Operacija Strela

Operacija Strela
Deo rata na Kosovu i Metohiji
Operacija Strela
Vreme 26. maj — 10. jun 1999. Mesto Kosovo i Metohija, Srbija, Jugoslavija Ishod poraz NATO i OVK
Sukobljene strane
Oslobodilačka vojska Kosova NATO Artiljerijska podrška: Oružane snage Albanije Medicinska podrška: Norveška	Vojska Jugoslavije
Komandanti i vođe
Agim Čeku Bilal Sila Ekrem Redža Sadik Halitjaha Tahir Sinani Bećir Sadiku Kudusi Lama Vesli Klark	Nebojša Pavković Vladimir Lazarević Božidar Delić Stojan Konjikovac – neposredno na granici
Uključene jedinice
121. brigada „Ismet Jašari” 123. brigada Kukeška divizija	549. motorizovana brigada Prištinskog korpusa 72. brigada za specijalne operacije Ruski dobrovoljci
Jačina
4.000	450 vojnika 549. motorizovane brigade prvog dana bitke 1000 vojnika do kraja operacije Delovi Prištinskog Korpusa VJ 72. specijalna brigada Samostalne izviđačko-diverzantske jedinice
Žrtve i gubici
1400 mrtvih 500 ranjenih 800 do 1.000 mrtvih (albanski izvori)	25 poginulih (549. motorizovana brigada) 126 ranjenih

Operacija Strela, odnosno bitka na Paštriku, bila je agresivna vojna operacija, sadržana u skupu napadačkih borbenih dejstava Oslobodilačke vojske Kosova, potpomognutih snagama albanske vojske, NATO, stranim plaćenicima i NATO instruktorima, a protiv jedinica Vojske Jugoslavije u periodu od 26. maja do 10. juna 1999. Cilj operacije Strela bio je slamanje otpora, razbijanje i uništenje odbrambenih snaga VJ na samoj granici, za 6 sati najviše dva dana ući u grad Prizren, te otvaranje koridora za dodatno ubacivanje terorista na područje Kosova i Metohije i presecanje komunikacija na liniji Peć — Prizren. U širem planu, ova operacija je trebalo da obezbedi južni koridor, koji bi poslužio za invaziju snaga NATO na teritoriju Savezne Republike Jugoslavije. Ova operacija je je realizovana tokom agresije NATO na SRJ, u sklopu koje je trajalo intenzivno bombardovanje SR Jugoslavije od strane NATO.

Borbena dejstva su se odigrala težišno od šireg rejona karaule „Gorožup” /55. grb do vrha Paštrika i karaule „Liken”, na granici SR Jugoslavije i Republike Albanije. To je bila najveća i najteža bitka naše vojske tokom NATO agresije. To je bila najasimetričnija bitka u istoriji ratovanja. Operacija Strela je po svojim karakteristikama klasična vazduhoplovno-kopnena operacija.

Planiranje

Planovi napadača

Plan agresora o razbijanju snaga VJ u graničnom pojasu i otvaranju koridora.

Tokom agresije na SRJ, plan o uništenju snaga Vojske Jugoslavije iz vazdušnog prostora nije davao planirane rezultate. Takođe, snage OVK na teritoriji Kosova i Metohije bile su pod velikim pritiskom i u kritičnoj situaciji. Pretilo im je potpuno uništenje. Kako ofanzivna dejstva preko karaule Košare nisu davala željene rezultate, rejon Paštrika je dobio veći taktički značaj. Počeo je napad preko planine Paštrik u sklopu Drimsko-kosovskog operativnog pravca.

Cilj agresora u ovom sektoru je bio razbijanje snaga VJ na granici, ovladavanje visovima Paštrika, probijanje koridora uz reku Beli Drim, ulazak u Metohiju i presecanje glavnih saobraćajnica. Ovo bi omogućilo dotur municije, oružja i svežih snaga OVK. Ta pomoć snagama OVK trebalo je da omogući intenzivnija kopnena dejstva protiv VJ.

Plan je uključivao kopnenu ofanzivu pravcem Kuks-Prizren-Suva Reka i dalje ka Prištini. Ovu ofanzivu u prvoj fazi do izbijanja snaga terorista OVK preko Paštrika u Prizrensko polje podržale bi vazduhoplovne snage NATO pod komandom generala Veslija Klarka. Po izbijanju ovih snaga u Prizrensko polje krenule bi kopnene snage NATO iz Albanije od karaule Vrbnice duž asfaltnog puta ka Prizrenu.

Kako je u prethodnom periodu PVO Vojske Jugoslavije dejstvovala sa određenim uspesima on je odlučio da se pre konkretnih zadataka i dejstva avijacije izvedu demonstrativni i trenažni letovi. Oni su se odvijali u tri faze:

• u prvoj fazi helikopteri tipa „Apač” izvodili su demonstrativne, trenažne i izviđačke letove do granične linije bez borbenih dejstava,
• u drugoj fazi helikopteri su leteli do granične linije i simulirali borbena dejstva, koristeći vatreno naoružanje, i
• u trećoj fazi, helikopteri su leteli do granične linije i borbeno dejstvovali bez preleta iste.

Istovremeno, planirana su dejstva iz vazdušnog prostora po položajima artiljerijsko-raketnih jedinica (ARJ) Vojske Jugoslavije i bliska podrška svojih kopnenih snaga, sa avijacijom za podršku.

Cilj operacije Strela bio je da se napravi prodor na dva pravca radi presecanja i zauzimanje saobraćajnice Prizren—Peć.

U tom periodu, snage OVK nisu bile sposobne za sukob i operacije širih razmera bez veće pomoći spolja. U toku zime 1998. godine i proleća 1999. godine, operacijama snaga bezbednosti SRJ terorističke grupacije na Kosovu i Metohiji su razbijene i njihova moć je bila značajno oslabljena za bilo kakve operacije. Bila im je neophodna hitna pomoć sa strane u vidu opreme i ljudstva za opstanak i nastavak terorističkih akcija. Zajednička strateška zamisao OVK sa NATO stratezima bila je „zajednički rat do iscrpljenja” protiv snaga SRJ. U takvom sukobu, NATO bi svojim višestrukim preimućstvom porazio snage SRJ.

NATO planeri su u opticaju imali i punu invaziju kopnenih trupa iz Albanije. Alternativni pravci su bili napadi iz Bosne i Hercegovine, Mađarske i Bugarske. Iako je prioritet imao napad iz Republike Albanije, taj plan je razrađivan tokom same operacije zbog mnogih nedostataka, uključujući i logističke probleme.

Planovi odbrane

Obaveštajna služba Vojske Jugoslavije je pred početak NATO agresije imala informacije o grupisanju i raspoređivanju snaga NATO u Albaniji i Makedoniji. U skladu sa sa tim informacijama, ali i zbog neposredne ratne opasnosti po SRJ, u operativnu upotrebu ušli su ratni planovi raspoređivanja i dejstava snaga Prištinskog korpusa. Kako je od sredine 1998. godine doneta odluka o proširenju graničnog pojasa sa 500 metara na 5 km, povećao se i prostor koji se mogao kontrolisati. Na granici su se od maja 1998. godine nalazile i četiri borbene grupe 549. mtbr u funkciji dubinskog obezbeđenja državne granice. Brigada je obezbeđivala 90 km granice prema Albaniji i 60 km prema Makedoniji.

Tokom 1998. godine i do početka NATO agresije učestali su nasilni prelasci terorista preko državne granice. Jedinice i komandni kadar 549. mtbr posedovale su ratno iskustvo iz 1998. godine tokom ugušenja oružane pobune Šiptara u svojoj zoni odgovornosti. Od jula do 29. septembra 1998. godine realizovali su 13 anti-terorističkih borbenih dejstava. Tokom 1998. godine zabeležena su 176 granična incidenta u funkciji sprečavanja ilegalnog prelaska državne granice i unošenja naoružanja i druge ratne opreme iz Albanije na prostor Kosova i Metohije.

Kako se na terenu koji je kontrolisala 549. motorizovana brigada nalazio i pravac pogodan za kretanje oklopnih vozila, ovaj prostor je zaprečen. U minske bunare urađene tokom mira u sklopu uređenja teritorije položeno je 7 tona eksploziva i postavljeni betonski i metalni tetraedri. Duž granične linije na procenjenim pravcima postavljena su protivpešadijska minska polja.

Snage sukobljenih strana

Približni raspored snaga zaraćenih strana do početka operacije.

Ofanzivna dejstva su planirana na prostoru planine Paštrik, karakterističnom zbog teško prohodnog terena, litica i šume. To je ograničavalo kretanje oklopnih i mehanizovanih jedinica u prvim fazama operacije, pa su akcije bile uslovljene lakim pešadijskim borbenim snagama. Koridor povoljan za prolaz i dejstvo krupnijih borbenih formacija i oklopnih vozila, a koji se nalazio u dolini reke Beli Drim, bio je u planu za kasnija dejstva po okončanju zauzimanja planinskih vrhova, odnosno borbenog osiguranja bokova glavnog prodora.

Snage Vojske Jugoslavije

Terorističkim i jedinicama NATO suprotstavila se 549. mtbr (komanda u Prizrenu) sa pretpotčinjenim i jedinicama ojačanja iz sastava Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije. Desni sused bila je 125. motorizovana brigada (sa komandom u Kosovskoj Mitrovici), u drugom ešelonu Prištinskog korpusa nalazila se 243. mehanizovana brigada.

Neposredno na graničnoj liniji u prvom ešelonu brigade nalazio se 1. mtb i karaule 55. graničnog bataljona.

Na pravcu Ćafa Prušit — Đakovica nalazio se 2. mtb/549. mtbr i jedna četa 53. graničnog bataljona.

Brigadna artiljerijska grupa 549. mtbr (disperzijom sredstava podrške raspoređena na 14 lokacija) i deo 52. mabr/PrK raspoređene su u graničnom pojasu još od 1998. godine i imale su razrađen plan dejstva po mogućim pravcima napada neprijatelja.

U rejonu karaule „Liken” od početka agresije nalazio se deo Izviđačke čete, 549. mtbr i deo 52. Izviđačke čete/PrK. Odbrana državne granice vršena je po sistemu pojačanog linijskog i dubinskog obezbeđenja.

Snage OVK

Tačan broj pripadnika OVK koji je bio uključen u fazama operacije nije moguće utvrditi. Po nekim procenama, u prvom talasu trebalo je da učestvuje od 12.000 do 20.000 boraca. U ovaj broj ulaze elementi 2. pešadijske divizije (komanda u Kuksu), vojske Republike Albanije (jačine oko 5.000 ljudi), kao i samostalni artiljerijski pukovi sa komandom u gradu Kukeš. Oko 10.000 terorista skoncentrisano je u dubini teritorije pravcem Kuks-Kruma-planinski Paštrik. Albanska vojska, iako zvanično neutralna, pružala je logističku podršku kopnenom delu invazije kao i pomoć u ljudstvu, opremi, a i direktno se uključivši u dejstva. Od opreme koja je neposredno određena za korišćenje izdvajaju se minobacači 60, 82 i 120 mm, topovi „Tip 59-1” kalibra 130 mm i „Tip 66” kalibra 152 mm, lako streljačko i protivoklopno/avionsko naoružanje. Otpočinjanjem agresije NATO-a u borbena dejstva uključile su se i oklopne jedinice albanske vojske. Albanska strana mogla je da računa i na Atlantsku brigadu, jedinicu formiranu od Albanaca iz SAD sa instruktorima američke vojske. U svojim redovima, OVK je imala i strane plaćenike, dobrovoljce i profesionalne vojnike drugih nacionalnosti. Od oko 5.000 dobrovoljaca u operaciji je učestvovalo nekoliko stotina vojnika. Baze ovih jedinica i kampovi nalazili su se u blizini granice na severu Albanije. Kontakt terorističke OVK sa NATO ostvarivan je preko Vojske Albanije i putem nezvaničnih kanala tj. preko špijuna CIA, SAS-a i drugih tajnih službi. Nakon završene obuke u centrima za obuku terorista u Albaniji, britanski SAS opremao ih je modernom komunikacionom tehnikom preko kojih su nakon ilegalnog prelaska na prostor Kosova i Metohije navodili bombardere NATO na ciljeve na zemlji.

AH-64 Apač helikopteri doleću u bazu Rinas, tokom priprema za operaciju.

NATO snage

A-10 Tanderbolt II u letu, sa
spoljnim naoružanjem.

B-52 bombarder masovno korišćen za bombardovanje trupa VJ na graničnoj liniji.

NATO snage u regionu su osim dejstava po ciljevima u dubini teritorije Jugoslavije imale i posebne zadatke i vezi sa jugoslovensko-albanskom granicom. Planirana je jaka vazduhoplovna podrška kopnenoj invaziji sa neposrednom podrškom i zaštitom kopnenih trupa pri prodiranju preko granične linije, a sa ciljem slamanja otpora, razbijanja i uništavanja snaga VJ. U naoružanju NATO trupa neposredno planiranih za dejstvo bili su helikopteri operativne grupe „Jastreb” AH-64 Apač za borbena dejstva i UH-60 Blek Houk za transport i ubacivanje kopnenih trupa (letovi su kasnije prekinuti). Iz baza u Albaniji dejstvovali su A-10 Tanderbolt, bombarderi B-1, B-52 kao i F-16 Fajting falkon i F/A-18 Hornet. Kopnene snage NATO u Albaniji brojale su oko 12.000 vojnika, 30 tenkova, 26 borbenih i 26 transportnih helikoptera, a u Makedoniji oko 17.000 vojnika, 157 tenkova, 300 borbenih vozila pešadije i 84 artiljerijskih oruđa. Za direktno uključenje u borbu planirane su snage u Albaniji dok bi se snage u Makedoniji priključile nakon otvaranja koridora i poraza Vojske Jugoslavije u Metohiji. Uz regularne trupe NATO-a priključeni su i timovi komandosa iz norveške Herens Jegerkomando (norv. Hærens Jegerkommando) и специјалне јединице Форсварец Спесијалкомандо (норв. Forsvarets Spesialkommando).

Operativna grupa „Jastreb”, jačine od oko 5.100 ljudi, opremljena je sa 24 borbena helikoptera tipa AH-64 Apač za direktno dejstvo po graničnoj liniji i 22 transportna helikoptera tipa UH-60 Blek Houk i CH–47 Činuk. Zadatak ove grupe bila je podrška tokom ofanzive pripadnicima OVK, borbeno dejstvo po linijama Vojske Jugoslavije, dubinsko dejstvo po koncentracijama trupa i razbijanje i uništavanje odbrambenih snaga. Ova jedinica je bila opremljena i najsavremenijom radio-radarskom opremom za izviđanje i elektronsku borbu. Prioritetan zadatak koji im je bio postavljen je otkrivanje i lociranje artiljerijskih jedinica Vojske Jugoslavije. U svom sastavu ova grupa je imala i 27 višecevnih bacača raketa tipa M-270. Ova grupa je ojačana u aprilu 1999. baterijom M-109A6 Paladin kalibra 155 mm (8 oruđa) i baterijom topova M-119 kalibra 105 mm (ukupno 6 oruđa).

U svim fazama operacije delovali su i pripadnici CIA kao obaveštajci, ljudstvo za vezu, kontrolu, obuku i navođenje — svi u centru u Kuksu. Uz njih, raspoređeni su i pojedinci britanskog SAS, koji su i direktno uključeni u kasnija kopnena dejstva. Kako je sama operacija pripremana u žurbi, brojnost NATO trupa bila je ispod nivoa neophodnog za uspešno dubinsko delovanja i proboj.

Baza za navođenje i koordinaciju dejstava NATO snaga (grupe „Jastreb”) nalazila se kod mesta Kcire u blizini granice sa Jugoslavijom. U njoj se nalazio deo artiljerijskih snaga ojačan motorizovanom pešadijom, oklopnim vozilima M-2 Bredli, minobacačkim vodom sa oruđima kalibra 120 mm, trupnom PVO, izviđačkim i vodom vojne policije, inženjerijskim jedinicama, kao i sanitetskom i obaveštajnom službom.

Između same baze i granice nalazile su se trupe Vojske Albanije i OVK, što NATO komanda nije smatrala dovoljno efektnim i sigurnim, te je baza samostalno organizovala svoju odbranu sa oko 400 pripadnika.

NATO snage bile su u stalnom kontaktu sa OVK, održavale sastanke bezbednosnog i obaveštajnog tipa, održavale radio vezu sa grupama OVK u dubini Kosova i Metohije.

Događaji koji su prethodili operaciji

Tokom 1998. i 1999. godine, OVK su vršile izviđanja i nasilni prelazak državne granice sa Republikom Albanijom. Česte su bile i provokacije sa teritorije Republike Albanije. Dana 9. avgusta, jedan sat posle ponoći, grupa terorista je pokušala nasilni prelazak državne granice i tom prilikom je razbijena. U popodnevnim satima 18. avgusta u rejonu karaule „Gorožup” sa teritorije Albanije je otvarana vatra na položaje graničara Vojske Jugoslavije.

Po otpočinjanju agresije na SRJ, glavno težište udara agresora je bilo na severu, odnosno na pravcu karaule Košare i položaja 125. motorizovane brigade. U drugoj polovini aprila, NATO, CIA i OVK sarađuju u punoj meri u organizovanju, planiranju i izvođenju dejstava na položaje Vojske Jugoslavije. Tokom decembra 1998. godine na granici prema Albaniji intenzivirani su pokušaji ubacivanja terorističkih grupa. Jedan od takvih događaja desio se 3. decembra 1998. godine na planini Paštrik. Prilikom ovog događaja poginulo je 8 terorista u borbi a jedan ranjen se uspeo izvući. Dana 13/14. decembra 1998. godine u širem rejonu objekta Liken razbijena je teroristička grupa koja je brojala 153 lica. Među njima je bilo 60 oficira koji su završili školovanje za dužnosti komandira voda, komandira čete i komandanta bataljona. U sastavu grupe bila je i specijalna jedinica terorista UČK, jačine 40 pripadnika, koja je u Albaniji opremljena specijalnom opremom. Epilog ovog sukoba bio je sledeći: likvidirano je 41 terorista, oko 40 terorista je ranjeno dok je 9 lišeno slobode (zarobljeno) među kojima i jedna žena. Gubitaka među pripadnicima vojske nije bilo.

Dana 11. marta 1999. godine realizovana je briljantno anti-terorističko borbeno dejstvo u selu Ješkovo i uništena specijalna jedinicu šiptarsko-terorističkih snaga oko 30 ljudi. Realizacijom ovog anti-terorističkog borbenog dejstva relaksiran je Prizren sa južne strane, učinjena je bezbednim komunikacija Prizren — granični prelaz Vrbnica.

Tokom 16. i 17. marta 1999. godine 549. mtbr realizovala je anti-terorističko borbeno dejstvo i zauzela je uporišta terorista OVK u selu Kabaš, opština Prizren. Marš ka Kabašu bio je najteži marš tokom rata na Kosovu i Metohiji 1998.-1999. godine, u izuzetno složenim meteo uslovima. Grad Prizren relaksiran je sa severne i severno-istočne strane. Uspostavljena je potpuna bezbednost na regionalnom putu Prizren — Suva Reka.

Od 25. do 29. marta 1999. godine ne gubeći nijedan dan, bez obzira na nove okolnosti vezane za prevlast neprijatelja u vazdušnom prostoru uništene su dve brigade terorista u trouglu Suva reka — Orahovac — Prizren. Borbeni helikopteri „Apači” iz operativne grupe „Jastreb” izvršili su osam napada na naše karaule iz sastava 55. grb.

Bez pravnog osnova započela je agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju 24. marta 1999. godine. Po otpočinjanju agresije na SRJ, glavno težište udara agresora je bilo na severu, odnosno na pravcu karaule Košare i položaja 125. motorizovane brigade. U drugoj polovini aprila, NATO, CIA i OVK sarađuju u punoj meri u organizovanju, planiranju i izvođenju dejstava na položaje Vojske Jugoslavije. Na Paštriku su trajala manja kopnena dejstva sa izraženom podrškom iz vazduha od strane NATO avijacije. Ona je napadala značajnije ciljeve, karaule i moguće položaje VJ. U tom vremenskom periodu izražena je upotreba bespilotnih letelica za potrebe stalnog izviđanja u stvarnom vremenu. Tokom bitke za Košare, OVK je pretrpela neuspeh i njen pokušaj proboja i stvaranja koridora završen je u neuspehu i haosu.

Komanda 549. mtbr svakodnevno je pratila šta se dešava na pravcu desnog suseda. Posle mesec dana borbenih dejstava na pravcu Košara, zaustavljanja neprijatelja u daljem prodoru, bilo je jasno da teroristi ne mogu ostvariti cilj na tom pravcu i da će doći do napada preko planine Paštrik na Drimsko-kosovskom pravcu. Komanda 549. mtbr procenjivala je samo vreme kada će otpočeti napad i kojim od taktičkih pravaca će najverovatnije krenuti.

Početak operacije

Na rejon odbrane 2.mtb/549. mtbr 17. maja 1999. godine snage albanske vojske i terorista oko 14.30 časova izvršili su napad na pravcu graničnog prelaza Ćafa Prušit. Napadu neprijatelja prethodilo je dejstvo NATO avijacije i artiljerijska priprema napada. Snage neprijatelja na kopnu ojačane tenkovima bile su oko 1500 ljudi. Umešnim komandovanjem u bataljonu, naneti su veliki gubici neprijatelju u živoj sili. Na samom početku uništen je jedan neprijateljski tenk. Nakon toga neprijatelj se povukao a stanje na položajima ostalo je nepromenjeno.

Dana 26. maja 1999. godine oko 04.30 časova demonstrativnim napadom na pravcu 2.mtb, od Ćafa Prušit ka Kunori otpočeo je novi napad neprijatelja. Artiljerija vojske Albanije dejstvovala je višecevnim bacačima raketa, haubicama i minobacačima svih kalibara. Ovaj kopneni napad nije pokazao veliki intenzitet i nije bilo pomeranja položaja. Nije bilo gubitaka kod 2.mtb.

NATO vazduhoplovi

№	Vrsta	Dan „D”	Dan „D+70”	Povećanje
				№	%
1	Borbeni	288	639	351	122
2	Avioni cisterne	54	252	148	366
3	Komandni vazdu.	20	29	9	45
4	Ukupno	464	1.040♠	576	124
♠ — Od ukupnih 1040 letelica 748 su bile američke.

Istog dana oko 04.30 časova krenuo je napad na prevoj Liken i na položaje na kojima se nalazilo oko 25 pripadnika IDČ/549. mtbr. organizovano je dočekano nastupanje terorista. U neposrednom vatrenom okršaju i razmeni vatre naneti su veliki gubici neprijatelju.

Posle demonstrativnih napada na prethodnim pravcima, na pravcu karaule Gorožup koja se nalazi sa južne strane planine Paštrik, oko devet časova krenuo je glavni napad terorista. Otvorena je snažna vatra po Gorožupskom platou i samoj granici u funkciji vatrene pripreme napada. Na frontu od šest kilometara jačina vojske bila je oko 400 pripadnika, graničara i vojnika iz brigade. Tačnije na tom pravcu nalazila se 1. četa 1.mtb, a na karauli „Gorožup” pripadnici karaule jačine dva voda (63 čoveka). Na samoj graničnoj, odnosno prvoj liniji nalazilo se ukupno oko 200 boraca.

U prvoj liniji nastupalo je oko 1.000 terorista u četiri streljačka stroja, koji su bili na udaljenosti jedan od drugog oko 200 metara. Pored toga, u neposrednoj blizini granice bilo je 5.000 terorista. Imali su podršku artiljerije vojske Albanije. Tenkovi su gađali posredno sa distance gde ih ne vidimo kao i haubice 122 mm, minobacači 120 mm i višecevni bacači raketa. Tokom samog početka napada avijacija agresora nije dejstvovala. Prvi talas napada je zaustavljen i teroristi odbačeni na svoje polazne položaje.

U komandu brigade tokom jutarnjih časova 26. maja 1999. godine, počeli su stizati izveštaji o dejstvu na naše položaje na Gorožupu. Jasno je bilo da su to pokušaji ubacivanja šiptarskih snaga sa prostora Albanije preko Paštrika na našu teritoriju.

Odgovoreno je višecevnim bacačima raketa, haubicama 122 mm i minobacačima 120 mm. Nanošeni su neprijatelju prilično veliki gubici.

U toku prvog dana teroristi su napadali u više navrata. Napadi su bili siloviti. Komandir prve čete sa raspoloživim snagama uporno je branio prvu liniju sa ciljem da ne dozvoli prodor duž reke Beli Drim. Komandir karaule beskompromisno je branio položaje otporne tačke na karauli i oko karaule. Komandant 1.mtb podržavao je minobacačkom vatrom odbranu svoje 1. čete. Bočna dejstva posebno minobacača 82 mm sa druge strane reke Beli Drim bila su uspešna. U komandi brigade intenzivno se pratilo stanje na Gorožupu jer intenzitet dejstva postajao je sve veći. Napadi agresora bili su siloviti i jasno se videlo da prevazilaze okvire graničnog incidenta. Sve je ukazivalo da je to glavni pravac napada neprijatelja.

Tokom bitke srpske snage su koristile rovove o čemu general Božidar Delić piše: „Karaula Goražup se držala, bila je srušena, ali graničari i dobrovoljci iz rovova oko karaule su zadržavali neprijatelja… Ali u sebi se radujem i razumem tu njihovu želju i ponos što su povratili svoje rovove i svoju karaulu.” Komandant brigade Božidar Delić odmah je naredio da se izvrši priprema i da se radi stabilizacije stanja, na Paštriku formira Istureno komandno mesto. Za oko dva sata četvorica starešina komande brigade pristigli su na Planeju i formirali IKM. Dolazak starešina iz komande brigade uneo je dodatni osećaj sigurnosti kod svih boraca i podignut je moral kod jedinica. Uvezana su dejstva svih jedinica na položajima, komandovanje je učinjeno efikasnijim, preduzete su neophodne dodatne mere bezbednosti i pokriveni međuprostori. Već u toku prvog dana borbi na Paštriku brojni su primeri herojstva vojnika i starešina.

Neprijatelj je i dalje snažno dejstvovao na granici. Zbog toga što nije bilo dovoljno ljudi neprijatelj je uspeo na istočnim padinama planine Paštrik da napravi proboje na tri mesta. Prodori nisu bili veće dubine. Najviše što su uspeli da se ukline u našu teritoriju bilo je od 200 do 400 metara, na jednom mestu oko kilometar. Moralo se korigovati deo položaja. Na novim položajima uspela se stabilizovati linija odbrane. Ponovo su preduzete dodatne mere bezbednosti radi zaštite bokova i pokrivanja međuprostora. Albanska artiljerija je započela baražnu vatru po dubini teritorije sa ciljem pronalaženja i nanošenja gubitaka trupama VJ.

Pripadnici karaule Gorožup držali su uporno svoje položaje, iako je sama zgrada karaule bila srušena ranijim dejstvom helikoptera Apač. Položaji na karauli „Gorožup” bili su na težištu odbrane. Preciznom vatrom i aktiviranjem MRUD-ova graničari su zaustavili su napad terorista i naneli im velike gubitke. Herojstvo graničara sa karaule Gorožup i nadljudska pregnuća koje su ispoljili bilo je za primer. Na mestima sukoba, posebno u rejonu karaule „Gorožup” i na putu ka selu Binaj, neprijatelju su naneti veliki gubici.

Mine rasprskavajuće usmerenog dejstva bile su veće od formacijskih i oko deset puta jače. Jedan MRUD imao je 9 kg eksploziva i oko 35 kg metalnih gelera. Sve to bilo je zaliveno plastičnom masom na osnovi čelične ploče od 10 mm. Aktivirane su tokom borbe u kritičnim momentima. Kada se električnim putem mina aktivira, ona oduva sve ispred sebe na odstojanju oko sto metara.

Podnet je izveštaj komandantu o novom preseku stanja na Gorožupu, ukazano na sve poteškoće i zatraženo ojačanje snaga. Jasno se videlo da postojeće snage nisu dovoljne da se održe na postojećim položajima.

Do dolaska jedinica ojačanja pojačano je dejstvo artiljerije. Brigadna artiljerijska grupa i minobacačke jedinice vršile su intenzivnu podršku snaga na frontu. Agresor je po svaku cenu želeo da probije odbranu, da se kroz međuprostore što dublje uklini u rejon odbrane i razdvoji naše snage. Na pojedinim delovima fronta vojnici su vodili borbu na bliskim odstojanjima od 30 do 50 metara u okviru otpornih tačaka odbrane.

Zbog jake bočne vatre koju smo trpeli sa južnih padina Paštrika, moralo se uz odobrenje komandanta brigade posesti druga linija odbrane koja se protezala: Gorožupska bačila — selo Binaj — selo Tajec. Izbegnuta je mogućnost okruženja dela snaga na samoj državnoj granici. Na liniji odbrane, jedinice su uspele da brzo organizuju odbranu i da potpuno kontrolišu situaciju. Očekivao se dolazak jedinica ojačanja.

Do pada mraka na Paštriku je bilo oko 1.000 ljudi, a sutradan oko 1200 što je bilo dovoljno za uspešnu odbranu na tom pravcu. Dolaskom ojačanja dodatno se pojačao moral. Na samoj granici bilo je 600 do 700 boraca. Utihnule su borbe a koristeći noć učvršćeni su položaji i izvršilo se uvezivanje jedinica na frontu. Osećalo se olakšanje zatvaranjem međuprostora i ojačanjem položaja gde su bila najjača dejstva teritorije sa ciljem pronalaženja i nanošenja gubitaka trupama VJ.

U kasnim popodnevnim časovima pripadnici karaule Gorožup su izvršili obuhvatni napad i po teškom i strmom terenu pored jezera uspeli da se probiju u rejon Karaule „Gorožup”. Iznenadnim napadom naši vojnici su razbili teroriste na položajima oko karaule i ponovo je poseli. Ovom hrabrom inicijativom graničara objekat karaule iako srušen, opet je bio u našim rukama. To je pozitivno uticalo na celokupnu našu odbranu.

Borbeni efekti

Angažovanih vazduhoplova			Realizovano letova			Dejstvo vazduh-zemlja			Broj i masa upotrebljenih ubojnih sredstava
Borbenih	Pomoćnih	Ukupno	Borbenih	Pomoćnih	Ukupno	№ letova	№ napada	Ukupno dejstava	masa [tona]	№ projektila	№ krstarećih raketa
719	321	1.040	18.168	7.927	26.095	14.191	2.300	8.800	22.000	≈ 40.000	1.000

Razvoj situacije

OVK je bila opremljena raznovrsnim pešadijskim naoružanjem tokom sukoba.

OVK je bila opremljena raznovrsnim pešadijskim naoružanjem tokom sukoba.

Nešto posle ponoći započela je nova artiljerijska priprema albanske artiljerije. Ona je dejstvovala po rezervnim položajima snaga VJ koji su u tom trenutku bili prazni. U napad je krenuo novi talas terorista koji su u međuvremenu promenili taktiku. Umesto otvorenog ešaloniranog napada oni prešli u tiho podilaženje položajima 549. motorizovane brigade i kada su prišli na oko 50 metara od prve linije započeli su ukopavanje po grupama. Oko jedan čas ujutru terorističke snage su otvorile vatru po desnom krilu odbrane VJ. Cilj otkrivanja položaja VJ nije postignut zbog izostanka vatrenog odgovora pripadnika 1. motorizovanog bataljona. Ubrzo potom je otpočeo pešadijski napad koji se vodio velikom žestinom i karakterisan je bliskom borbom. Razdaljina između zaraćenih strana bila je smanjena na svega 20 do 30 metara i započela je borba ručnim bombama. Iako je postignuta premoć u brojnosti i naoružanju teroristi nisu uspeli da potisnu pripadnike VJ. Između novoiskopanih prvih vatrenih položaja terorista i položaja snaga VJ nalazio se brisani prostor koji je doprineo velikim gubicima napadača. Postignuto je veliko borbeno iznenađenje i terorističke snage su krenule u povlačenje.

Oko 3.40 časova 27. maja prekinuta su dejstva i terorističke snage su se povukle na početne pozicije pretrpevši velike gubitke. Snage VJ na prvoj liniji odbrane, uprkos velikoj žestini borbe vođene toga jutra, nisu imale gubitke. Tokom jutra, albanske snage su započele izvlačenje ranjenih i poginulih bez dejstva snaga VJ. Tokom dana, dejstvovala je artiljerija albanske vojske i nastavljeni su napadi kopnenih trupa u talasima. NATO stratezi su krajem maja započeli razgovore i planiranje o ulasku kopnenih trupa NATO-a u borbena dejstva na granici, kao podrška OVK snagama.

Pošto su se šiptarske snage uklinile planirali smo da te uklinjene džepove očistimo napadima u bokove kako bi ponovo držali kompletnu graničnu liniju. Odlučili smo da težište naše odbrane bude na prvoj liniji i upornom odbranom ne dozvolimo prodor neprijatelja u dolinu reke Beli Drim.

Sa komandantom sam razmenio mišljenje po ovom pitanju. Komandant je odlučio da nam uputi jedinicu dobrovoljaca. Sa njima je do sada realizovali više anti-terorističkih borbenih dejstava i dobro smo se poznavali. Jedinica je sastavljena od dobrovoljaca iz Rusije, Ukrajine i naših dobrovoljaca koji su imali borbenog iskustva. Jedinica je imala četiri odeljenja, ukupno oko 35 ljudi. Prihvatili smo ih na Paštriku i uveli u situaciju na terenu. Pripadnici prve motorizovane čete 1.mtb držali su svoje položaje i pružali su vatrenu podršku dobrovoljcima tokom likvidacije uklinjenih šiptarskih delova.

Posle uspešnog dejstva dobrovoljaca naše jedinica vratile su se potpuno na našu graničnu liniju. Uspostavljena je čvrsta liniju na samoj granici. Do kraja rata nikada više granična linija nije prešla u neprijateljeve ruke. Sada se moglo dejstvovati prema vrhu planine Paštrik i po rezervama neprijatelja. Posle zauzimanja položaja na granici jedinice su nastavile sa čišćenjem prostora oko granične linije. Popravljana je linija odbrane posedanjem pogodnijih položaja.

Bitke na graničnoj liniji

Albanska armija je tokom borbi na graničnoj liniji pokretala i oklopne jedinice. Na slici: albanski tenkovi Tip-59 u blizini granice, maja 1999.

Sutradan, 28, kao i 29. maja, konstantno su se smenjivali napadi OVK. NATO avijacija im je pružala direktnu blisku podršku. Sa albanske strane granice je sve vreme vršeno izviđanje bespilotnim letelicama, sa zadatkom otkrivanja položaja VJ za helikopterska i druga borbena dejstva. Samo 29. maja je izvedeno više od 150 letova avijacije NATO u području Paštrika.

Kako prvi napadi nisu dali planirane rezultate, NATO avijacija je pojačala dejstvo na graničnoj liniji. Posle kraćeg zatišja, dva bombardera B-52 su 30. maja preletela granicu i bombardovali su istočni deo sela Planeja.

To je bilo do tada neviđeno i neočekivano od strane agresora. Uzimajući u obzir namenu strategijske avijacije, da se upotrebljava na strategijskoj dubini od 100 i više kilometara od fronta, sve smo mogli očekivati ali dejstvo ove vrste avijacije na samoj granici nismo.

Ta stravična dejstva se zaista ne mogu opisati, izruče 110 tona bombi i poklope prostor 200 sa 800 metara. Tu površinu sravne sa zemljom. Rastinje, kamene ograde, električni stubovi, sve nestane ostanu samo patrljci. Višespratne kuće postanu samo malo veće gomile šuta, crepa i armature. Zato se ova vrsta dejstva strategijske avijacije naziva „Tepih bombardovanje”. Bilo je očigledno da agresor pokušava da po svaku cenu uništi snage odbrane na Paštriku i stvori uslove za ulazak terorista na našu teritoriju.

U ovom napadu poginuo je jedan a ranjeno 20 boraca VJ. Istovremeno je započet još jedan frontalni napad na graničnu liniju. Borbena grupa jačine oko 400 terorista je napadala, ali nisu uspeli da probiju odbranu snaga VJ.

Strani mediji već su bili izvestili da su Šiptarsko-terorističke snage potpuno ovladali desnom obalom reke Drim i da predstoji njihov ulazak u Prizren. Takođe su izvestili o uništenju dva bataljona naše vojske kao i da vlada potpuni haos. Ništa od toga nije bilo istina, bila je to čista propaganda. Stanje na frontu ostalo je nepromenjeno, i dalje smo čvrsto držali naše linije.

Teroristi su više puta pokušali napad preko vrha Paštrika. Taj položaj branila su četiri odeljenja sa po 10 ljudi, svega 40 boraca. Bili su naoružani sa streljačkim naoružanjem, mitraljezima, snajperskim puškama, snajperskim puškama „Crna strela” i minobacačima 60 mm. Preko vrha Paštrika i objekta Vrapče koji je bio u blizini, teroristi nikada nisu uspeli da se probiju odbranu na tom pravcu.

Najteži dan bio je 31. maj 1999. godine, još jednom je hrabrost branioca bila na ispitu. Neprijatelj je upotrebio sve snage i pokušao da izvrši prodor na teritoriju Metohije. Tek što je svanulo uz snažnu podršku haubica, višecevnih bacača raketa i minobacača, počeo je novi napad agresorskih jedinica sa teritorije Albanije. Pravci napada bili su od albanske karaule „Pogaj” ka našoj karauli „Gorožup” i na pravcu selo Šajgin — selo Binaj. Agresor je napadao snagama jačine od oko 1.500 ljudi. Relativno jake pešadijske snage teroristi su angažovali na uskom prostoru. Neprijatelj je očekivao da će koncentracijom snaga lakše probiti odbranu naših jedinica i napraviti dublji prodor.

To im nije pomoglo. Na pojedinim delovima fronta samo su uspeli potisnuti manje grupe naših boraca sa granične linije. Dublje prodore nisu mogli napraviti. I ovoga puta dočekani su masovnim dejstvima naših branioca. Borci su dejstvovali preciznom zaprečnom vatrom i aktivirali MRUD-ove. Borbe sa teroristima vodile su se na bliskim odstojanjima. Karakteristično je da su dejstva bila masovna, velikog intenziteta a na pojedinim mestima i u dometu ručnih bombi. Tokom celog prepodneva neprekidno su se smenjivali zvuci obostranog dejstva artiljerije i streljačke vatre. Nato avijacija dejstvovala je snažno u podršci terorista na kopnu. I pored svega čvrsto su držani položaji.

Posebno tokom ovog dana brojni su primeri herojstva, požrtvovanosti i ličnih primera branioca. Tokom borbenih dejstava i odbrane državne granice na Paštriku u tim trenucima sve se rešavalo, konačni ishod bitke i rata. Neprijatelj je menjao težište, mesta pokušaja proboja našeg prvog ešelona ali nigde nije uspeo probiti. U više navrata rukujući vatrom minobacača 120 mm ostvarivali smo vatre i mnogo bliže našim položajima nego što mere bezbednosti dozvoljavaju.

Negde oko 13 časova lomilo se da li će neprijatelj uspeti da se probije ili će branioci zadržati svoje položaje. Starešine na IKM proceni su gde se nalaze neprijateljske glavne snage i odakle ih dovode ka karauli „Pogaj”. Odlučili su da svim snagama i koncentričnim dejstvima jedinica podrške se poklopi ta prostorija. Pravilna je bila procena odakle nadiru glavne snage neprijatelja. Upotrebljena su dva pražnjenja baterije višecevnih bacača raketa, brigadna artiljerijska grupa haubica 122 mm, bataljonska grupa minobacača 120 mm i poklopljene su glavne snage neprijatelja.

Baterija VBR 128 mm „Oganj”, izlazila je iz reona razmeštaja na obodu grada gde je bila maskirana. Izlazila je asfaltnim putem pored koga se nalaze drvoredi starih dudova. Krošnje sa obe strane puta pomagale su u maskiranju pokreta i izlaska VBR-ova na vatreni položaj. Izlasci nisu bili otkriveni. Put ka karauli „Vrbnica” vodio je na unapred određena mesta koja su bila obeležena belom bojom na asfaltu. Svako vozilo znalo je svoje mesto a skok je bio brz i uvežban. Po dolasku na obeleženo mesto vrši se kratko priprema za dejstvo po Planu vatri i zauzimaju elementi za dejstvo po unapred pripremljenim elementima. Na izvršnu komandu vršeno je dejstvo po neprijatelju. Za kratko vreme ispoljeno je bočno dejstvo po datom cilju. Odmah nakon toga izvršena je priprema za marš i vraćanje na mesto gde su bili i ponovo je vršeno maskiranje. Najduže 5-10 minuta nakon dejstva već bi se stvorili NATO avioni A-10 u vazduhu i tražili cilj ali naši VBR-ovi nisu bili tu.

Posle dejstva svim snagama podrške stanje na samoj borbenoj liniji se stabilizovalo i počela je opšta bežanija neprijatelja. Kod branilaca osetilo se olakšanje. Desetak dana nakon toga neprijatelj je kamionima izvlačio poginule.

Preduzete su odmah mere pružanja pomoći ranjenim i njihova evakuacija. Takođe odmah se krenulo sa popunom municije svih sastava na prvoj liniji. Na Vrbničkom pravcu i u rejonu karaule „Liken” nije bilo dejstava.

Posle stabilizacije stanja na frontu u popodnevnim satima neprijatelj je snažno upotrebio avijaciju. Iznenada grmljavina avio motora počela je da para nebo. Za nekih sat vremena nebo je prekriveno NATO bombarderima. Od 10 do 15 aviona neprekidno se nalazilo u vazdušnom prostoru iznad nas među kojima je bilo i A-10. Kao u uzavreloj košnici leteli su u sve strane i tražili ciljeve za dejstvo po rejonu Šeh mahale gde je bilo IKM.

Nastavljeno je dejstvo NATO avijacije, čula se podmukla tutnjava aviona, gađali su svaku kuću u Šeh mahali a zemlja se neprekidno tresla. Orilo se od naizmeničnih eksplozija, zemlja je podrhtavala. Nekoliko sati trajalo je dejstvo po Šeh mahali. Najviše je bačeno bombi MK-82 od 225 kg, a samo jedan avion A-10 može poneti 18 ovakvih bombi. I ovoj puta dejstvovao je topom i granatama čije je jezgro sa osiromašenim uranijumom. Pored dejstva NATO aviona pretila je i smrtonosna prašina koja se dizala posle svakog udara granate. Prilikom udara u cilj dolazi do eksplozije urana municije. Stvaraju se velike temperature i rasprskavanja na milione delića koji su smrtonosni. U prašinu su se nalazile i te čestice osiromašenog uranijuma. Radioaktivnost se povećava na oko 20.000 puta više nego što je prirodna radioaktivnost. Bilo je jezivo.

U jednom trenutku pogođena je zgrada gde se u podrumu sklonilo 36 vojnika i starešine sa IKM. Avio bomba zahvatila je samo polovinu zgrade. Od 36 svi koji su se nalazili u delu zgrade koji je pogođen avio bombom poginuli su. Poginulo je osam a deset vojnika je ranjeno. Poginuo je i potpukovnik Boško Lemić načelnik PVO 549. mtbr.

Neprekidno dejstvo avijacije otežavalo je spašavanje zatrpanih, povređenih i ranjenih. Činjenjem nadljudskih napora, rizikujući svoje živote u spašavanju zatrpanih saboraca u podrumu istaklo se petnaestak vojnika i rezervista koji su ulazili u podrum i izvlačili povređene.

U razmaku između dva dejstva avijacije vodila se borba za izvlačenje zatrpanih vojnika ispod betonskih ploča. Situacija je iz minuta u minut postajala sve dramatičnija i teža.

Moralo se dovesti deo tehnike, utovarivače i dizalicu iz Prizrena, kako bi izvukli tela poginulih iz ruševina. Radilo se iako su avioni stalno bili iznad. Kad nalete i po proceni da mogu napasti, ljudstvo je napuštalo mašine i sklanjalo se da bi po prestanku opasnosti nastavljalo rad. Do svanuća jedinice za raščišćavanje i pružanje pomoći uspele su da uklone ruševine i dođu do poginulih.

Koliko su intenzivna borbena dejstva bila govori i činjenica da smo tog dana imali ukupno 10 mrtvih i 115 ranjenih.

Svi pripadnici kako ranjeni tako i poginuli izvučeni su iz ruševina i evakuisani. Otpočeo je transport ranjenika u prizrensku bolnicu gde smo imali četiri hirurške sale. U njima su vršene operacije i spasavani životi. Svih 115 ranjenih medicinski su zbrinuli. Teže ranjeni su operisani i rano ujutru, sanitetskim autobusima i drugim sanitetskim vozilima transportovali u Niš.

Oko 21 čas po ko zna koji put gađano je selo Planeja, a avijacija je po prvi put počela da koristi osvetljavajuće bombe.

Svi ostali dani do 10. juna bili su ispunjeni borbama ali nisu imali takav intenzitet kao 31. maja 1999. godine.

Neuspeh

Situacija se nakon najtežih napada 31. maja komplikovala i sutradan, 1. juna, specijalne jedinice u sastavu 549. brigade dobile su naređenje da povrate vrhove Paštrika koje su snage OVK osvojile u prethodnim borbama. To se nije moglo postići bez jake artiljerijske vatrene podrške snaga VJ. Ovi vrhovi su igrali veoma veliku ulogu u planovima NATO komande. O njoj svedoči i mišljenje komandanta NATO snaga u Evropi generala Veslija Klarka koji je insistirao na bliskoj i punoj podršci OVK na tim vrhovima koji bi se u slučaju prelaska u ruke VJ morali povratiti po svaku cenu.

Tu planinu ne smemo izgubiti. Ne smemo dozvoliti Srbima da ostanu na toj planini. Plaćaćemo američkom krvlju za tu planinu ako ne pomognemo UČK da je zadrži.

Međutim, i pored osvojenih vrhova na Paštriku, agresor nije mogao da ispuni svoje ratne planove. Za uspešan nastavak operacije bilo je neophodno osigurati desno krilo napada, te zauzeti i dolinu Belog Drima. Svi dotadašnji pokušaji pokazali su se kao neuspešni. Terorističke snage su gubile na snazi i operacija je polako posustajala. Nakon dva dana teških borbi (31. maj i 1. jun), prestala su velika ofanzivna dejstva i operacija se svela na povremene manje vatrene čarke. Ovo je omogućilo popunu u naoružanju i opremi, te se Vojska Jugoslavije na ovom pravcu potpuno utvrdila i učvrstila svoje položaje. Snage OVK su bile praktično odbačene na početne položaje i operacija Strela je pretrpela neuspeh. Takođe, prema mišljenju NATO zvaničnika, snage OVK su pretrpele velike gubitke i nisu uspele da stvore uslove za otvaranje koridora između SRJ i Republike Albanije. Međutim, napadi su nastavljeni i dalje, sve do završetka oružanih sukoba. Nekoliko dana kasnije, 5. juna, teroristi su koordinisanom minobacačkom i artiljerijskom vatrom izveli jake napade u podnožju planine Paštrik. Dva dana kasnije, dva strateška bombardera B-52 su izvela bombardovanje planine nakon koga je NATO procenio potpuni borbeni uspeh ovog leta i pogibiju stotina vojnika VJ, što je kasnije opovrgnuto.

Povlačenje Vojske Jugoslavije sa Kosova i Metohije

Nakon sloma operacije Strela, 9. juna 1999. godine potpisan je Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu, koji je označio prestanak ratnih dejstava NATO nad Saveznom Republikom Jugoslavijom. Pripadnici Prištinskog korpusa i ostalih jedinica VJ, kao i snage policije, povukli su se sa teritorije Kosova i Metohije nakon meseci teških borbi. Među poslednjima, teritoriju Kosova i Metohije su napustile jedinice koje su se nalazile na padinama Paštrika. Posle povlačenja jedinica sa državne granice 12. juna, 14. juna 1999. izvršeno je i potpuno povlačenje VJ sa Kosova i Metohije. Javile su se poteškoće, s obzirom na to da su trupe KFOR već ušle sa svojim kontingentima u gradove, dok se OVK pojavljivala u sve većem broju. Postojala je opasnost oružanog sukoba tokom povlačenja. Kako je albansko stanovništvo započelo ubistva i ranjavanja srpskih i drugih civila nealbanske nacionalnosti, kolona isturenih delova 549. brigade se probijala preko Prizrena da bi se kod Prištine priključila glavnoj koloni Vojske Jugoslavije.

Za svoje ratne zasluge, dejstvo i ispoljenu hrabrost pripadnika, 549. motorizovana brigada je 16. juna 1999. godine odlikovana Ordenom narodnog heroja kao prva jedinica VJ koja je odlikovana tim Ordenom.

I ovom prilikom pokazalo se da vojska koja je motivisana, koja ima visok borbeni moral, koja zna šta brani je praktično brana za agresora, bez obzira koliko on bio nadmoćan i u ljudstvu i posebno u materijalno-tehničkim, odnosno borbenim sredstvima. Veliki je broj slučajeva herojskog odnosa običnih vojnika i starešina nižeg nivoa jer ovde su posebnu umešnost u komandovanju pokazali neposredni komandiri odeljenja, vodova, koji su na širini fronta od oko 6 km često bili grupisani u okviru svoje vatrene tačke i koji su vrlo uspešnim manevrom vatre uspevali da zadrže napade višestruko brojno nadmoćnijeg neprijatelja.

— General Božidar Delić, komandant 549. motorizovane brigade

Taktika zaraćenih strana

Vojska Jugoslavije

Delovi državne granice minirani su pred otpočinjanje ofanzive.

Vojska Jugoslavije je ušla u rat protiv višestruko nadmoćnijeg neprijatelja. Kako je NATO avijacija imala potpunu prevlast u vazdušnom prostoru i neprekidno izvodila borbena dejstva, VJ je bila prinuđena da koristi priručna sredstva i lukavost da bi izbegla i smanjila gubitke. Česte promene položaja, maskiranje, prekid borbenih dejstava, postavljanje lažnih položaja, maketa borbenih sredstava, veštačkih toplotnih i radarskih zračenja („mamaca”), bili su neki oblici taktičkih obmanjivanja agresora. Artiljerija VJ je bila pod posebnim pritiskom zbog prisustva stranih instruktora i plaćenika opremljenih savremenim sredstvima lociranja položaja dejstva, što je značajno smanjivalo njene borbene efektive. Međutim, i pod tim teškim okolnostima artiljerci su se trudili da pruže maksimalnu vatrenu zaštitu trupama 549. motorizovane brigade na prvoj liniji odbrane. Upotrebljavani su minobacači kalibra 82 mm, višecevni bacači raketa kalibra 128 mm kao i artiljerijska oruđa iz drugih sektora u borbenom dometu. Praćen je princip sličan artiljerijskoj podršci snaga u zoni odgovornosti 125. motorizovane brigade tokom Bitke na Košarama.

Vojnici VJ na redovnom služenju vojnog roka, tokom 1998. stekli su borbena iskustva i razradili tehnike i taktike borbenog grupisanja i dejstva u svojoj zoni odgovornosti. U pozadini, mestima okupljanja i koncentracije radili su se zakloni punog profila uz korišćenje priručnih sredstava za ojačavanje istih. Koristili su se redovi balvana i debeli slojevi zemlje kao osiguranje u slučaju pogotka minobacačkih mina, granata i šrapnela. Ovakvi zakloni su često spašavali živote vojnika tokom artiljerijskih priprema i baražne vatre koja je dolazila sa albanske strane granice. Sama granica je u određenim prohodnijim delovima bila gusto minirana po šemi šahovskih polja. Jedinice 549. motorizovane brigade su na graničnoj liniji i u dubini teritorije, na tenkoprohodnim pravcima postavile do 15.000 protivtenkovskih mina i nekoliko desetina hiljada protivpešadijskih mina raznih tipova. Korišćene su standardne nagazne i rasprskavajuće protivpešadijske mine kao i priručna eksplozivna sredstva (ručne bombe, eksplozivi i sl.).

Vojska Jugoslavije je, i pored velike nadmoćnosti neprijatelja i konstantnih napada iz vazduha, uspela da pruži jak otpor. Artiljerijskom podrškom i velikom spretnošću, VJ je dokazala da je i pored 70 dana neprekidnog bombardovanja bila spremna za velike vojne operacije.

OVK

OVK je masovno koristila teške mitraljeze velikog kalibra za podršku napada kopnenih trupa.

Uključena u pešadijska dejstva, OVK je koristila mešavinu masovnih pešadijskih napada i ubacivanje trupa po grupama. Prvi napadi na jedinice VJ su izvedeni masovnim pokretima pešadije u talasima. Oni nisu urodili plodom. Naprotiv, prouzrokovali su velike gubitke u ljudstvu i opremi. Ova taktika je nastavljena tokom operacije ali su manje jedinice u nedostatku uspeha počele da izbegavaju direktan kontakt sa jedinicama VJ na prvoj liniji odbrane i počele da se dele na borbene grupe koje su u delovima ubacivane na teritoriju Kosova i Metohije. Ovakva taktika je dala određene rezultate u kasnijim dejstvima delom zbog umanjivanja gubitaka i uočljivosti terorista, a delom i zbog brojčane nadmoćnosti nad jedinicama VJ koje su pokrivale taj teren. Veliki problem terorista predstavljalo je i mešovito opremanje gde su neke grupe koristile moderno i dalekometno naoružanje poreklom iz Nemačke i SAD dok je većina terorista koristila zastarelo i prilično nepouzdano naoružanje loše proizvodnje. Tokom same operacije, OVK je u Albaniji opremana iz inostranstva naoružanjem koje je između ostalog poteklo i iz Turske. Kao podrška kopnenih napadima korišćeni su protivavionski mitraljezi 12,7 mm kao i minobacači i ostala oruđa artiljerije. Osim toga veliki problem predstavljala je i obuka koja je takođe bila različita od jedinice do jedinice. Dok su neke grupe obučavane dugo i uz posredstvo stranih instruktora većina terorista je u operaciju krenula uz slabu osnovnu pešadijsku obuku koja je, u mnogim slučajevima, trajala samo četiri nedelje. To je uslovilo velike gubitke u ljudstvu i dezorganizaciju tokom prvih napada. OVK je koristila propagandu pre i tokom dejstava. Nakon otpočinjanja Operacije strele, 26. maja, agencija Kosovapres je objavila početak ofanzive u predelu Paštrika, zauzimanje cele planine, uništavanje jugoslovenskih graničara i njihovog ratnog materijala kao i male gubitke na strani OVK.

NATO

NATO je osim nedozvoljene municije koristio i propagandu tokom dejstava.

NATO snage su primenile klasičnu vazduhoplovno-kopnenu operaciju uz neprekidno potenciranje umanjivanja sopstvenih gubitaka. U propagandne svrhe su trupe 549. motorizovane brigade zasipane hiljadama letaka iz vazduha gde su pozivane da se povuku i dezertiraju. Albanska artiljerija je bila odlično koordinisana sa američkim vazduhoplovstvom tokom dejstva i najčešće je u nedostatku meta dejstvovala po putevima i objektima u pozadini snaga VJ. Sa druge strane pešadijske snage nisu se dobro uklopile u ovu zamisao te su zabeleženi i slučajevi gde su jedinice iz sastava 549. motorizovane brigade napuštale određene položaje pod velikim pritiskom, u njih ulazile snage OVK koje bi onda bile zasute tepih bombardovanjem od strane NATO-a. Takođe, NATO avion A-10 je 1. juna sa sedam bombi greškom bombardovao i bunkere albanske vojske na samoj granici kada je jedna izbeglica ranjena.

NATO snage su koristile i tehnološku prednost u optoelektronskoj opremi za kontrolu artiljerijskih položaja Vojske Jugoslavije, posedujući precizne podatke za kontra-baražno vatreno dejstvo, dejstva iz vazduha i navođenje snaga OVK. Neprekidno su raspolagali izviđačkim podacima u stvarnom vremenu iz bespilotnih letelica. U mnogim situacijama dejstvovano je strateškim bombarderima B-52 po tačkastim i pojedinačnim ciljevima. Tako su slabili raspored i uništavali delove formacija VJ, čime su otvarali pojedine koridore za ubacivanje i jačanje albanskih snaga. Posebno su bombardovani istureni položaji VJ u blizini granice kao i komandna mesta u neposrednoj blizini prvih linija. Osim uništenja borbenih grupacija poseban prioritet je dat prekidu veze sa zaleđem i onemogućavanju pristizanja pojačanja i snabdevanja iz unutrašnjosti teritorije Metohije. Međutim, nakon prestanka sukoba nije utvrđeno da li su napadi strateškim bombarderima B-52 i B-1 imali veći strateški značaj u uništavanju važnih vojnih ciljeva VJ.

Vidi još

• Rat na Kosovu i Metohiji
• Agresija na SRJ
• Bitka na Košarama
• A-10 Tanderbolt II

Literatura

• Perritt, Henry H. (1. 10. 2010). Kosovo Liberation Army: The Inside Story of an Insurgency (na jeziku: engleski). University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-09213-8. Pristupljeno 29. 12. 2023. 
• Hosmer, Stephen T. (2. 7. 2001). The Conflict Over Kosovo: Why Milosevic Decided to Settle When He Did (na jeziku: engleski). Rand Corporation. ISBN 978-0-8330-3238-6. Pristupljeno 29. 12. 2023. 
• Becker, Johannes M.; Brücher, Gertrud (2001). Der Jugoslawienkrieg: eine Zwischenbilanz ; Analysen über eine Republik im raschen Wandel (na jeziku: nemački). LIT Verlag Münster. ISBN 978-3-8258-5520-8. Pristupljeno 30. 12. 2023. 
• Smiljanić, Spasoje (2009). Agresija NATO: ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana u odbrani otadžbine (na jeziku: srpski). Spasoje Smiljanić. ISBN 978-86-912285-0-7. Pristupljeno 30. 12. 2023. 
• Lambeth, Benjamin S. (2001). „The Air War Unfolds”. NATO's Air War for Kosovo. RAND Corporation: 17—66. doi:10.7249/mr1365af.11. Pristupljeno 30. 12. 2023. 
• Nardulli, Bruce; Perry, Walter L.; Pirnie, Bruce R.; Gordon, John IV; McGinn, John G. (5. 6. 2002). Disjointed War: Military Operations in Kosovo, 1999 (na jeziku: engleski). Rand Corporation. ISBN 978-0-8330-3231-7. Pristupljeno 30. 12. 2023. 
• Grant, Rebecca (1. 6. 2000). „Nine Myths About Kosovo”. Air & Space Forces Magazine (na jeziku: engleski). Pristupljeno 29. 12. 2023. 
• Nation, R. Craig (28. 10. 2004). War in the Balkans, 1991-2002 (na jeziku: engleski). University Press of the Pacific. ISBN 978-1-4102-1773-8. Pristupljeno 30. 12. 2023. 
• Clark, Wesley K. (15. 8. 2002). Waging Modern War: Bosnia, Kosovo, and the Future of Conflict (na jeziku: engleski). PublicAffairs. ISBN 978-1-58648-139-1. Pristupljeno 30. 12. 2023. 
• Hockenos, Paul (2003). Homeland Calling: Exile Patriotism and the Balkan Wars (na jeziku: engleski). Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4158-5. Pristupljeno 30. 12. 2023. 
• general-major Božidar Delić- Za sopstveni komad kamena (list „Odbrana”)
• brigadni general Stojan Konjikovac- Junaci sa Paštrika (list „Odbrana”)
• Ratne priče sa Paštrika, igrano-dokumentarni film (Radio televizija Srbije)