uredi]

Bitka kod Grinvalda 1410. između nemačkih i poljskih vitezova.

Raspadom Zapadnog Rimskog Carstva i nestankom većih, centralizovanih država, disciplinovane pešadijske formacije nestaju sa bojišta i konjica postaje glavni rod vojske sa rešavajućom ulogom na bojištu.[3]

Konjaska oprema se usavršila: Sedla se već uveliko upotrebljavaju, a od početka 7. veka i uzengije, pa konjanici dobijaju čvrst oslonac pri jahanju. To im omogućava lakše nošenje i sigurniju uotrebu oružja u bliskoj borbi, razvijanje najveće brzine pri jurišima, pa se i silina udara povećava. Početkom ovog perioda konji se već potkivaju, što im olakšava kretanje po kamenitom i planinskom zemljištu, pa konjica postaje operativno pokretljivija. Postepeno se usavršava oružje, a zaštitna oprema se stalno poboljšava, ali postaje sve teža.[3]

Najbolji primeri konjice u srednjem veku jesu teška feudalna konjica (vitezovi) u Evropi, i laka konjica Arabljana, Vizantinaca i istočnih nomadskih naroda (Turci, Mongoli).[3]

Period vatrenog dejstva sa konja (1500—1650)[uredi]

Bitka kod Licena 1632. Levo vidimo dvojicu crnih konjanika (rajtera), trećeg u sredini i četvrtog oborenog na zemlji. Desno vidimo dvojicu kirasira. Konjanici bez oklopa sa pištoljima u rukama su draguni.

U apsolutističkim državama, koje se formiraju nakon srednjeg veka, konjica, kao i pešadija, postaje isključivo najamnička. Uzastopni porazi burgundskih i francuskih vitezova, najboljih u Evropi tog doba, u sukobima sa disciplinovanim strojevima švajcarskih pešaka-kopljanika tokom burgundskih i italijanskih ratova (od 1475. do 1525.) doveli su do postepenog napuštanja koplja kao glavnog oružja teške konjice u Evropi. Na ovaj razvoj imalo je uticaja i vatreno oružje.[4]

Arkebuziri[uredi]

Konjanici-strelci postepeno odbacuju luk i samostrel da bi prihvatili arkebuzu, jednu od prvih vrsta ručnog vatrenog oružja. Prve konjanike arkebuzire formirao je 1496. u Italiji Kamilo Viteli; od 1512. do sredine 16. veka prihvaćeni su i u Francuskoj, ali borili su se uporedo sa tzv. žandarmima, koji još uvek imaju koplja. Arkebuziri su ubrajani u tzv.srednju konjicu: imali su projektilno oružje (kao laka konjica) i oklop (kao teška konjica). Oklop ranih arkebuzira bio je sličan viteškom, sa izuzetkom oklopa za noge, koji je zamenjen visokim jahaćim čizmama (pošto su povrede na nogama bile retkost pri borbi na odstojanju); kasnije je oklop postao lakši. Nemački arkebuziri u službi Habsburške monarhije istakli su se u borbama protiv Turaka tokom 16. veka (Bitka kod Siska 1593)[5]; protiv turske konjice branili su se vatrom s mesta. Početkom 17. veka, kada je karabin zamenio arkebuzu, konjanici naoružani vatrenim oružjem nazivaju se karabinjeri.[4]

Rajteri[uredi]

Nemački rajter oko 1577. godine.

U Nemačkoj, teška najamička konjica (tzv. crni konjanici) sasvim napušta koplja već sredinom 16. veka (u šmalkaldskom ratu 1546-1555): umesto koplja, njihovo oružje postaje pištolj i mač, a zaštitnu opremu čine šlem i delimični oklop. U hugenotskim ratovima (1562—1598) nemački konjanici, u Francuskoj nazvani rajterima (po nemačkoj reči za konjanika), postrojeni u kvadratne poretke po 10 redova -eskadrone- uvode novu taktičku radnju - karakoliranje (pucanje u redovima i povlačenje u pozadinu dok se oružje ne napuni), gde pištoljska vatra dolazi do punog izražaja u borbi protiv teško oklopljenih vitezova. U ovim bitkama nemački rajteri su u direktnom sukobu sa francuskim žandarmima dokazali prednosti pištolja nad kopljem: lakša obuka, veći domet, lakši konj i oklop, rukuje se jednom rukom dok druga upravlja konjem. Nepouzdanost pištolja nadoknađivana je većim brojem (2—6) u svakog konjanika. Stoga krajem 16. veka koplja gotovo nestaju iz naoružanja evropskih konjica, a oklopi postaju lakši zbog nemogućnosti potpune zaštite od vatrenog oružja-samo su prsni oklopi mogli biti dovoljno debeli da odbiju metak.[4]

Kirasiri[uredi]

Krajem 16. veka teško oklopljene vitezove postepeno zamenjuju konjanici samo sa prsnim oklopom - kirasiri, a taktiku crnih konjanika, karakoliranje, usvajaju sve konjice u Evropi.[4]

Od početka 17. veka tešku konjicu čine kirasiri. U tridesetogodišnjem ratu (1618—1648) u švedskoj i carskoj vojsci, naoružani su mačem i sa 2 pištolja, a zaštićeni šlemovima i prsnim oklopima. U Rusiji su tešku konjicu činili rejtari (rus. рейтары) u koje su stupali velikaši sa svojim konjem i sami se izdržavali, a od države su dobijali muskete ili karabine, pištolje, mačeve, oklope, barut i olovo, neki i koplja.[4]

Laka konjica[uredi]

Karabinjeri[uredi]

Karabinjeri su bili deo carske (nemačke) vojske u tridesetogodišnjem ratu (1618—1648), naoružani mačem, sa dva pištolja i karabinom, a od zaštitne opreme imali su šlemove i prsne oklope.[4]

Draguni[uredi]

Kada su se pojavili, u drugoj polovini 16. veka, draguni su obučavani i korišćeni kao pešadija na konju, tj. za borbu pešice, dok se u 17. veku ubrajaju u laku konjicu. U tridesetogodišnjem ratu švedski draguni Gustava II Adolfa, naoružani mačem i sekirom, a zaštićeni samo šlemovima, borili su se peške i na konju. Draguni carske vojske, zaštićeni samo šlemovima i naoružani delimično kopljima i mačevima, a delimično musketama i sabljama, sa malim sekirama na sedlu, borili su se uglavnom peške. U Rusiji su ih popunjavali slobodni ljudi, koji od države dobijaku konje i opremu (koplja, mačeve, muskete, delove oklopa i verižne košulje). Borili su se na konju i peške.[4]

Husari i kozaci[uredi]

Mađarski husari i hrvati (hrvatski husari) bili su takođe laka konjica carske (habzburške) vojske. U 16. veku bili su naoružani kopljem i štitom, a u 17. veku sabljom, pištoljem i karabinom. Nekoliko pukova husara bilo je i u francuskoj, a kozaka (naoružanih kopljem) u ruskoj vojsci.[4]

Period povratka na udar hladnim oružjem (1650—1871)[uredi]

Francuski husari u boju kod Fridlanda 1807.

Švedski kralj Gustav II Adolf (1611—1632) izvršio je znatne reforme u konjici: uočivši u tridesetogodišnjem ratu da karakoliranje protiv konjice rešene na juriš ne vodi uspehu, njegovi kirasiri napadaju sabljom u galopu, a pištolj im služi kao pomoćno oružje. Jedino prva vrsta može da ispali po jedan metak,[4] zatim se odmah prelazi na udar hladnim oružjem; neispaljeni pištolji čuvaju se za borbu prsa u prsa. Vatrenu podršku jurišu vrše odeljenja musketara i poljska artiljerija. Tokom tridesetogodišnjeg rata, pod pritiskom Šveđana, nemačka (Habzburzi) i francuska konjica ukidaju karakoliranje i prelaze na juriš hladnim oružjem.[6]

U ovom periodu apsolutističke monarhije prelaze na sistem stajaćih vojski u kojem konjica u ratu postaje glavna manevarska snaga, jer pešadija primenjuje krutu linijsku taktiku. Njen odnos prema pešadiji kreće se od 1:6 do 1:3. I dalje se deli na tešku i laku, ali one se sada međusobno više razlikuju po taktičkoj nameni nego po naoružanju i opremi. Teška konjica se koristi u bici, a laka za izviđanje, osiguranje, gonjenje, prepade, mali rat i manevar. U ratu se pojavljuju krupnije konjičke jedinice-pukovi i brigade, a krajem 18. veka i divizije. Zbog sve jače i preciznije pešadijske vatre, konjica se na bojištu mora kretati brže, pa se postepeno prelazi na udar hladnim oružjem u punom trku. Radi većeg efekta napada, smanjuje se dubina borbrnog poretka.[6]

U tešku konjicu spadaju kirasiri, draguni, karabinjeri, grenadiri na konju. Laku konjicu čine husari, ulani (husari sa kopljem), kozaci, hrvati, bošnjaci, panduri i frajkori na konju; u nekih država to su još uvek neregularne trupe.[6]

Teška konjica[uredi]

Francuski kirasiri u bici kod Borodina 1812.

Kirasiri su naoružani mačem ili sabljom (u Francuskoj od 1679), sa po 2 pištolja i karabinom; od zaštitne opreme nose prsne oklope. Krajem 18. veka švedski i ruski kirasiri odbacuju karabin, a švedski i oklop.[6]

Draguni konačno prestaju da budu pešadija na konju, već postaju vrsta konjice obučena i za borbu peške. Stoga negde počinju da se ubrajaju u srednju konjicu. Pored mača ili sablje, imaju po 2 pištolja i karabin sa bajonetom; švedski od 1702. i ručne granate.[6]

Karabinjeri i grenadiri slično su naoružani, ali prvi imaju karabin bez bajoneta, a drugi pušku sa bajonetom i ručne granate.[6]

Laka konjica[uredi]

Husari obično imaju krivu sablju, pištolj i karabine; ulani, bošnjaci i kozaci imaju i koplja.[6]

Organizacija[uredi]

Eskadron postaje taktička i administrativna jedinica jačine 100-180 konjanika; obrazuju ga 2 čete, kasnije 2-4 voda. Pukove čine 4-10 eskadrona sa 1.000 do 1.500 konjanika. Posle sedmogodišnjeg rata (1756—1763) stvara se i konjička artiljerija.[6]

Period opadanja i ukidanja (1871—1960)[uredi]

Austrougarska konjica 1898.

U francusko-pruskom ratu (1870—71) konjica je jurišala, uz mnogo žrtava (oko polovine ljudstva) na pešadiju i artiljeriju, ali bez vidnijih rezultata. Postepeno se sva konjica osposobljava i za borbu peške, pa postaje dragunskog tipa, mada se zadržavaju nazivi raznih vrsta (kirasiri, ulani, husari) koje se više ni po naoružanju ne razlikuju: sablje i karabini su univerzalno oružje. U borbi, zbog jake pešadijske vatre, konjica je učestvovala uglavnom peške; na konju je dejstvovala samo u naročito povoljnim prilikama.[7]

U prvom svetskom ratu[uredi]

Francuski kirasiri na putu za bojište 1914.

Samostalnu konjicu zaraćenih strana činilo je u početku rata: 10 francuskih, 11 nemačkih, 11 austrougarskih, 36 ruskih, 2 turske i po 1 britanska, belgijska i srpska konjička divizija. Divizije su raspolagale konjičkom artiljerijom jačine diviziona do puka i manjim brojem automatskog oružja u sastavu brigada.[8]

Uloga konjice na zapadnom frontu svela se na izviđanje i zaštitu koncentracije trupa tokom prvih meseci rata (do bitke na Marni), pre nego što su rovovi opasali front; zatim se borila peške, ili je (kod Nemaca) prebačena na Istočni front.[9]

Veća prostranstva i ređi raspored trupa na istočnom frontu pružali su veće mogućnosti za tradicionalno dejstvo konjice, ali su i tu rezultati bili slabi: ruska konjica bila je neaktivna, a nemačka suviše malobrojna, i duboki prodori konjicom nigde nisu ostvareni zbog jake pešadijske vatre. Bilo je više konjičkih juriša manjih jedinica na obe strane, sa velikim gubicima; do jedinog konjičkog boja većih snaga u ovom ratu došlo je 21. avgusta 1914. kod Jaroslavica: u punom galopu sudarila se ruska 10. konjička divizija sa austrougarskom 4. konjičkom divizijom; Rusi su koristili koplja i sablje, a Austrijanci i Mađari samo sablje. Posle žestike borbe prsa u prsa, austrougarska divizija je razbijena, a njena artiljerija zaplenjena.[9]

Po stabilizaciji frontova nije više bilo mnogo mesta za konjicu; u periodu pozicionog rata 1915-17, Francuzi preformiraju 4 konjičke divizije u pešadijske, nemačka konjica postepeno se smanjuje zbog nedostatka konja (1917. na istočnom frontu Nemci su imali samo jednu konjičku brigadu, a u proleće 1918. od preostale konjice formirane su 3 pešadijske divizije), a sva austrougarska konjica je već 1917. preformirana u pešadiju. Preostala konjica (francuska, britanska i ruska) od 1915. drži se u strategijskoj rezervi (za eksploataciju proboja) i ojačava automatskim oružjem (4-6 mitraljeza na svaki eskadron) i oklopnim automobilima.[9]

Između dva rata (1918—1939)[uredi]

Velike konjičke jedinice korišćene su na obe strane u građanskom ratu u Rusiji i sovjetsko-poljskom ratu, kao i na dalekom Istoku, u Drugom kinesko-japanskom ratu.

U drugom svetskom ratu[uredi]

Poljski ulan naoružan protivtenkovskom puškom, 1938.

Poljska, SSSR, Kraljevina Jugoslavija, Mađarska i Velika Britanija (u kolonijama) ušle su u rat sa krupnim konjičkim jedinicama, ali je samo poljska konjica korišćena u borbi tokom invazije na Poljsku 1939.

Posle drugog svetskog rata[uredi]

Konjica je poslednji put upotrebljena u konvencionalnom ratu 1950. tokom korejskog rata, kada se kineska konjica sukobila sa američkim oklopnim jedinicama (sa relativnim uspehom). U FNRJ konjica je ukinuta 1955., a u većini armija do 1960.

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija (tom 4). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 553. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija (tom 4). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 554. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija (tom 4). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 555. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 4,6 4,7 4,8 Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija (tom 4). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 559. 
  5. ^ Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 592. 
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 560. 
  7. ^ Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 564. 
  8. ^ Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 565. 
  9. 9,0 9,1 9,2 Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 566. 

Literatura[uredi]

  • Gažević, Nikola (1974). Vojna enciklopedija. 4. Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 553. 

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]