Štednjak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Plinski štednjak

Štednjak, u narodu poznat kao šporet (nem. Sparherd), ili peveciner, kućni je aparat koji pripada standardnom inventaru kuhinje, a koristi se za termičko pripremanje hrane. Iako se danas kao gorivo najviše koriste električna energija, butan gas ili zemni gas, još uvek postoje i peći koje se zagrevaju na čvrsto goriva poput uglja ili drveta. Njihova negativna strana je zagađivanje prirodne sredine.[1]

Zbog zabrinutosti oko zagađenja vazduha, uloženi su napori da se poboljša dizajn peći.[2] Peći na pelete su vrsta peći za čisto sagorevanje. Nepropusne peći su još jedan tip koji potpunije sagoreva drvo i stoga smanjuje količinu nusproizvoda sagorevanja. Drugi metod smanjenja zagađenja vazduha je dodavanjem uređaja za čišćenje izduvnih gasova, na primer, filtera ili naknadnog sagorevanja.[3]

Istraživanje i razvoj sigurnijih peći sa manje emisija štetnih gasova kontinuirano se razvijaju.[4]

Opis[uredi | uredi izvor]

'Električni štednjak iz 1940. godine

Savremen kuhinjski štednjak čine dva para ringli od kojih se jedan zagreva električnom energijom, drugi gasom (propan-butan), i jedna rerna. Moguće su i druge kombinacije.

Reč šporet potiče od nemačke reči Sparherd sastavljene od sparen (štedeti) i Herd (ognjište), značeći „štedljivo ognjište”.[5] Domaća reč štednjak potiče od prevoda nemačke reči.

U zavisnosti od toga kojom se energijom napaja ili koje gorivo troši štednjaci mogu biti električni, plinski, kombinovani ili štednjak na čvrsta goriva (drva i ugalj).

Štednjaci se masovnije javljaju na ovim prostorima posle Drugog svetskog rata. U Vojvodini se još uvek može naći i od cigala zidani štednjak čija je samo gornja ploča od tuča.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Prethodne verzije[uredi | uredi izvor]

Kuvanje se vršilo na otvorenoj vatri od pre skoro dva miliona godina. Neizvesno je kako su vatre paljene u to vreme; neke hipoteze uključuju uklanjanje zapaljenih grana od šumskih požara, stvaranje varnica usled udaranja u stene, ili slučajno paljenje usled lomljenja kamenih alatki. Tokom paleolitske ere, pre otprilike 200.000 do 40.000 godina, izgrađena su primitivna ognjišta, sa kamenjem raspoređenim u obliku kruga. Ljudski domovi su bili usredsređeni oko ovih ognjišta za toplinu i hranu. Otvorena vatra je bila prilično efikasna; većina požara je u proseku efikasna 30%, a toplota se distribuira pozitivno, bez gubitka toplote u telo peći. Procenjuje se da tri miliona ljudi i danas kuva hranu na otvorenoj vatri.[6]

Grnčarija i druge posude za kuvanje kasnije su stavljene na otvorenu vatru; na kraju, postavljanje posude na oslonac, kao što je podloga od tri kamena, rezultiralo je u peći. Peć sa tri kamena i dalje se široko koristi širom sveta. U nekim oblastima se razvio u ograđeni prostor od osušenog blata ili cigle u obliku slova „U” sa otvorom na prednjoj strani za gorivo i vazduh, ponekad sa drugim manjim otvorom pozadi.[7][8]

Rane verzije[uredi | uredi izvor]

Tipična ruska peć postavljena na uglu zida, u Ilovlinskom muzeju, Ilovja, Ilovlinski okrug, Volgogradska oblast, Rusija.

Najranija zabeležena peć nastala je u Alzasu u Francuskoj 1490. godine. U potpunosti je napravljena od cigle i pločica, uključujući i cev za dim. U slična vremena, stari egipatski, jevrejski i rimski ljudi koristili su peći od kamena i cigle, punjene drvetom, da bi pravili hleb i druge kulinarske namirnice. Ovi dizajni se nisu mnogo razlikovali od modernih peći za picu. Kasnije skandinavske peći su imale dugi, šuplji gvozdeni dimnjak sa gvozdenim pregradama konstruisanim da produže prolaz izlaznih gasova i izvuku maksimalnu toplotu. Ruske verzije se i danas često koriste u severnim nacijama, jer imaju šest kamenih dimnih kanala debelih zidova. Ovaj dizajn se često postavlja na preseku unutrašnjih pregradnih zidova, sa komadom peći i dimnjaka unutar svake od četiri prostorije; vatra se drži dok se peć i dimni kanali ne zagreju, nakon čega se vatra gasi i dimni kanali se zatvaraju, čuvajući toplotu. Tokom kolonijalne Amerike, peći od cigle u obliku košnice korišćene su za pečenje kolača i drugih peciva. Kontrolom temperature se pomno upravljalo sagorevanjem odgovarajuće količine drveta u pepeo, a zatim testiranjem umetanjem šaka unutra, dodavanjem dodatnog drveta ili otvaranjem vrata da bi se omogućilo hlađenje.[9][10]

Liveno gvožđe[uredi | uredi izvor]

Instalirana peć Frenklin u kaminu.

Godine 1642, u Linu, u Masačusetsu, izgrađena je prva peć od livenog gvožđa. Ova peć je bila nešto više od kutije od livenog gvožđa bez rešetki. Godine 1735. francuski dizajner Fransoa Kuvilije razvio je peć Kastrol, ili „štednjak za čorbu“.[pojasniti] To je bila najranija zabeležena peć na drva.[11] Bendžamin Frenklin je 1740. godine dizajnirao „Pensilvanijski kamin“, koji je ugradio osnovne koncepte peći za grejanje. Frenklinova peć je koristila rešetku za sagorevanje drveta i imala je klizna vrata za kontrolu promaje ili protoka vazduha kroz nju. Zbog svoje kompaktne veličine, peć se može smestiti u veliki kamin ili koristiti samostojeća u sredini prostorije spajanjem na dimnjak. Razvijena u uslovima nedostatka drveta, zahtevala je jednu četvrtinu količine goriva potrebnog za običan kamin i mogla je brže da podigne temperaturu u prostoriji. Širom Severne Amerike, Frenklinova peć je bila široko prihvaćena, zagrevajući seoske kuće, gradske rezidencije i pogranične kolibe.[10][12]

Godine 1795, grof Ramford je stvorio posebno popularnu verziju, sa jednim izvorom vatre, ali omogućavajući da se temperatura nezavisno podešava za više lonaca odjednom, sve dok se zagreva prostor. Njen glavni nedostatak je bio što je bila prevelika za većinu stambenih kuhinja. Ajsak Or iz Filadelfije, Pensilvanija, napravio je prve kružne peći od livenog gvožđa sa rešetkama za kuvanje jela na njima otprilike pet godina kasnije. Trbušasta peć vuče svoje poreklo od ranih 1800-ih, inspirisana Frenklinovom peći razvijenom dvadeset godina ranije. Džordan A. Mot je 1833. godine dizajnirao peć za sagorevanje antracitnog uglja.[9][10] Godine 1834, Filo Stjuart je napravio peć Oberlin, malu peć od livenog gvožđa na drva. To je bio kompaktni metalni kuhinjski štednjak koji je bio daleko efikasniji od kuvanja u kaminu zbog poboljšanog kapaciteta grejanja i dozvoljenog rekordnog trajanja kuvanja. Bio je to veliki komercijalni uspeh jer se mogao oblikovati u željene oblike i forme i lako je preživeo temperaturne fluktuacije od toplog do hladnog. Ove gvozdene peći su evoluirale u specijalizovane mašine za kuvanje sa dimnjačkim cevima, otvorima za pećnice i sistemima za grejanje vode.[11]

Električni štednjak[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Električni štednjak
Savremeni električni štednjak.

Električne peći su postale popularne nedugo nakon širenja kućne struje. Jedan rani model kreirao je Tomas Ahern, vlasnik Kanadske električne kompanije, čiji je marketing uključivao demonstracioni obrok pripremljen u potpunosti na struju u Otavinom hotelu Vindsor 1892. godine.[10]

Kako je centralno grejanje postalo standard u razvijenom svetu, kuvanje se transformisalo u primarnu funkciju štednjaka u dvadesetom veku. Gvozdene peći za kuvanje koje su koristile drva, ćumur ili ugalj zrače mnogo toplote, zbog čega je kuhinja tokom leta bivala nepodnošljiva. U dvadesetom veku su ih zamenile čelične peći ili peći na prirodni gas ili električnu energiju.[9]

Istraživanje i razvoj[uredi | uredi izvor]

Potraga za sigurnijim, čistijim pećima za mnoge ostaje važna, mada niskoprofilna oblast moderne tehnologije.[4] Peći za kuvanje koje se uobičajeno koriste širom sveta, posebno u zemljama trećeg sveta, smatraju se opasnim u pogledu požara i još gore: prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, milion i po ljudi umre svake godine od udisanja dima u zatvorenom prostoru izazvanog neispravnim pećima.[13] Inženjerski „Stouv Kamp“ se održava godišnje od 1999. godine u Aprovečo istraživačkom centru[4] (Oregon, SAD) sa namerom da se dizajnira jeftina, efikasna i zdrava peć za kuvanje za upotrebu širom sveta.[14] Druga inženjerska društva (pogledajte Envirofit Internašonal, Kolorado, SAD) i filantropske grupe (pogledajte Fondaciju Bil & Melinda Gejts, Kalifornija) nastavljaju da istražuju i promovišu poboljšane dizajne štednjaka.[4] Fokus na istraživanje i razvoj poboljšanih peći za grejanje je u toku i bio je izložen na Dekatlonu štednjaka na drva 2013. u Vašingtonu.[15]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Kriterijumi za izbor peći za kuhinju”. 
  2. ^ Bryden, Mark; Still, Dean; Scott, Peter; Hoffa, Geoff; Ogle, Damon; Bailis, Rob; Goyer, Ken. „Design Principles For Wood Burning Cookstoves” (PDF). Aprovecho Research Center. Arhivirano (PDF) iz originala 4. 1. 2012. g. Pristupljeno 18. 10. 2011. 
  3. ^ „Chimney filters can save billions” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 2021-02-16. g. Pristupljeno 2019-04-05. 
  4. ^ a b v g Bilger, Burkhard (13. 12. 2009). „Hearth Surgery: The Quest for a Stove That Can Save the World”. The New Yorker. br. 21 & 28 December 2009. Condé Nast. str. 84—97. Arhivirano iz originala 5. 12. 2010. g. Pristupljeno 2010-11-21. 
  5. ^ Klajn, Šipka, Veliki rečnik stranih reči i izraza, Prometej, Novi Sad, 2007. str. 1484:
  6. ^ „A Brief History of Cooking With Fire”. National Geographic (na jeziku: engleski). 2015-09-02. Pristupljeno 2022-08-25. 
  7. ^ Still, Dean (2012). The Evolution of Cooking Stoves (PDF) (Izveštaj). Aprovecho Research Center. 
  8. ^ „Traditional three stone open fire”. www.nzdl.org. Pristupljeno 2022-08-25. 
  9. ^ a b v „stove | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-25. 
  10. ^ a b v g Magazine, Smithsonian; Bramen, Lisa. „Cooking Through the Ages: A Timeline of Oven Inventions”. Smithsonian Magazine (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-25. 
  11. ^ a b „A Brief History of the Kitchen”. John Desmond Ltd. (na jeziku: engleski). 2016-03-01. Pristupljeno 2022-08-25. 
  12. ^ „A Brief History of the Woodstove”. Almanac.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-08-25. 
  13. ^ „Indoor air pollution and household energy”. World Health Organization. Arhivirano iz originala 30. 1. 2014. g. Pristupljeno 18. 10. 2011. 
  14. ^ StoveTec. „Not All Stoves Are Created Equal”. Aprovecho.net. Arhivirano iz originala 2010-12-03. g. Pristupljeno 2010-11-21. 
  15. ^ „The Alliance for Green Heat – 2013 Wood Stove Decathlon”. www.forgreenheat.org. Arhivirano iz originala 15. 7. 2017. g. Pristupljeno 6. 5. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Štednjak na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Штедњак&oldid=27552678”