Socijalistička partija Srbije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa СПС)

Socijalistička partija Srbije
SkraćenicaSPS
PredsednikIvica Dačić
OsnivačSlobodan Milošević
KoalicijaSPS—JS—ZS
Osnovana17. jul 1990. god.; pre 33 godine (1990-07-17)
Prethodnik
SedišteStudentski trg 15, Beograd
Mladi ogranakSocijalistička omladina
Ženski ogranakForum žena
Ideologija
Politička pozicijalevi centar
Boje  crvena
Narodna skupština
22 / 250
Skupština AP Vojvodine
8 / 120
Skupština grada Beograda
7 / 110
Zastava stranke
Zastava Socijalističke partije Srbije
Veb-sajt
www.sps.org.rs

Socijalistička partija Srbije (skraćeno SPS) je politička partija u Srbiji koju vodi Ivica Dačić. Nastala je 1990. kao direktna naslednica Saveza komunista Srbije, a Slobodan Milošević je bio predsednik stranke od njenog osnivanja do 2003. godine.[a] Dačić je potom izabran za predsednika partije i od tada je na toj funkciji. SPS je bila vladajuća stranka u Srbiji od njenog osnivanja do parlamentarnih izbora 2000. godine. Tokom 1990-ih partija je prihvatala nacionalističku retoriku i teme,[1][2][3] a proglašena je srpskom nacionalističkom strankom, iako se SPS nikada nije identifikovao kao takva.[4][5][6]

Miloševićeva i Dačićeva vladavina je opisana kao pragmatična. Do 2004. SPS je takođe podržavala komunizam,[7] levičarsku politiku[8] i jugoslovenstvo, a smatrana je antizapadnom strankom.[9] Njen imidž se promenio i od tada više podržava pristupanje Srbije Evropskoj uniji.[10] Od 2010-ih SPS je opisana kao socijaldemokratska[11][12] i populistička[13][14] stranka levog centra.[15][16]

Politički program[uredi | uredi izvor]

Politički program Socijalističke partije Srbije sličan je programu drugih savremenih socijalističkih partija. Iako „socijalistička“ stoji u nazivu, to zapravo nije pravo zalaganje takvih stranaka, pa ni SPS. Socijalistička partija ne podržava socijalistički režim državne samouprave, nego reformisani kapitalistički sistem demokratskog socijalizma i socijaldemokratije kao i većina reformisanih bivših komunističkih političkih partija u Evropi i svetu.

Iako se formalno ne deklariše tako, ideologija i retorika SPS je često okarakterisana kao nacionalistička.[17][18][19][20] Prema istraživanjima CeSID-a iz 2008. i 2014. godine, pristalice SPS u najvećoj meri zastupaju tradicionalističke (privrženost narodnim običajima, tradiciji, stavovima verske zajednice) i evroskeptične stavove.[21][22][23]

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Nastanak[uredi | uredi izvor]

Stari znak SPS-a, od 1990. do 1992.

Partija je nastala, 17. jula 1990. u tadašnjoj SFR Jugoslaviji, tačnije SR Srbiji, ujedinjenjem Saveza komunista Srbije (SKS) i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije (SSRNS). Za predsednika partije na Prvom osnivačkom kongresu, izabran je Slobodan Milošević. Prilikom osnivanja partija je postala pravno-imovinski naslednik ove dve društveno-političke organizacije. Borisav Jović bio je predsednik Socijalistička partija Srbije od 24. maja 1991. do 24. oktobra 1992, što je prethodno bio Slobodan Milošević koji je formalno otišao s te funkcije (nezvanično je zadržao presudni uticaj u njoj) jer po Ustavu nije mogao istovremeno da bude predsednik partije i predsednik Srbije. Kada se Milošević zvanično vratio na čelo partije, Jović je postao potpredsednik SPS i ostao na toj funkciji do kraja novembra 1995. godine.

Period vladavine[uredi | uredi izvor]

Stara zastava SPS-a, od 1990. do 1992. godine
Slobodan Milošević, osnivač i predsednik SPS-a od 1990. do 1991. i od 1992. do 2006. godine
Borisav Jović, predsednik SPS-a od 1991. godine do 1992. godine

Decembra 1990. godine, na prvim višepartijskim izborima za Skupštinu Srbije, SPS je osvojila prvo mesto sa 194 poslanička mandata, a Slobodan Milošević je tada ubedljivo izabran za predsednika Republike Srbije. Januara 1991. izabrana je prva Vlada Republike Srbije, nakon uvođenja višestranačkog režima, a koju je sastavio SPS. Za premijera je izabran Dragutin Zelenović. Socijalistička partija Srbije je bila jedina politička partija od uvođenja višepartijskog sistema u SFR Jugoslaviji i Republici Srbiji, da je imala dva svoja člana koji su bili predsednici Predsedništva SFRJ od 1990. do 1991. godine. Prvi je bio Borisav Jović iz Republike Srbije, a drugi je bio vršilac dužnosti predsednika Predsedništva SFR Jugoslavije Sejdo Bajramović iz Autonomne Pokrajine Kosova i Metohije.

Stari znak SPS-a, iz 1992. godine
Stari znak SPS-a od 1992. do 2014. godine
Stara zastava SPS-a, od 1992. do 2014. godine

Maja 1992, SPS osvaja prvo mesto na prvim izborima za Saveznu skupštinu Savezne Republike Jugoslavije, a u decembru iste godine prvo mesto na vanrednim izborima za Skupštinu Srbije. Paralelno sa parlamentarnim izborima, održani su i prevremeni izbori za predsednika Republike i na njima je Slobodan Milošević pobedio Milana Panića, pa je tako po drugi put izabran za predsednika Srbije. Februara 1993, SPS formira manjinsku Vladu Srbije koju je u parlamentu podržavala Srpska radikalna stranka. Za premijera je tada izabran Nikola Šainović. Međutim, u septembru 1993. dolazi do raskida saradnje između socijalista i radikala, nakon čega se 19. decembra održavaju prevremeni parlamentarni izbori i SPS na njima osvaja 123 poslanička mandata. Marta 1994. socijalisti formiraju ponovo Vladu Srbije, ali ovog puta u saradnji sa Novom demokratijom koji su na izborima nastupili u sklopu opozicione koalicije DEPOS. Za premijera je tada izabran Mirko Marjanović.

Od 1996, socijalisti su na izborima bili u koaliciji sa Jugoslovenskom levicom, koju je predvodila Miloševićeva žena Mira Marković.

Zgrada Gradskog odbora SPS Beograda na Studentskom trgu 15 u Beogradu. U zgradi se od 2001. nalazi i sedište Glavnog odbora SPS, koje se prethodno nalazilo u zgradi Poslovnog centra „Ušće” (bivši CK) u Novom Beogradu

Zbog optužbi za neregularnost lokalnih izbora u novembru 1996. kolacija Zajedno organizovala je svakodnevne proteste građana u većim gradovima Srbije. Uporedo sa građanskim otpočeli su i protesti studenata. Građanski protesti trajali su 88, a studentski više od 117 dana.[24] Rezultati izbora, odnosno pobeda opozicije na lokalnom nivou, priznati posle dolaska specijalnog izaslanika OEBS-a Felipea Gonzalesa 11. februara 1997. donošenjem leks specijalisa.

Politički teoretičari vladavinu Slobodana Miloševića često opisuju kao autoritarnu ili autokratsku, kao i kleptokratsku.[25][26][27][28][29] Na osnovu posmatranja i analize celokupnog procesa svih izbora od uvođenja višestranačja, CeSID je utvrdio ozbiljne manjkavosti u svim fazama izbornih postupka, navodeći da izborni procesi nisu ispunjavali uslove za fer izbore i da je bila narušena reprezentativnost volje građana u korist SPS-a. U oktobru 1998. usvojen je Zakon o javnom informisanju, koji je ostao zapamćen po tome što je uveo visoke novčane kazne za novinare čije se pisanje kosilo sa politikom režima Slobodana Miloševića, a došlo je i do gašenja redakcija tzv. nezavisnih medija.[30] Tokom postupka za ubistvo Ivana Stambolića, tužilac je 2007. naglasio da je režim predvođen Miloševićem i njegovom suprugom naručivao ubistva političkih protivnika.[31]

Dana 24. septembra 2000. održani su redovni lokalni i savezni izbori, ali i prevremeni izbori za predsednika Savezne Republike Jugoslavije. SPS gubi i na lokalnom i saveznom nivou, a Vojislav Koštunica (kandidat Demokratske opozicije Srbije) pobeđuje Miloševića u prvom krugu predsedničkih izbora. Pošto je režim odbio da prizna Koštuničinu pobedu, došlo je do masovnih protesta, uz optužbe za izbornu krađu, koji su kulminirali 5. oktobra, kada je više stotina hiljada građana u Beogradu zbacilo Slobodana Miloševića sa vlasti. CeSID je u svom izveštaju naveo da je protivpravno prekrajanje izbornih rezultata sprečeno isključivo zbog pritiska usled masovnih protesta i popuštanja institucija kao što su Savezni ustavni sud i Svezna ustavna komisija.[32] Nakon svrgavanja Miloševića sa vlasti, krajem 2000. godine Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je ukinuo međunarodne sankcije SR Jugoslaviji, a 1. novembra je SRJ primljena kao punopravna članica Ujedinjenih nacija.

Protiv četvorice funkcionera SPS-a, Slobodana Miloševića, Nikole Šainovića, Vlajka Stojiljkovića i Milana Milutinovića je podignuta optužnica od strane Haškog tribunala zbog zločina protiv čovečnosti za vreme ratova tokom raspada Jugoslavije. Milošević je time postao prvi predsednik neke države protiv kojeg je podignuta optužnica za ratne zločine.[33][34] Milutinović je oslobođen po svim tačkama optužbe, dok je Šainoviću izrečena kazna od 18 godina zbog zločina protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratova za vreme rata na Kosovu i Metohiji.[35][36] Stojiljković je izvršio samoubistvo pre odlaska na suđenje. Tokom rasprave o žalbi na prvostepenu presudu Vlastimir Đorđević, načelnik resora javne bezbednosti MUP-a Srbije, je priznao da su na Kosovu počinjeni zločini nad albanskim civilima i on se tom prilikom izvinio žrtvama. Pritom, izjavio je da je za te zločine saznao tek nakon nakon što je u Dunavu kod Tekije nađena hladnjača sa leševima i da nije mogao da se usprotivi Stojiljkoviću, ministru unutrašnjih poslova, u prikrivanju zločina tajnim pokopavanjem u masovne grobnice.[37] Slobodan Milošević je preminuo pre nego što je bila donesena presuda. U presudama drugim optuženima pomenuto da postoje dokazi o povezanosti Miloševića sa ratnim zločinima i nasilnim deportacijama ne-srpskog stanovništva tokom rata u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj i na Kosovu.[38][39]

Opozicioni period[uredi | uredi izvor]

Posle svrgavanja Miloševića sa vlasti, partija je postala deo opozicije. 23. decembra 2000, na vanrednim izborima za parlament Srbije, SPS osvaja svega 37 poslaničkih mandata. Tri godine kasnije, decembra 2003, SPS je na parlamentarnim izborima osvojila 7,6% glasova, odnosno samo 22 od 250 sedišta u parlamentu. Posle tih izbora SPS je pružila podršku manjinskoj Vladi Vojislava Koštunice (3. mart 2004) iako zvanično nije ušla u Vladu.

Dana 11. marta 2006. godine, u pritvoru Haškog tribunala u Sheveningenu, umro je Slobodan Milošević, tada još uvek lider SPS-a.

Decembra 2006. godine, Ivica Dačić postaje predsednik SPS-a, a u januaru 2007. godine SPS (na novim vanrednim izborima za srpski parlament) osvaja svega 5,64% glasova, što joj donosi samo 16 poslaničkih mesta. Ništa bolji rezultat socijalisti nisu zabeležili ni na predsedničkim izborima u januaru 2008. godine, kada je Milutin Mrkonjić kao kandidat osvojio oko 6% glasova.

SPS danas[uredi | uredi izvor]

Dolazak na vlast 2008.[uredi | uredi izvor]

Ivica Dačić, predsednik SPS-a od 2006. godine

Na parlamentarnim izborima održanim 11. maja 2008. godine, Socijalistička partija Srbije je u koaliciji sa Partijom ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS) i Jedinstvenom Srbijom (JS) osvojila 7,58% glasova i 20 poslaničkih mesta u Narodnoj skupštini. Zbog svog ostvarenog rezultata, ocenjeno je da SPS ima najbolju pregovaračku poziciju, jer je svojom odlukom mogla da odluči ko će formirati vladajuću koaliciju.[40] Pregovori sa SRS-om, DSS-om i NS-om nisu završeni uspešno zato što socijalisti nisu hteli da prihvate predlog DSS-a o poništavanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) Evropskoj uniji.[40]

SPS kreće u pregovore sa listom Za evropsku Srbiju predvođenu DS-om, sa kojima su se za kratko vreme dogovorili oko pet principa – „očuvanje Srbije, socijalna pravda, nastavak evropskih integracija Srbije, borba protiv korupcije i kriminala”. Takođe, iz EU je stizala podrška formiranju proevropske vlade, dok je postojao nagoveštaj predsednika Socijalističke internacionale za prijem SPS-a u tu organizaciju ukoliko bi omogućila formiranje evropski orijentisane vlade.[40] Slavica Đukić-Dejanović izabrana je za predsednika Narodne skupštine (25. jun). Nova vlada Srbije izabrana je 7. jula. Predsednik SPS-a Ivica Dačić izabran je za prvog potpredsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova, dok su Milutin Mrkonjić, Žarko Obradović i Petar Škundrić izabrani za ministre za infrastrukturu, prosvetu i rudarstvo i energetiku. Predsednik PUPS-a, Jovan Krkobabić, je izabran za potpredsednika vlade za socijalna pitanja.

Na godišnjoj skupštini SPS održanoj 17. jula 2009. godine, doneta je odluka o reformi partije. SPS je najavila novi početak, kao partija moderne levice i socijaldemokratske orijentacije. Socijalističkoj partiji Srbije je potvrđena kandidatura za članstvo u Socijalističkoj internacionali, što na kraju nikada nije uspešno realizovano zbog odbijanja SPS-a da se odrekne nasleđa bivšeg predsednika, Slobodana Miloševića.[41]

Izbori 2012. i savez sa SNS[uredi | uredi izvor]

Simbol SPS–PUPS–JS od 2008. do 2016. godine

Na redovnim parlamentarnim i vanrednim predsedničkim izborima, 6. maja 2012. godine, koalicija oko SPS-a postigla je veći uspeh. Osvojila je 14,53% glasova na parlamentarnom nivou i dobila 44 poslanička mesta, dok je Ivica Dačić kao predsednički kandidat zauzeo treće mesto sa osvojenih oko 500.000 glasova. Kasnija pobeda lidera naprednjaka Tomislava Nikolića u drugom krugu predsedničkih izbora, 20. maja, rezultovala je sklapanjem saveza između koalicija oko Srpske napredne stranke i SPS-a sa Ujedinjenim regionima Srbije o formiranju nove Vlade Republike Srbije sa Ivicom Dačićem na čelu. Nova Vlada je stupila na dužnost 27. jula, a pored premijerskog mesta socijalisti su dobili resore unutrašnjih poslova (i dalje sa Dačićem na čelu), zdravlja (Slavica Đukić Dejanović), saobraćaja (Aleksandar Antić), i prosvete i nauke (Tomislav Jovanović).

Izbori 2014.[uredi | uredi izvor]

Predizborni bilbord SPS-a, za parlamentarne izbore u Srbiji 2014. godine

Na vanrednim parlamentarnim izborima u Republici Srbiji 2014. godine osvaja 25 poslanička mandata na izbornoj listi: IVICA DAČIĆ — "Socijalistička partija Srbije (SPS), Partija ujedinjenih penzionera Srbije (PUPS), Jedinstvena Srbija (JS)"

Socijalistička partija Srbije nakon vanrednih parlamentarnih izbora u Republici Srbiji 2014. godine ulazi u Vladu Srbije sa Srpskom naprednom strankom (SNS) i dobija tri ministarska mesta: Ivica Dačić je postao prvi potpredsednik vlade kao i Ministar spoljnih poslova Republike Srbije, dok je Aleksandar Antić izabran za Ministra energetike i rudarstva a Snežana Bogosavljević Bošković je postala Ministarka poljoprivrede i zaštite životne sredine.

Rezultati na parlamentarnim i predsedničkim izborima[uredi | uredi izvor]

Narodna skupština Republike Srbije
Izbori Koalicija # glasova % od važećih # poslanika Vlada Lider
1990 2.320.587 48,15%
194 / 250
 		vladajući Slobodan Milošević
1992 1.359.086 30,62%
101 / 250
 		vladajući
1993 1.576.287 38,21%
123 / 250
 		vladajući
1997 SPS–JUL–ND 1.418.036 35,70%
85 / 250
 		vladajući
2000 516.326 14,10%
37 / 250
 		opozicija
2003 291.341 7,72%
22 / 250
 		podrška vladi Ivica Dačić
2007 227.580 5,74%
16 / 250
 		opozicija
2008 SPS–JS–PUPS 313.896 7,75%
12 / 250
 		vladajući
2012 SPS–JS–PUPS 567.689 15,18%
25 / 250
 		vladajući
2014 SPS–JS–PUPS 484.607 13,94%
25 / 250
 		vladajući
2016 SPS–JS–ZS–KP 413.770 11,28%
21 / 250
 		vladajući
2020 SPS–JS–ZS–KP 334.333 10,78%
22 / 250
 		vladajući
2022 SPS–JS–ZS 435.274 11,79%
22 / 250
 		vladajući
2023 SPS–JS–ZS 249.608 6,55%
12 / 250
 		postizborni period
Predsednik Republike Srbije
Izbori Kandidat # 1. krug — glasovi % # 2. krug — glasovi % Rezultat Detalji
1990 Slobodan Milošević 1. 3.285.799 67,71% bez drugog kruga izabran
1992 Stagnacija 1. 2.515.047 57,46% bez drugog kruga izabran
sep-okt 1997 Zoran Lilić Stagnacija 1. 1.474.924 37,12% Pad 2. 1.691.354 49,38% nije izabran[b]
dec 1997 Milan Milutinović Rast 1. 1.665.822 44,62% Stagnacija 1. 2.181.808 61,19% izabran
sep-okt 2002 Velimir Živojinović Pad 6. 119.052 3,34% bez drugog kruga nije izabran[v]
dec 2002 Vojislav Šešelj Rast 2. 1.063.296 37,10% bez drugog kruga nije izabran[g] podrška kandidatu[42]
2003 bojkot[42]
2004 Ivica Dačić Pad 5. 125.952 4,09% bez drugog kruga nije izabran
2008 Milutin Mrkonjić Rast 4. 245.889 6,09% bez drugog kruga nije izabran
2012 Ivica Dačić Rast 3. 556.013 14,89% bez drugog kruga nije izabran
2017 Aleksandar Vučić Rast 1. 2.012.788 56,01% bez drugog kruga izabran podrška kandidatu
2022 2.224.914 60,01% bez drugog kruga izabran
Predsednik SR Jugoslavije
Izbori Kandidat # 1. krug — glasovi % # 2. krug — glasovi % Rezultat Detalji
2000 Slobodan Milošević 2. 1.826.799 38,24% bez drugog kruga nije izabran uvod u petooktobarsku revoluciju

Kongresi[uredi | uredi izvor]

Najviši organ Socijalističke partije Srbije je kongres i on se prema Statutu partije održava svake četvrte godine. Do sada je održano osam kongresa:

Prvi kongres SPS-a 1990. godine
  • Prvi (osnivački) kongres — nazivan i Kongres ujedinjenja održan od 16. do 18. jula 1990. u dvorani „Sava centra“ u Beogradu, uz prisustvo 1.455 delegata. Na ovom kongresu došlo je do ujedinjenja Saveza komunista Srbije (SKS) i Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije (SSRNS) u jednu političku partiju. Na kongresu su usvojene Programske osnove i Statut partije, i izabrani organi i funkcioneri partije — za predsednika partije izabran je Slobodan Milošević (dotadašnji lider SKS), za potpredsednike: Radmila Anđelković, Bogdan Trifunović i Mihajlo Marković, a za generalnog sekretara Petar Škundrić. Program se zasnivao na demokratskom socijalizmu, jugoslovenstvu, umerenom srpskom nacionalizmu i delom marksizmu-lenjinizmu.
  • Drugi kongres — održan je 23. i 24. oktobra 1992. godine u dvorani „Sava centra“ u Beogradu, uz prisustvo 1.038 delegata. Za predsednika partije ponovo je izabran (drugi put) Slobodan Milošević, za potpredsednike: dr Borisav Jović, Boško Perošević i Goran Perčević, a za generalnog sekretara Milomir Minić. Na ovom kongresu izabran je novi amblem SPS-a — crvena ruža program se zasnivao na demokratskom socijalizmu, jugoslovenstvu i umerenom srpskom nacionalizmu.
  • Treći kongres — pod sloganom „Srbija 2000 — korak u novi vek“ održan je 2. marta 1996. godine u dvorani „Sava centra“ u Beogradu, uz prisustvo 1.444 delegata. Za predsednika partije ponovo je izabran (treći put) Slobodan Milošević, za potpredsednike: Slavica Đukić Dejanović, Zoran Lilić, Boško Perošević i Nikola Šainović, a za generalnog sekretara Gorica Gajević program se zasnivao na demokratskom socijalizmu, jugoslovenstvu i umerenom srpskom nacionalizmu.
  • Četrvrti kongres — pod sloganom Dvadeset jedan projekat za 21. vek održan je 17. februara 2000. godine u dvorani „Sava centra“ u Beogradu, uz prisustvo 2.314 delegata. Za predsednika partije ponovo je izabran (četvrti put) Slobodan Milošević, za potpredsednika Mirko Marjanović, a za generalnog sekretara ponovo je izabrana Gorica Gajević.
  • Peti (vanredni) kongres — održan je 25. novembra 2000. godine u dvorani „Sava centra“ u Beogradu, uz prisustvo 2.368 delegata. Ovaj kongres održan je vanredno, zbog novonastalih dešavanja, posle „petooktobarske“ smene vlasti i prelaska partije u opoziciju. Za predsednika partije ponovo je izabran (peti put) Slobodan Milošević, a za generalnog sekretara je izabran Zoran Anđelković.
  • Šesti kongres — održan je 18. januara 2003. godine u dvorani „Sava centra“ u Beogradu, uz prisustvo 2.233 delegata. Na ovom kongresu, pobedu je odnela tzv. „reformska struja“ predvođena Ivicom Dačićem i Zoranom Anđelkovićem. Za predsednika partije ponovo je izabran (šesti put) Slobodan Milošević. Pošto se on nalazio u Haškom tribunalu, ovlašćenja predsednika partije prenesena su na predsednika Glavnog odbora (novouvedena funkcija). Na prvoj sednici Glavnog odbora, održanoj posle kongresa, izabrano je rukovodstvo partije — za predsednika Glavnog odbora izabran je Ivica Dačić, za generalnog sekretara Zoran Anđelković, za potpredsednike Glavnog odbora: dr Žarko Obradović, Dušan Bajatović, Milorad Vučelić i Branko Ružić i za predsednika Političkog saveta Milomir Minić. Na kongresu je donesena odluka da u članstvo SPS-a, kolektivno uđu svi članovi Partije demokratske levice Aleksandra Vulina i Demokratske socijalističke partije Milorada Vučelića.
  • Sedmi kongres — održan je 3. i 4. decembra 2006. godine, devet meseci posle smrti Slobodana Miloševića, u dvorani „Sava centra“ u Beogradu uz učešće 2.388 delegata. Za predsednika partije izabran je Ivica Dačić. Na prvoj sednici Glavnog odbora, održanoj posle kongresa, izabrano je rukovodstvo partije — za zamenika predsednika partije izabran je Žarko Obradović, za predsednika Izvršnog odbora Branko Ružić, a za potpredsednike: Žarko Obradović, (koji je ujedno i zamenik predsednika SPS), Slavica Đukić-Dejanović, Milutin Mrkonjić i Dušan Bajatović.
  • Osmi kongres — pod sloganom Sigurnim korakom održan je 11. decembra 2010. godine u dvorani „Sava centra“ u Beogradu, uz prisustvo 2.317 delegata. Za predsednika partije ponovo je izabran (drugi put) Ivica Dačić. Izbor predsednika partije je po prvi put obavljen javnim glasanjem (aklamacijom), pri čemu je bio samo jedan kandidat, koji je izabran jednoglasno. Na isti način su izabrani i ostali organi partije (koje po statutu bira kongres), što je ovom kongresu dalo najnedemokratskiji karakter od osnivanja SPS-a. Na prvoj sednici Glavnog odbora, održanoj posle kongresa, izabrano je rukovodstvo partije — za predsednika Izvršnog odbora izabran je Branko Ružić, za potpredsednike: Žarko Obradović, Slavica Đukić-Dejanović, Milutin Mrkonjić, Dušan Bajatović i Dijana Vukomanović.
  • Deveti kongres — pod sloganom Odgovornost za budućnost održan je 14. decembra 2014. godine u dvorani „Sava centra“ u Beogradu. Za predsednika partije ponovo je izabran (treći put) Ivica Dačić. Izbor predsednika partije je po drugi put obavljen javnim glasanjem (aklamacijom), pri čemu je bio samo jedan kandidat Ivica Dačić. Partija dobija novi statut, program i novi logo (simbol) političke partije, mnogima je na prvi pogled izgledalo da na logu vide crvenu zvezdu petokraku. Rukovodstvo SPS-a je demantovalo da novi logo predstavlja crvenu zvezdu petokraku, u saopštenju su naveli da je ideja bila da novi simbol na logu nema pet krakova te da zapravo bude četvorokraka zvezda vodilja koja će biti simbol evropskog puta Srbije.[43][44][45][46][47]
  • Deseti kongres — pod sloganom Mi stojimo postojano održan je 22. decembra 2018. godine u dvorani „Sava centra“ u Beogradu. Za predsednika partije ponovo je izabran (četvrti put) Ivica Dačić.
  • Jedanaesti kongres — pod sloganom Solidarnost-tradicija-istrajnost-postojanost-upornost održan je 17. decembra 2022. godine u „Beogradskom sajmu“. Za predsednika partije ponovo je izabran (peti put) Ivica Dačić.[48][49][50]

Dosadašnji predsednici[uredi | uredi izvor]

Fotografija Ime i prezime Mandat
Slobodan Milošević 1990—1991
Borisav Jović 1991—1992
Slobodan Milošević 1992—2006
Ivica Dačić 2006—

Istorijski prethodnici SPS[uredi | uredi izvor]

# Istorijski prethodnici
Naziv političke partije Period postojanja
1. Srpska socijaldemokratska partija (1903—1919)
2. Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista)

Komunistička partija Jugoslavije

Nezavisna radnička partija Jugoslavije

(1919—1920)

(1920—1952)

(1923—1924)

3. Komunistička partija Srbije

Savez komunista Srbije

(1945—1952)

(1952—1990)

4. Narodni front Srbije

Socijalistički savez radnog naroda Srbije

(1945—1953)

(1953—1990)

Istaknuti članovi[uredi | uredi izvor]

Bivši članovi[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Sa prekidom tokom 1991. i 1992, dok je od 2001. bio onemogućen da obavlja funkciju jer se nalazio u zatvoru u Hagu
  2. ^ rezultati proglašeni nevažećim zbog niske izlaznosti
  3. ^ rezultati proglašeni nevažećim zbog niske izlaznosti
  4. ^ rezultati proglašeni nevažećim zbog niske izlaznosti

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pavlaković, Vjeran (2005). Serbia Transformed? Political Dynamics in the Milošević Era and After. Serbia since 1989. University of Washington Press. str. 17. 
  2. ^ Prošić-Dvornić, Mirjana (2000). Apocalyptic Thought and Serbian Identity: Mythology, Fundamentalism, Astrology and Soothsaying as Part of Political Propaganda. Ethnologia Balkanica. 4. str. 166. 
  3. ^ Miller, Nicholas (2005). Serbia and Montenegro. Eastern Europe: An Introduction to the People, Land, and Culture. 3. ABC-CLIO. str. 560. 
  4. ^ Christiane Lemke, Gary Marks. The crisis of socialism in Europe. Duke University Press, 1992, p. 101. ISBN 0822311976.
  5. ^ Janusz Bugajski. Political Parties of Eastern Europe: A Guide to Politics in the Post-Communist Era. Armonk, New York, USA: Center for Strategic and International Studies, 2002, p. 399.
  6. ^ Pavlaković, Vjeran (2005). Serbia Transformed? Political Dynamics in the Milošević Era and After. Serbia since 1989: politics and society under Milošević and after. Seattle, Washington, USA: University of Washington Press. str. 17. 
  7. ^ Jean-Pierre Cabestan, Jacques deLisle, ur. (2005). Eastern Europe: An Introduction to the People, Lands, and Culture. Volume 1. ABC-CLIO. str. 560. ISBN 9781576078006. „Both thrived on the growth of Serbian nationalism (the SPS was, arguably, not nationalist itself), but the SPS was communist and the SRM was royalist.” 
  8. ^ Robert Thomas, ur. (1999). Serbia Under Milošević: Politics in the 1990s. C. Hurst & Co. Publishers. str. 254. 
  9. ^ Bilefsky, Dan (7. 7. 2008). „Serbia approves pro-Western government”. The New York Times. New York. Pristupljeno 26. 4. 2019. 
  10. ^ Dačić: Kosovo i EU prioriteti i u 2020.
  11. ^ Thompson, Wayne C. (2013). Nordic, Central, and Southeastern Europe 2013. Rowman & Littlefield. str. 444. 
  12. ^ Mladenovic, Ivica. „Serbian Social Democracy in Transition: A View from the Periphery”. European Left. Pristupljeno 28. 11. 2018. 
  13. ^ Stojarová, Věra. „Populism in the Balkans”. Central European Political Studies Review. Pristupljeno 20. 11. 2018. 
  14. ^ Jovanović Ajzenhamer, Nataša; Dajč, Haris (2019-12-31). „The Serbian Socialist Party Attitudes towards the EU through the Lens of Party Programmes: Between Pragmatism and Patriotism”. Politeja. 16 (6(63)): 65—79. ISSN 2391-6737. S2CID 226551590. doi:10.12797/Politeja.16.2019.63.04. 
  15. ^ „Serbia: continuity elections amid COVID-19”. openDemocracy. 24. 6. 2020. Pristupljeno 7. 7. 2020. „SNS’ ‘favourite’ partner from the centre-left (Socialist Party of Serbia/SPS) occupied the second spot with a percentage of 10%. Moreover, the Alliance of Hungarians in Vojvodina/VMSZ (Serbia’s largest ethnic minority party) garnered 2.5% of the vote and elected 10 deputies at the Skupština.” 
  16. ^ Marko Stojić, ur. (2017). Party Responses to the EU in the Western Balkans: Transformation, Opposition or Defiance?. Springer. str. 66. ISBN 9783319595634. 
  17. ^ Pavlaković 2005, str. 17
  18. ^ Prošić-Dvornić, Mirjana (2000). Apocalyptic Thought and Serbian Identity: Mythology, Fundamentalism, Astrology and Soothsaying as Part of Political Propaganda. Ethnologia Balkanica. 4. str. 166. 
  19. ^ Miller 2005, str. 560
  20. ^ Bugajski 1995, str. 466
  21. ^ Oko izbora 19. CeSID. 2014. str. 104, 106. 
  22. ^ Oko izbora 17. CeSID. 2008. str. 13, 14. 
  23. ^ Stanje demokratije u Srbiji. CeSID, National Democratic Institute. 2014. str. 86—107. 
  24. ^ „Pocetak 2000”. Arhivirano iz originala 06. 01. 2010. g. Pristupljeno 23. 3. 2011. 
  25. ^ „Milosevic: Serbia's fallen strongmany”. BBC. 30. 3. 2001. Pristupljeno 12. 12. 2018. 
  26. ^ Pribićević. "Serbia—From Authoritarian Regime to Democracy." Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies. Project MUSE. 
  27. ^ Sell, Louis (1999). „Slobodan Milošević: A Political Biography”. Problems of Post-Communism. 46 (6): 12—27. doi:10.1080/10758216.1999.11655857. 
  28. ^ Keen, Mike; Mucha, Janusz (2013). Autobiographies of Transformation: Lives in Central and Eastern Europe. Routledge. str. 176. 
  29. ^ Byrne, Richard (2. 11. 2009). „Balkan Bottom Line”. Foreign Policy. 
  30. ^ Oko izbora 34. CeSID. 2000. 
  31. ^ „Slika Miloševićevog režima: Likvidacija političkih neprijatelja”. Pristupljeno 26. 3. 2019. 
  32. ^ Oko izbora 4. CeSID. 2000. str. 157. 
  33. ^ „Politički performansi Slobodana Miloševića”. Peščanik. 26. 8. 2018. 
  34. ^ „Slobodan Milosevic, 64, Former Yugoslav Leader Accused of War Crimes, Dies”. The New York Times. 12. 3. 2006. 
  35. ^ Šainović i drugi, podaci o predmetu (PDF). Haški tribunal. 
  36. ^ Šainović i drugi, sažetak presude (PDF). Haški tribunal. 
  37. ^ Blic - Đorđević: Na Kosovu bilo zločina, izvinjavam se žrtvama, Pristupljeno 15. 10. 2019.
  38. ^ Judgement Summary for Vlastimir Đorđević (PDF). Haški tribunal. 
  39. ^ Public Redacted Version of Judgement Issued on 24 March 2016 in Prosecutor vs. Radovan Karadžić (PDF). Haški tribunal. 
  40. ^ a b v Oko izbora 17. CeSID. 2008. 
  41. ^ „SPS osam godina pred vratima Socijalističke internacionale”. Danas. 12. 9. 2016. 
  42. ^ a b Oko izbora 12. CeSID. 2003. str. 15. 
  43. ^ Održan 9. kongres SPS-a 2014. godine na www.sps.org.rs
  44. ^ Novi simbol socijalista na www.sps.org.rs
  45. ^ Zašto je Dačić vratio petokraku na www.politika.rs.
  46. ^ Zašto je Dačić vratio petokraku na www.nspm.rs.
  47. ^ Zašto je Dačić vratio petokraku na www.telegraf.rs.
  48. ^ Izvor: www.sps.org.rs | Ivica Dačić izabran za predsednika SPS na Kongresu SPS u Beogradu
  49. ^ Izvor: www.danas.rs | Vučić na Kongresu SPS-a: Narod na Kosovu zna da se neće ponoviti 17. mart 2004. godine
  50. ^ Izvor: www.kurir.rs | DAČIĆA OPET BIRAJU ZA PREDSEDNIKA SPS: Održava se 11. Kongres socijalista, gosti predsednik Vučić i Dodik

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Pavlaković, Vjeran (2005). Serbia Transformed? Political Dynamics in the Milošević Era and After. Serbia since 1989. University of Washington Press. str. 17. 
  • Pribićević. "Serbia—From Authoritarian Regime to Democracy." Serbian Studies: Journal of the North American Society for Serbian Studies. Project MUSE. 
  • Bugajski, Janusz (1995). Ethnic Politics in Eastern Europe: A Guide to Nationality Policies, Organizations, and Parties. M.E. Sharpe. str. 466. ISBN 978-0-7656-1911-2. 
  • Miller, Nicholas (2005). Serbia and Montenegro. Eastern Europe: An Introduction to the People, Land, and Culture. 3. ABC-CLIO. str. 560. 
  • Pavlaković, Vjeran (2005). Serbia Transformed? Political Dynamics in the Milošević Era and After. Serbia since 1989. University of Washington Press. str. 17. 
  • Stojarová, Věra (2007). Party politics in the Western Balkans. Bochsler, Center for Comparative and International Studies, University of Zurich. str. 16. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Социјалистичка_партија_Србије&oldid=27694676”