Vezivanje za proteine plazme
Vezivanje za proteine krvne plazme može da utiče na stepen efikasnosti leka. Lek koji je u manjoj meri vezan za proteine plazme može efikasnije da prolazi kroz ćelijsku membranu. Krvni proteini koji najčešće vezuju lekove su albumin, lipoprotein, glikoprotein, i α, β‚ i γ globulini.[1]
Lek u krvi postoji u dva oblika: vezanom i nevezanom. U zavisnosti od specifičnog afiniteta leka za proteine plazme, jedan deo leka se može biti u vezanom obliku, dok je ostatak slobodan. Ako je vezivanje proteina reverzibilno, onda postoji hemijska ravnoteža između vezanog i nevezanog stanja[2]:
- Protein + lek ⇌ Protein-lek kompleks
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Shargel, Leon (2005). Applied Biopharmaceutics & Pharmacokinetics. New York: McGraw-Hill, Medical Pub. Division. ISBN 978-0-07-137550-4.
- ^ Hardman JG, Limbird LE, Gilman AG (2001). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (10. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071354697. doi:10.1036/0071422803.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Shargel, Leon (2005). Applied Biopharmaceutics & Pharmacokinetics. New York: McGraw-Hill, Medical Pub. Division. ISBN 978-0-07-137550-4.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Vezivanje lekova za proteine Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јул 2011)