Pokajanje
Pokajanje je ispitivanje savesti i osećanje kajanja ili žaljenja zbog počinjenih grešaka iz prošlosti, što je praćeno posvećenošću i stvarnim postupcima koji pokazuju i dokazuju promenu na bolje. Cilj pokajanja je ispravljanje grehovnog života i tvorenje dobrih dela. U pokajanju, kao i u svakoj drugoj stvari, postoje specifični određeni momenti.[1]
Pojam pokajanja[uredi | uredi izvor]
U modernim vremenima, to se generalno posmatra kao uključivanje posvećenosti ličnim promenama i odlučnosti da se živi odgovornijim i humanijim životom. Drugim rečima, sažaljenje zbog nečijeg dela. Takođe može uključivati tugu zbog određenog greha ili niz grehova zbog kojih pojedinac oseća krivicu, ili ubeđenje koje je učinio. Pokajanje igra važnu ulogu u soteriološkim doktrinama judaizma, hrišćanstva i islama. Slične prakse su pronađene i u drugim svetskim religijama. U religioznom kontekstu, to često uključuje čin ispovedanja Bogu ili duhovnom starešini (kao što je monah ili sveštenik). Ovo priznanje može uključivati priznanje krivice, obećanje ili namjera da se prekršaj ne ponovi, pokušaj da se nadoknadi zlo ili da se na neki način ponište štetni učinci krivičnog dela gdje je to moguće.
Šta god radili, hteli to ili ne, snosićemo posledice za svoja dela. Stoga besmisleno je želeti nekoga spašavati, ali isto tako i svetiti se nekome za loše učinjeno. Čak i da nekoga oslobodite sve odgovornosti, ne možete ga osloboditi u potpunosti, dok to sam ne učini i dok sam kroz pokajanje ili svest o sebi ne uradi ono što treba. Razlog je jednostavan: ono kako se osećaš iznutra i ko jesi, koliko poštuješ svoje principe, prenosiš i na druge, ali to se posredno vraća i tebi samom.[2]
U biblijskom i hebrejskom jeziku, ideju pokajanja opisuju dva glagola: שוב shuv (vratiti) i נחם nicham (osjećati žalost).[3]
Avramske religije[uredi | uredi izvor]
Doktrina pokajanja kako se uči u Bibliji poziv je osobama da radikalno pređu s jednog načina života na drugi. Pokajanje (metanoja) koje se traži u celoj Bibliji je poziv na ličnu, apsolutnu i krajnju bezuslovnu predaju Bogu kao suverenu. Iako uključuje tugu i žaljenje, to je više od toga. To je poziv na preobraćanje iz ljubavi prema sebi, samopouzdanja i samopotvrđivanja u poslušno poverenje i posvećenost sebi da sada živimo za Boga i njegove namere. To je promjena mišljenja koja uključuje svjesno odvraćanje od pogrešnih radnji, stavova i misli koji su u suprotnosti sa božanskim načinom života i biblijskim zapovijedima, te namjerno okretanje prema onome što Biblija kaže da je ugodno Bogu. Pokajući se, čovek potpuno menja smer (okretanje za 180 °) prema Bogu. Reči „pokajte se“, „pokajte se“ i „pokajte se“ se u Bibliji spominju preko 100 puta.
Pokajanje obično zahteva priznanje krivice za činjenje greške ili propuštanje da se učini ispravna stvar; obećanje ili odlučnost da se prekršaj neće ponoviti; pokušaj da se nadoknadi zlo, ili na neki način da se ponište štetni efekti pogreške ili propusta, gde je to moguće.[4]
Judaizam[uredi | uredi izvor]
Knjiga proroka Jezekilja (14: 6) kaže: „Ovako govori Gospod Bog: Pokajte se i odvratite se od svojih idola; i odvratite svoja lica od svih svojih gadosti." Rabinska jevrejska književnost sadrži opsežne rasprave na temu pokajanja. Mnogi rabinski izvori navode da je pokajanje od najveće važnosti za postojanje ovog sveta, tako da je to bila jedna od sedam odredbi koje je Bog doneo pre Stvaranja. „Sveti, blagosloveno ime njegovo, reče Iliji: „Evo dragocenog dara koji sam dao svom svetu: iako čovek greši iznova i iznova, ali se vraća pokajnički, ja ću ga primiti“. „Veliko je pokajanje: ono donosi isceljenje svetu"; „seže do prestola Gospodnjeg“; „donosi iskupljenje“; (Isaija 59:20) „produžava čovekov život“; (Jezekilj 18:21) Talmud Joma 86a). „Pokajanje i dela milosrđa su čovekovi zastupnici pred Božjim prestolom". Iskreno pokajanje ekvivalentno je obnovi Hrama, obnovi oltara i prinošenju svih žrtava.[5]
Hrišćanstvo[uredi | uredi izvor]
Suštinski događaj u pokajanju predstavlja preokret volje, odvraćanje od greha i okretanje Bogu. Ovo je i najbolnije mesto čovekovog života. Čovek koji se navikao na zlo, sada treba da, takoreći, razruši sebe. Jedna od ključnih opisa pokajanja u Novom zavjetu je priča o bludnom sinu koja se može naći u Jevanđelje po Luki.[6]
Današnji svet žudi za primerima pokajanja. Ljudi su skloni da sami formiraju svoje etičke sisteme, koji su uglavnom egocentrični i na osnovu kojih svako ulazi u sukobe sa drugima. Među svim etičkim sistemima Sveto pismo je put i vodič u nesmetanom kretanju ka Gospodu. Kako vidimo u Svetom pismu, Bog već odmah nakon praroditeljskog greha nudi mogućnost čoveku da se vrati u odnos ljubavi sa njim. Bilo je potrebno rođenje Novog Adama koji će ljudskom rodu otvoriti vrata pokajanja i dati mu blagodatne sile za uspostavljanje tog odnosa. Za razliku od prvog čoveka, Novi Adam, Gospod Isus Hristos odoleo je đavolovim iskušenjima, a ista mogućnost data je svakom čoveku silama koje može zadobiti živeći u Hristu. Svi ljudi na zemlji pozvani su da budu deca Božja, istakao je Stefan Rančić. On je podvukao nekoliko primera iz istorije izabranog naroda iz Svetog pisma Starog zaveta, od kojih je detaljnije protumačio primer proroka Jone i pokajanje žitelja grada Ninevije, kao i primer cara Davida, psalmopisca i velikog učitelja pokajanja. Sveto pismo Novog zaveta počinje pozivom svetog Jovana Krstitelja, u kojem se vidi da pokajanje znači stav čoveka, rešenost da čovek ispravi svoj život i da se vrati na Božji put. U propovedi svetog Jovana Krstitelja otvorena su i svevremenski važna pitanja o tome kako da se kaju oni ljudi koji su svesni svojih snaga i potrebe da očuvaju autoritet svog položaja. Rančić je naveo i primer najvećeg među apostolima kao novozavetnu paragigmu pokajanja, na koje je Bog odgovorio vraćanjem Petra u dostojanstvo apostola, kao i tri najslikovitije novozavetne priče o pokajanju: priču o izgubljenoj ovci, o izgubljenoj drahmi i o Očevom milosrđu.[7]
Islam[uredi | uredi izvor]
Tevba je islamski koncept pokajanja Bogu zbog činjenja bilo kakvih grijeha i nedjela. To je direktna stvar između čoveka i Boga, tako da nema posredovanja. U islamu nema izvornog grijeha. To je čin napuštanja onoga što je Bog zabranio i vraćanja na ono što je naredio. Reč označava čin pokajanja za svoja dela, iskupljenje za ta dela i snažnu odlučnost da se ta greška napuste (kajanje, razrešenje i pokajanje). Ako neko greši protiv druge osobe, potrebna je restitucija.[8]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Kajanje. Ko i kako se kaje – Akademik Dr Vladeta Jerotić
- ^ Pokajanje i povratak na pravi put su mogući
- ^ Moć pokajanja
- ^ Pokajanje je slatki bol duše
- ^ Judaizam - deset dana kajanja[mrtva veza]
- ^ TAJNA POKAJANJA U SAVREMENOJ PSIHOLOGIJI I PASTIRSTVU
- ^ „Pokajanje - primeri iz Svetog pisma”. Arhivirano iz originala 28. 01. 2022. g. Pristupljeno 22. 09. 2021.
- ^ „Ramazanski nasihat”. Arhivirano iz originala 09. 03. 2021. g. Pristupljeno 22. 09. 2021.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- STARAC PAJSIJE SVETOGORAC: POKAJANjE DOPRINOSI IŠČEZAVANjU ZLA
- Jewish Encyclopedia: Repentance
- Theopedia: Repentance (conservative Calvinist perspective)
- Qur'anic view on Repentance
- Repent America - Information on Repentance
- Repentance - 53 Sins That Will Keep A Person Out Of Heaven
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
