Teški akutni respiratorni sindrom

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Teški akutni respiratorni sindrom
engl. Severe acute respiratory syndrome (SARS)
SinonimiIznenadni akutni respiratorni sindrom[1]
SARS virion.gif
Elektronska mikrografija SARS koronavirusnog viriona
Izgovor
SpecijalnostiInfektivna bolest
SimptomiGroznica, uporni suvi kašalj, glavobolja, bolovi u mišićima, otežano disanje
KomplikacijeAkutni respiratorni distres sindrom (ARDS) sa ostalim popratnim bolestima koji na kraju dovode do smrti
UzrociTeški akutni respiratorni sindrom koronavirusa (SARS-CoV-1)
PrevencijaPranje ruku, etiketa kašlja, izbegavanje bliskog kontakta sa zaraženim osobama, izbegavanje putovanja u pogođena područja[2]
Prognoza9,5% šansa za smrt (sve zemlje)
Frekvencija8.098 slučajeva
Smrtnost774 poznatih
Širenje teškog akutnog respiratornog sindroma 2003. godine

Teški akutni respiratorni sindrom (SARS) je viralna respiratorna bolest zoonotskog porekla izazvana teškim akutnim respiratornim sindromom koronavirusa (SARS-CoV ili SARS-CoV-1), prvim identifikovanim sojem SARS koronavirusnog virusa teškog akutnog respiratornog sindroma (SARSr-CoV). Sindrom je prouzrokovao izbijanje SARS-a 2002–2004. Krajem 2017. godine, kineski naučnici su virus pratili putem posrednika, azijskih palmovih cibeta do potkovičastih šišmiša koje obitavaju u pećinama u okrugu Sijang Ji, Junan.[3]

SARS je bila relativno retka bolest; na kraju epidemije u junu 2003. godine, incidenca je bila 8.422 slučaja sa stopom smrtnosti slučajeva (CFR) od 11%.[4] Nijedan slučaj SARS-CoV-1 nije zabeležen širom sveta od 2004. [5] Prema podacima iz 2020, SARS-CoV-1 se smatra iskorenjenim kod ljudi, ali kako virus takođe zaražava životinje, moguće je da će se ponovo pojaviti u budućnosti.[6]

U decembru 2019. godine identifikovan je još jedan soj SARS-CoV kao teški akutni respiratorni sindrom koronavirus 2 (SARS-CoV-2).[7] Ovaj novi soj uzrokuje koronavirusnu bolest 2019 (COVID-19), bolest koja je izazvala pandemiju COVID-19.[8]

Simptomi[uredi | uredi izvor]

Rendgenski snimak pluća bolesnika s teškim akutnim respiratornim sindromom

Vreme inkubacije iznosi dva do sedam dana, a simptomi su prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji:

Uzročnik[uredi | uredi izvor]

SARS-CoV

Korona virusi su RNK virusi, uzročnici bolesti kod sisara i ptica. Ova grupa virusa uzrokuje probavne ili disajne infekcije kod velikog broja životinja, uključujući i ljude. Prvotna skeniranja elektronskim mikroskopom u Hongkongu i Nemačkoj pokazala su virusne čestice koje su nalikovale na paramiksovirus u sekretu pacijenata koji su oboleli od SARS-a. Kasnije, pregled elektronskim mikroskopom u Kanadi pokazao je strukture koje su nalikovale na metapneumovirus (podtip paramiksovirusa) u sekretu. Pasteurov institut u Parizu identifikovao je koronavirus u uzorcima šest pacijenata, kao i laboratorija Malika Peirisa na Hongkoškom univerzitetu, koja je prva i objavila da bi taj virus mogao biti uzročnik, nakon što su ga uzgajili iz uzoraka tkiva te su bili među prvima koji su razvili test kojim se dokazuje prisutnost virusa. Centar za kontrolu bolesti američkog javnog zdravstva (CDC) primetio je virusne čestice u pogođenom tkivu (nalaz u tkivu znači da je virus patogen, a ne slučajno otkriće u sekretu). Nakon snimanja elektronskim mikroskopiom, primetili su da se radi o koronavirusu. Provera genoma i poređenje s postojećim bazama podataka pokazali su da je reč o neprepoznatom koronavirusu.

Sekvenciranje genoma, koje je dovršeno u Vankuveru u 12. aprila 2003. bilo je prvi korak u razvijanju dijagnostičkog testa za virus, i mogućeg cepiva.[9] Razvijen je i test za antitela za virus. Dana 16. aprila 2003. WHO je izdala saopćenje u kojem je potvrdila da je koronavirus uzročnik SARS-a.[10] Naučnici na Erasmus univerzitetu u Roterdamu u Holandiji dokazali su da koronavirus ispunjava Kohove postulate i dolazali da je baš on uzročnik virusa. U ekperimentu su životinje zaražene virusom razvile iste simptome kao i ljudi prilikom zaraze SARS-om.[11]

Krajem maja 2003. godine, studije na primerima divljih životinja koje su se prodavale na lokalnim pijacama u Guangdungu u Kini otkrile su da je SARS koronavirus pronađen kod divljih cibetki, ali životinje nisu uvek pokazivale kliničke simptome. Prvi zaključci su bili da je virus preskočio barijeru između vrsta i više od 10 hiljada cibetki je ubijeno. Virus je kasnije pronađen i kod rakunastih pasa i domaćih mačaka. Godine 2005, dve su studije utvrdile pristunost SARS-sličnih koronavirusa i kod Kineskih šišmiša.[12][13] Filogenetsko istraživanje ovih virusa pokazalo je visoku verovatnoću da je koronavirus potekao od šišmiša do ljudi ili direktno, ili preko divljih životinja na kineskim pijacama. Šišmiši nisu pokazivali vidljive znakove bolesti, ali su verojatni rezervari SARS-sličnih koronavirusa.

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Može se sumnjati na SARS kod pacijenata koji imaju:

  • Bilo koje simptome, uključujući i temperaturu iznad 38°C ili više i
  • bili su:
    1. U kontaktu s ljudima zaraženim od SARS-a u zadnjih 10 dana
    2. Putovali su u regije koje je WHO prepoznao kao područja u kojima je SARS prisutan (to su do 11. maja 2003. bili delovi Kine, Hongkong, Singapur i Ontario u Kanadi).

Verojatni slučaj SARS-a ima, uz gore navedeno i rengenski nalaz atipične pneumonije ili akutno zatajanje pluća. Sam snimak ne potvrđuje SARS, ali abnormalni infiltrati u plućima se uzimaju kao dokaz. Početni snimak pluća može biti normalan.

Trenutni laboratorijski testovi za SARS su ELISA, imunofluorescencija i lančana reakcija polimeraze. ELISA test dokazuje antitela na SARS, ali tek 21 dan nakon početnih simptoma. Drugi, test imunofluorescencije može detektirati antitela nakon 10 dana, ali je reč o iscrpnom testu koji zahteva imunofluorescentni mikroskop i iskusnog tehničara. PCR detektuje genetski materijal virusa u krvi, sluzi, uzorcima tkiva i stolici. PCR se pokazao izrazito precizan, ali ne osetljiv. To znači da pozitivan test znači infekciju SARS-om, dok negativan ne znači da pacijent nema SARS.

Bela krvna zrnca su često povišena. Rani izveštaji su prijavili neutrofiliju i limfopeniju, ali relativnu, jer je ukupan broj bio snižen.

Lečenje[uredi | uredi izvor]

Antibiotici ne deluju s obzirom da je SARS virusna bolest. Lečenje se uglavnom temelji na olakšavanju simptoma, snižavanju temperature i raspiratornoj podršci ukoliko je potrebna. Sumnjivi slučaju koji podsećaju na SARS trebaju biti izolovani, po mogućnosti u sobama s negativnim pritiskom, a pristup ovim pacijentima treba biti moguć samo uz potpunu zaštitu. U početku se lečenje sastojalo od steroida i antivirusnog leka ravirin, iako nema dokaza da je ovo delotvorno. Naučnici trenutno testiraju sve antivirusne lekove, uključujući i one za AIDS, hepatitis i gripu na koronavirusu. Postoje i neki dokazi da se kod pacijenata razvija bolest kao posledica imunosistema tela na virus - tkz. citokinska oluja. Daljnje istraživanje je potrebno. U decembru 2004. godine kineski su naučnici prijavili da su proizveli cepivo za SARS.[14] Testirano je na grupi od 36 dobrovoljaca, od čega su kod 24 pronađena antitela.

Revizija svih studija iz 2006. pokazala je da nikakvi lekovi, antivirotici, steroidi ili druga terapija pomaže pacijentu. Za neke je ustanovljeno da su štetni.[15]

Kliničko tretiranje SARS-a je bilo neefikasno, a većina visokorizičnih pacijenata je završila na raspiratorima. Trenutno, kortikosteroidi i ribavirin su najčešća kombinacija lekova za SARS.[16] Studije in vitro su pokazale da je ribavirin u kliničkim dokazana neefikasan protiv SARS-a. Bolje kombinacije lekova, ukoliko se upotrebe rano, su kaletra, ribavirin i kortikosteroidi. Upotreba kortikosteroida je kontroverzna. Limfopenija može biti i nuspojava upotrebe kortikosteroida, što može dodatno smanjiti odgovor tela na infekciju. Ipak, njihovo protivupalno delovanje je nužno i lekari ih moraju balansirati.[17] Rezultati su ostvareni i upotrebom interferona i glicirizina. Lekovi koji deluju inhibitorski na virus nisu postigli uspeh. Inhibitori HIV proteaze ritonavir i sakvinavir nisu delovali u neotrovnim dozama.

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

SARS se smatra relativno retkom bolešću s 8,273 slučaja do 2003.[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Likhacheva A (април 2006). „SARS Revisited”. The Virtual Mentor. 8 (4): 219—22. PMID 23241619. doi:10.1001/virtualmentor.2006.8.4.jdsc1-0604. Архивирано из оригинала на датум 7. 5. 2020. Приступљено 26. 4. 2020. »SARS—the acronym for sudden acute respiratory syndrome« 
  2. ^ „SARS (severe acute respiratory syndrome) – NHS”. National Health Service. 2019-10-24. Архивирано из оригинала на датум 9. 3. 2020. Приступљено 2020-04-22. 
  3. ^
  4. ^ Chan-Yeung M, Xu RH (новембар 2003). „SARS: epidemiology”. Respirology. 8 Suppl (s1): S9—14. PMID 15018127. doi:10.1046/j.1440-1843.2003.00518.x. 
  5. ^ „SARS (severe acute respiratory syndrome)”. NHS Choices. UK National Health Service. 3. 10. 2014. Архивирано из оригинала на датум 11. 3. 2016. Приступљено 8. 3. 2016. »Since 2004, there haven't been any known cases of SARS reported anywhere in the world.« 
  6. ^ Morens DM, Fauci AS (септембар 2020). „Emerging Pandemic Diseases: How We Got to COVID-19”. Cell. 182 (5): 1077—1092. PMID 32846157. doi:10.1016/j.cell.2020.08.021. 
  7. ^ „New coronavirus stable for hours on surfaces”. National Institutes of Health (NIH) (на језику: енглески). NIH.gov. 17. 3. 2020. Архивирано из оригинала на датум 23. 3. 2020. Приступљено 4. 5. 2020. 
  8. ^ „Myth busters”. WHO.int. World Health Organization. 2019. Архивирано из оригинала на датум 6. 2. 2020. Приступљено 15. 3. 2020. 
  9. ^ Marra MA, Jones SJ, Astell CR; et al. (2003). „The Genome sequence of the SARS-associated coronavirus”. Science (journal). 300 (5624): 1399—404. PMID 12730501. doi:10.1126/science.1085953. 
  10. ^ Coronavirus never before seen in humans is the cause of SARS, New York: United Nations World Health Organization, 16 April 2006. URL Accessed 5 July 2006.
  11. ^ Fouchier RA, Kuiken T, Schutten M; et al. (2003). „Aetiology: Koch's postulates fulfilled for SARS virus”. Nature. 423 (6937): 240. PMID 12748632. doi:10.1038/423240a. 
  12. ^ Li W, Shi Z, Yu M (2005). „Bats are natural reservoirs of SARS-like coronaviruses”. Science (journal). 310 (5748): 676—9. PMID 16195424. doi:10.1126/science.1118391. 
  13. ^ Lau SK, Woo PC, Li KS; et al. (2005). „Severe acute respiratory syndrome coronavirus-like virus in Chinese horseshoe bats”. Proc. Natl. Acad. Sci. U.S.A. 102 (39): 14040—5. PMC 1236580Слободан приступ. PMID 16169905. doi:10.1073/pnas.0506735102. 
  14. ^ First SARS vaccine trials a success China Daily 15 January 2005
  15. ^ Stockman LJ, Bellamy R, Garner P (2006). „SARS: systematic review of treatment effects”. PLoS Med. 3 (9): e343. PMC 1564166Слободан приступ. PMID 16968120. doi:10.1371/journal.pmed.0030343. 
  16. ^ Wu et al, 2004.
  17. ^ Murphy 2008
  18. ^ Oehler, Richard L. „Severe Acute Respiratory Syndrome (SARS)”. Приступљено 2008-05-11. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klasifikacija
Spoljašnji resursi
Star of life.svgMolimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).