Partitura

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Raspored instrumenata u partituri za trojni sastav orkestra

Uporedni muzički pregled svih deonica jednog muzičkog ansambla, odnosno, način da se u notaciji one predstave u jednovremenom toku. Deonice se ispisuju na notnim (linijskim) sistemima jedna ispod druge, u čemu je kroz praksu ustaljen uobičajeni poredak (najčešće prema visini, rasponu i registru instrumenta u okviru grupe) i grupacija (vidi sliku).

Ovaj redosled, ustaljen u klasičnoj muzici, jeste sledeći:

Ako se instrumenti (npr. prve violine) dele u više grupa, onda se, radi preglednosti, mogu pisati u više od jednog glasa, ali to najčešće nije slučaj u celoj partituri, već samo u pojedinim delovima. Taj slučaj se pri deljenju označava sa div. (skraćeno od italijanskog divisi), a kada ponovo zajedno sviraju istu melodiju, obeležava se sa unis. (najčešće kod gudača), a za manje brojne instrumente se melodija obeležava sa a2, a3 ... (što označava da je sviraju dva, odnosno tri instrumenta). Ako samo jedan instrument grupe svira melodiju, melodija se obeležava sa solo. Ređi slučaj, koji se javlja kod savremenijih kompozitora, jeste deljenje melodijske deonice prema pultovima gudača, tako da se kod Stravinskog u baletu „Posvećenje proleća“ može naći da deonicu sviraju 5., 6., 7. i 8. pult prvih violina (četiri para, odnosno osam svirača). Ovim kompozitor želi postići prostorni doživljaj zvuka, jer se ovi pultovi najčešće nalaze s krajnje leve strane publike. Isto tako se može sresti, takođe kod gudača, da kompozitor traži da samo polovina određenih instrumenata svira u tom trenutku (npr. polovina violina). Ovo se obeležava sa la metà (it. polovina).

Deonice se u partituri štampaju dvojako:

  • sve se deonice pišu, čak i ako pojedini instrumenti i ne sviraju u datom trenutku. Ovaj način je moguć u slučajevima da su u pitanju manji sastavi, odnosno manji orkestri. Takođe je čest u partiturama namenjenim dirigentu, zbog veće preglednosti.
  • pišu se samo deonice instrumenata (ili glasova) koji u tom trenutku sviraju (pevaju). U ovom se slučaju preporučuje da se na početku kompozicije, ili ako se ona sastoji iz više delova, na početku svakog dela (stav, čin,...) napišu svi instrumenti i glasovi koji učestvuju u tom segmentu (npr. vidi sliku početka partiture iz opereTigar“).

Primeri partitura

Izvori[uredi]

  • Uvod u orkestraciju - prof. Aleksandar Obradović - Univerzitet umetnosti u Beogradu - Beograd, 1997.
  • Mali rečnik muzičkih instrumenata - Dejan Despić - Savez društava muzičkih i baletskih pedagoga Srbije - Beograd, 1992.

Spoljašnje veze[uredi]