Gajica

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa Srpska latinica)
Idi na: navigaciju, pretragu

Gajica (poznata još i kao bošnjačka, srpska ili hrvatska latinica) oblik je latiničkog pisma koji se koristi u bošnjačkom, srpskom i hrvatskom jeziku. Prvobitnu gajicu je uobličio hrvatski lingvista Ljudevit Gaj 1835. godine, zasnivajući je na Jan Husovoj češkoj latinici. Neznatno izmenjen oblik se koristi u slovenačkom, crnogorskom i makedonskom jeziku, pri čemu u makedonskom služi za latinizaciju. Pavle Riter Vitezović je predlagao ideju za pravopis hrvatskog jezika, po kojoj bi svaki glas imao svoj znak. Srpska ćirilica prihvatila je sličan koncept, a ozvaničio ga je 1818. godine srpski lingvista Vuk Stefanović Karadžić. Ova ideja inspirisala je Ljudevita, koji je izvršio reformu hrvatske varijatne latiničkog pisma, ubacujući nova slova zasnovana na češkoj abecedi.

Bošnjački[1] i srpski jezik[2] pravopisom određuju jednaku upotrebu latinice i ćirilice, dok se u hrvatskom jeziku koristi samo latinica.[3]

Upotreba u državama[uredi]

Gajica je imala status službenog pisma u Kraljevini Jugoslaviji, SFR Jugoslavija, SR Jugoslaviji i Srbiji i Crnoj Gori, a zvanično pismo bila je i u Republici Srbiji do usvajanja ustava iz 2006. godine, kojim je propisano da se u službenoj upotrebi koristi samo srpska ćirilica, dok se upotreba pisama određuje zakonom.

Ustav Bosne i Hercegovine ne bavi se službenim pismom, dok ustavi oba entiteta, Ustav Republike Srpske i Ustav Federacije Bosne i Hercegovine određuju jednaku upotrebu ćiriličnog i latiničnog pisma. Ustav Hrvatske određuje latinicu kao jedino pismo u službenoj upotrebi na državnom nivou, dok se u lokalnim zajednicama odobrava upotreba i ćirilice pod uslovima određenim zakonom.

Slova[uredi]

Pismo sadži trideset velikih i malih slova:

Slovo IPA Slovo IPA Slovo IPA
A, a /a/ G, g /ɡ/ O, o /o/
B, b /b/ H, h /x/ P, p /p/
C, c /ts/ I, i /i/ R, r /r/
Č, č /tʃ/ J, j /j/ S, s /s/
Ć, ć /tɕ/ K, k /k/ Š, š /ʃ/
D, d /d/ L, l /l/ T, t /t/
, dž /dʒ/ Lj, lj /ʎ/ U, u /u/
Đ, đ /dʑ/ M, m /m/ V, v /ʋ/
E, e /e/ N, n /n/ Z, z /z/
F, f /f/ Nj, nj /ɲ/ Ž, ž /ʒ/

Gajeva originalna abeceda imala je digraf dj, koji je kasnije zamenjen slovom đ.

Slova nemaju imena, a suglasnici se normalno izgovoraju kada je potrebno sricati. Kada je potrebno biti jasniji, izgovoraju se slično kao nemačka latinica: a, be, ce, če, će, de, dže, đe, e, ef, ge, ha, i, je, ka, el, elj, em, en, enj, o, pe, er, es, , te, u, ve, ze, že. Upotreba se uglavnom svodi na lingvistiku,[4][5] dok se u matematici, npr. j obično izgovara kao jot, kao u nemačkom. Četiri slova koja postoje u većini drugih svetskih latiničkih pisama se izgovaraju na sledeći način: q kao ku ili kju, w kao dublve ili duplo ve, x kao iks i y kao ipsilon.

Digrafi[uredi]

M
J
E
NJ
A
Č
N
I
C
A

Диграфи , lj i nj smatraju se jedinstvenim slovima. To znači:

  • U rečnicima, njegov dolazi posle novine, odvojena sekcija nj dolazi posle sekcije n, a bolje dolazi posle bolnica, itd.
  • U vertikalnom pisanju, , lj i nj se pišu horizontalno. Npr, kada se reč menjačnica piše vertikalno, nj dolazi na četvrto mesto.
  • U slučaju da se reč piše sa razmakom između svakog slova to će izgledati ovako: M E NJ A Č N I C A.
  • U slučaju da je samo početno slovo veliko, samo će prva od dve komponente slova biti velika: Njegova, a ne NJegova. U slučaju da se cela reč piše velikim slovom izgledaće ovako: NJEGOVA.[2]

Poreklo[uredi]

Hrvatsku latinicu je većim delom stvorio Ljudevit Gaj, nakon Čeha i Poljaka, i ubacio je , lj i nj. U Budimu je 1830. godine objavio knjigu „Kratka osnova horvatsko-slavenskoga propisanja“, koja je bila prva obična hrvatska pravopisna knjiga. Hrvati su i pre koristili latinično pismo, ali neki specifični glasovni nisu jedinstveno prikazani. Oblik mađarske abecede je bio u najčešćoj upotrebi, dok su drugi oblici, često zbunjujući, bili deo neodržive mode.

Gaj je sledio primer Pavla Ritera Vitezovića i češkog prapopisa, uzimajući po jedno slovo za svaki glas u jeziku. Njegovo pismo u potpunosti je zasnovano na srpskoj ćirilici koju je Vuk Stefanović Karadžić standardizovao nekoliko godina ranije.[6]

Đuro Daničić je u svom „Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika“ objavljenom 1880. godine predložio da se digrafi , dj, lj i nj zamene jedinstvenim slovima: ģ, đ, ļ i ń. Izvorna Gajeva abeceda delimično je izmenjena, menjajući samo digraf dj sa slovom đ, dok ostali predlozi nisu prihvaćeni.

Računarstvo[uredi]

Devedesetih godina prošlog veka nastala je opšta pometnja o pravilnom kodiranju karaktera koji se koriste pri pisanju teksta na gajici na računarima.

  • Bio je pokušaj da se primeni 7-bitni YUSCII, kasnije CROSCII, koji je uključivao pet slova sa dijakritičkim znakovima koji su imali dodatke od pet znakova koji nisu slova ([, ], {, }, @), ali je to na kraju bilo neuspešno.
  • 8-bitni ISO 8859-2 (Latin-2) standard razvijen je od strane ISO.
  • MS-DOS je uveo 8-bitno kodiranje CP852 za srednjoevropske jezike, zanemarujući ISO standard.
  • Majkrosoft vindous je pustio još jedno 8-bitno kodiranje zvano CP1250, koje je imalo nekoliko slova koja su se poklapala jedan-na-jedan sa ISO 8859-2, ali je isto tako imalo i slova koja se nisu poklapala sa ovim standardom.
  • Epl je koristio drugo kodiranje koje je nazvao Makintoš srednjoevropsko kodiranje.
  • EBCDIC je koristio Latin-2 kodiranje.[7]

Danas se za kodiranje prvenstveno koristi ISO 8859-2 ili unikodno kodiranje UTF-8 (sa dva bajta ili 16 bita neophodnih za korištenje slova sa dijakriticima). Međutim, od 2010. godine, u upotrebi se još uvek mogu naći programi kao i baze podataka koje koriste CP852, CP1250 ili CROSCII.

Upotreba u slovenačkom jeziku[uredi]

Od ranih četrdesetih godina 19. veka, gajica se u sve većoj meri koristili u slovenačkom jeziku. U početku, slovenački pisci (kao što je Stanko Vraz), koju su slovenački jezik smatrali delom hrvatskog, najčešće su ga koristili; ali je gajicu kasnije prihvatio široki spektar slovenačkih pisaca. Do potpunog proboja gajice u slovenački jezik došlo je kada je konzervativni slovenački vođa Janez Blajvajs pisao njom u „Poljoprivrednim i zanatskim novinama“ (sloven. Kmetijske in rokodelske novice), časopisu koji je čitala javnost širom zemlje. Gajica je 1850. godine postala jedino zvanično pismo slovenačkog jezika, menjajući dotadašnja tri pisana sistema koja su se koristila na prostoru naseljnom Slovencima od tridesetih godina 19. veka: tradicionalna bohoričica (posle Adama Bohoviča koji je kodifikovao) i dva inovativna predloga od Petra Dajnka (dajnčica) i od Franca Serafina Metelka (metelčica).

Slovenački oblik gajice od hrvatskog se razlikuje u sledećim stavkama:

  • Slovenačka abeceda nije imala karaktere ć i đ, jer ovi glasovi ne postoje u slovenačkom jeziku.
  • U slovenačkoj varijanti digrafi lj i nj tretirani su kao odvojena slova i predstavljali su odvojene glasove (npr. riječ polje se na slovenačkom izgovara kao [ˈpóːljɛ] ili [pɔˈljéː], a na hrvatskom kao [pôʎe]).
  • Fonema postoji u slovenačkom jeziku i zapisuje se kao i koristi se samo kod pozajmljenih reči, a d i ž se smatraju odvojenim slovima, ne digrafima.

Upotreba u makedonskom jeziku[uredi]

Latinicazija makedonskog jezika se izvodi po gajici.[8][9] Međutim, ovo pismo je neznatno izmenjeno prema fonetici i fonologiji jezika. Dakle, gajeva slova ć i đ se ne koriste, ali su umesto njih u upotrebi i ǵ. Ostala slova pisma se koriste ekvivalento slovima makedonske ćirilice. Uz to, u makedonskom jeziku je u upotrebi slovo dz, koje nije u upotrebi u ostalim jezicima koji koriste gajicu.

Vidi još[uredi]

Izvori[uredi]

  1. Halilović, Senahid (1996). Pravopis bošnjačkog jezika. Sarajevo: Preporod. str. 15. 
  2. 2,0 2,1 (srpski) Jerković, Jovan; Pižurica, Mato; Pešikan, Mitar (2010). „Pismo”. Pravopis srpskoga jezika (PDF). Redakcija: Mato Pižurica (glavni redaktor), Milorad Dešić, Branislav Ostojić, Živojin Stanojčić; Recenzenti: Ivan Klajn, Drago Ćupić (Izmenjeno i dopunjeno ekavsko izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 15—21. ISBN 978-86-7946-079-0. 256189191. Pristupljeno 21. oktobar 2017 — preko Google Drive. 
  3. Babić, Stjepan (2011). Hrvatski pravopis. Zagreb: Školska knjiga. str. 12.  Nepoznati parametar |coauthors= ignorisan [|author= se preporučuje] (pomoć)
  4. Žagarová, Margita; Pintarić, Ana (jul 1998). „On some similarities and differences between Croatian and Slovakian”. Linguistics (na jeziku: Croatian). Faculty of Philosophy, University of Osijek. 1 (1): 129—134. ISSN 1331-7202. Pristupljeno 18. 04. 2012. 
  5. „Ortografija” (PDF). Jezične vježbe (na jeziku: hrvatski). Faculty of Philosophy, University of Pula. Pristupljeno 18. 04. 2012. 
  6. Comrie, Bernard; Corbett, Greville G. (2003). The Slavonic Languages. Taylor & Francis. str. 45. ISBN 978-0-203-21320-9. Pristupljeno 23. 12. 2013. »... following Vuk's reform of Cyrillic (see above) in the early nineteenth century, Ljudevit Gaj in the 1830s performed the same operation on Latinica,...« 
  7. Host Code Page 1153/1375 Latin 2 – EBCDIC Multilingual
  8. Lunt, H. (1952), Grammar of the Macedonian literary language, Skopje.
  9. Macedonian Latin alphabet, Pravopis na makedonskiot literaturen jazik, B. Vidoeski, T. Dimitrovski, K. Koneski, K. Tošev, R. Ugrinova Skalovska - Prosvetno delo Skopje, 1970, pp. 99

Literatera[uredi]

  • Anić, Vladimir; Jojić, Ljiljana; Pranjković, Ivo (2003). Pravopisni priručnik — dodatak Velikom rječniku hrvatskoga jezika. 
  • Anić, Vladimir; Silić, Josip; Katičić, Radoslav; Rosandić, Dragutin; Škiljan, Dubravko (1987). Pravopisni priručnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. 

Spoljašnje veze[uredi]