Sistematika

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Sistematika ili biološka klasifikacija je biološka disciplina koja se bavi proučavanjem, razgraničavanjem, upoređivanjem, hijerarhijom i filogenijom organizama. Ona je sastavni dio taksonomije (grč. tassein - „svrstati”; nomos – zakon, nauka), koja na temelju sličnosti i razlika kategorizuje i razvrstava grupe živih (i izmurlih) organizama. Pri sistematizovanju je nužno uključiti što više parametara koji utiču na procese evolucije novih vrsta kako bi se utvrdila celovita filogeneza.[1]

Sistematika je oblast biologije u kojoj se definišu grupe organizama na osnovu njihovih odlika, da bi se zatim utvrdile veze između tih grupa i preko tih veza grupe klasifikovale po različitim principima. Osobine po kojima se vrši grupisanje mogu biti bilo koja svojstva organizama (fiziološke, morfološke, ekološke, biohemijske, genetičke, biogeografske (rasprostranjenost), odlike ponašanja...).[2]

Različite grupe organizama nazivaju se taksoni. Taksoni koji imaju zajednička svojstva grupišu se u taksone višeg nivoa. Stavljanje organizama u taksone koji se nalaze na različitim hijerarhijskim nivoima naziva se klasifikacija, a nivo koji takson ima u klasifikaciji naziva se sistematska ili taksonomska kategorija. U carstvu životinja najviše kategorije su tipovi (razdeli) koji se zatim dele na klase, pa dalje na redove, porodice, rodove i na kraju na vrste.

Taksonomske kategorije primer hijerarhije biljnih taksona
domen (lat. domen) eukariote (lat. Eukaryota)
carstvo (lat. regnum) biljke (lat. Plantae)
razdeo (lat. phylum) skrivenosemenice (lat. Magnoliophyta)
klasa (lat. classis) dikotiledone biljke (lat. Magnoliopsida)
red (lat. ordo) lat. Asterales
porodica (lat. familia) glavočike (lat. Asteraceae)
rod (lat. genus) lat. Achillea
vrsta (lat. species) hajdučka trava (lat. Achillea millefolium L.)

Rani sistemi[uredi | uredi izvor]

Prvi poznati sistem klasifikacije živoga sveta potiče još od grčkog filozofa Aristotela, koji je životinje podelio s obzirom na način pokretanja (vazdušni, kopneni i vodeni).

Godine 1172 Ibn Rušd, seviljski sudija, na arapski prevodi Aristotelovu knjigu De Anima (O duši). Izvornik je izgubljen ali latinski je prevod Mičela Skota ostao očuvan do danas. Značajan napredak je učinio švajcarski profesor Konrad fon Gesner (1516–1565). Gesnerov rad je kritički osvrt na dotada poznati živi svet.

Istraživanje delova Novog sveta dovelo je do pojave brojnih rukopisa i primeraka novih životinjskih oblika. U drugom delu 16. i početkom 17. veka započinje pomno proučavanje životinja, koje se, iako prvotno usmereno prema poznatijim vrstama, postupno razvijalo tvoreći naučnu građu koja će poslužiti kao anatomski osnov sistematike. Prvo značajnije korištenje tih spoznaja u svrhu svrstavanja živih buća ostvarili su medicinski anatomi, poput Fabricija (1537–1619), Petra Severina (1580–1656), Vilijama Harvija (1578–1657), i Edvarda Tajsona (1649–1708). Za napredak u sistematici, usled rada entomologa i prvih mikroskopista, zaslužno je istraživanje Marčela Malfigalija (1628–1694), Jana Svamerdama (1637–1680) i Roberta Huka (1635–1702).

Džon Rej (1627–1705) bio je engleski prirodoslovac, koji je učinio važan iskorak prema savremenoj taksonomiji u delu Historia Plantarum. Rej je odbacio sistem račvaste razdeobe prema kojem su se vrste delile s obzirom na tipski sistem, te je izgradio pristup prema kojem se biljke sistematizuju s obizrom na sličnosti i razlike do kojih se dolazi posmatranjem.

Line[uredi | uredi izvor]

Dve godine nakon smrti Džona Raja je rođen Karl Line (1707–1778). Njegovo je kapitalno delo, Systema Naturae, već tokom njegovog života je reizdano dvanaest puta (1. izdanje seže u 1735). U svom je radu prirodu podelio na tri carstva: minerale, biljke i životinje. Line je koristio četiri stupnja: razred, red, rod i vrstu.

Line je najpoznatiji po svom uvođenju metode koja se još uvek koristi pri oblikovanju naučnog naziva svake pojedine vrste. Pre Linea su se koristili poduži nazivi vrsta, koji, zbog svog opisnog karaktera, nisu bili stabilni. Doslednom upotrebom dva latinskih naziva — ime pripadajućeg roda sledi specifični atribut — Line izdvaja nomenklaturu od taksonomije ili sistematike. Taj dogovorni način imenovanja vrsta naziva se binarna nomenklatura (dvojno nazivlje).

Danas nazivlje regulišu kodeksi nomenklature, koji zagovaraju podelu nazivlja po stupnjevima.

Savremeni razvoj[uredi | uredi izvor]

Budući da je Line živa bića otpočetka klasifikovao s ciljem olakšavanja njihove identifikacije, danas je sistematika opšteprihvaćena kao odraz darvinovskih principa zajedničkog nasleđa.

Od 1960-ih se javlja kladistička taksonomija ili kladizam, koji taksone postavlja u evoluciono stablo. Ako takson uključuje sve potomke istog pretka, naziva se monofilogenetski. Novi službeni kodeks nomenklature FiloKodeks trenutno je u fazi izrade. Zamišljen je tako da umesto taksona koristi kladone (grč. klados – ogranak, izdanak). Međutim još uvek je nejasno kako će, ako se potonje sprovede, različiti kodeksi međusobno koegzistirati.

Domeni su relativno nova grupa. Trodomenski sistem je izumljen 1990, ali do nedavno nije bio opšteprihvaćen. Danas većina biologa prihvata sistem domena, dok manjina ostaje pri metodi pet carstava. Glavna je karakteristika ove metode odvajanje grupe Archaea i Bacteria, koje su pre bile spojene pod istom grupom Prokariota (ili Monera). Mali broj naučnika priznaje Archaeu u posebno, šesto carstvo ne pridržavajući se metode podele u domene.

Primeri[uredi | uredi izvor]

Pet obično sistematizovanih vrsta su: vinska mušica vrlo dobro poznata laboratorijskim genetičarima (Drosophila melanogaster), ljudi (Homo sapiens), grašak koji je koristio Gregor Mendel u otkrivanju genetičkih zakona (Pisum sativum), gljiva muhara - Amanita muscaria, i bakterija Escherichia coli. Osam glavnih stupnjeva je istaknuto; uz njih je dan i presek nižih stupnjeva.

Stupanj Vinska mušica Čovek Grašak Muhara E. coli
Domen Eukarya Eukarya Eukarya Eukarya Bacteria
Carstvo Animaliaia Animaliaia Plantae Fungi Bacteria
Koleno ili odeljak Arthropoda Chordata Magnoliophyta Basidiomycota Proteobacteria
Potkoleno ili pododeljak Hexapoda Vertebrata Magnoliophytina Hymenomycotina
Razred Insecta Mammalia Magnoliopsida Homobasidiomycetae γ-Proteobacteria
Podrazred Pterygota Placentalia Magnoliidae Hymenomycetes
Red Diptera Primate Fabales Agaricales Enterobacteriales
Podred Brachycera Haplorrhini Fabineae Agaricineae
Porodica Drosophilidae Hominidae Fabaceae Amanitaceae Enterobacteriaceae
Potporodica Drosophilinae Homininae Faboideae Amanitoideae
Rod Drosophila Homo Pisum Amanita Escherichia
Vrsta D. melanogaster H. sapiens P. sativum A. muscaria E. coli
  • Botaničari i mikolozi za imenovanje viših taksona koriste dogovorno sistematsko nazivlje, koristeći latinski koren i standardni nastavak (vidi niže). Na primer, naziv za porodicu ruža Rosaceae se dobija od korena „Ros-” рода „Rosa” и стандардног наставка за породице „-aceae”.
  • Zoolozi koriste slično dogovorno nazivlje za više taksone, no samo do stupnja natporodice.
  • Viši su takosni i međutaksoni vrlo skloni promjenama u slučaju novih otkrića. Tradicionalna je podjela primata, na primjer, (razred Mammalia — podrazred Theria — podrazred Eutheria — red primati) dovedena u pitanje zbog najnovije McKennove i Bellove klasifikacije (razred Mammalia — podrazred Theriformes — podrazred Holotheria — red primati). Ovakve razlike proizalze iz vrlo malog broja slobodnih stupnjeva u odnosu na brojna mjesta granjanja koje nalazimo u fosilnom nalazu.
  • Unutar vrste možemo raspoznati još niže jedinice. Životinje se mogu svrstati u podvrste (npr. Homo sapiens sapiens, suvremeni čovjek). Biljke se također mogu svrstati u podvrste (npr. Pisum sativum subsp. sativum, vrtni grašak) ili varijetete (npr. Pisum sativum var. macrocarpon, zimski grašak), dok se kultiviranim biljkama dodaje narodni naziv unutar jednostrukih navodnika. Bakterije se mogu sistematizirati u loze ili sojeve (primjerice Escherichia coli O157:H7, vrsta koja izaziva trovanje hranom).

Суфикси група[uredi | uredi izvor]

Таксонима изнад нивоа рода се најчешће придодају имена изведена од латинског (или латинизираног) корена родног имена и стандардног суфикса. Суфикси помоћу којих се обликује назив зависе од царства, а ређе и од колена и разреда, како је приказано у таблици.

Ступањ Биљке Алге Гљиве Животиње
Одељак/Кољено -phyta -phyta -mycota
Пододељак/Потколено -phytina -phytina -mycotina
Разред -opsida -phyceae -mycetes
Подразред -idae -phycidae -mycetidae
Надред -anae
Ред -ales
Подред -ineae
Подред -aria
Надпородица -acea -oidea
Породица -aceae -idae
Потпородица -oideae -inae
Племе -eae -ini
Потплеме -inae -ina

  • Корен речи не треба бити правилан, како би се нужно извео из номинативног облика који је присутан у називу рода. Латински „homo” (čovek), na primer, ima koren „homin-”, te je Hominidae, a ne „Homidae”.
  • U slučaju životinja, standardni sufiksi za taksone postoje samo do stupnja natporodice (ICZN članak 27.2).

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Wilkins, J. S. What is systematics and what is taxonomy? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. avgust 2016). Available on http://evolvingthoughts.net
  2. ^ „Systematics: Meaning, Branches and Its Application”. Biology Discussion (na jeziku: engleski). 2016-05-27. Pristupljeno 2017-04-12. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Schuh, Randall T. and Andrew V. Z. Brower. 2009. Biological Systematics: Principles and Applications, 2nd edn. ISBN 978-0-8014-4799-0
  • Simpson, Michael G. 2005. Plant Systematics. ISBN 978-0-12-644460-5
  • Tod F. Stuessy: Plant taxonomy. The systematic evaluation of comparative data. Columbia University Press, New York NY 1990, ISBN 0-231-06784-4.
  • Bernhard Wiesemüller, Hartmut Rothe, Winfried Henke: Phylogenetische Systematik. Eine Einführung. Springer, Berlin u. a. 2003, ISBN 3-540-43643-X, S. 99–116 (Plesiomorphie und Apomorphie).
  • Guillaume Lecointre, Hervé Le Guyader: Biosystematik. Springer, Berlin u. a. 2006, ISBN 3-540-24037-3.
  • Alexander Rian: Lateinische Namen. Unverstanden – Unverzichtbar. Sinn und Zweck der wissenschaftlichen Namensgebung. 2006/2007, online, (Auf einfache und verständliche Weise werden die Grundlagen der Systematik der Herpetologie vermittelt).
  • Bagockiй S. V. Revolюciя v sistematike // Himiя i žiznь. — 2010. — № 6.
  • Lюbarskiй G. Ю. Arhetip, stilь i rang v biologičeskoй sistematike // Trudы Zoologičeskogo muzeя MGU. — 1996. — T. 35.
  • Pavlinov I. Я. (red.). Sovremennaя sistematika: metodologičeskie aspektы // Trudы Zoologičeskogo muzeя MGU. — M.: Izd-vo MGU, 1996. — T. 34.
  • Pavlinov I. Я. Osnovnыe podhodы v biologičeskoй sistematike // Эlektronnaя gazeta «Biologiя». — M., 2010. — № 17—19. (Provereno 25 iюnя 2010)
  • Šipunov A. B. Osnovы teorii sistematiki: Učebnoe posobie. — M.: Otkrыtый liceй VZMŠ, Dialog-MGU, 1999. — 56 s.
  • Wheeler W.C. Systematics. A Cours of Lectures. — Wiley-Blackwell, 2012. — 426 s. — ISBN 9780470671696.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]