Miloš Obrenović

„Knjaz Miloš” preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Knjaz Miloš (višeznačna odrednica).

Za Miloševog bratanca i oca budućeg kralja Milana pogledajte stranicu Miloš J. Obrenović.

Miloš Obrenović
Miloš Obrenović 1848. Slika je rad austrijskog slikara Morica M. Dafingera. Naslikana je oko 1848. godine i nalazi se u Narodnom muzeju u Beogradu.
Lični podaci
Puno ime	Miloš Teodorović Obrenović
Datum rođenja	(1783-03-18)18. mart 1783.
Mesto rođenja	Gornja Dobrinja, Osmansko carstvo
Datum smrti	26. septembar 1860.(1860-09-26) (77 god.)
Mesto smrti	Beograd, Kneževina Srbija
Grob	Saborna crkva u Beogradu
Porodica
Supružnik	Ljubica Obrenović
Potomstvo	8 bračnih: Petrija Savka Gabrijela Marija Todor Petar Milan Mihailo 8 vanbračnih, a navodno i Milivoje Petrović Blaznavac
Roditelji	Teodor Mihailović Višnja Urošević
Dinastija	Obrenovići
knez Srbije
Period	23. decembar 1858 — 26. septembar 1860.
Prethodnik	Aleksandar Karađorđević
Naslednik	Mihailo Obrenović
knez Srbije
Period	6. novembar 1817 — 25. jun 1839.
Prethodnik	titula uspostavljena
Naslednik	Milan Obrenović
Veliki vožd Srbije
Period	23. april 1815 — 6. novembar 1817.
Prethodnik	Karađorđe Petrović
Naslednik	titula ukinuta
Monogram kneza Miloša Obrenovića Grb kneza Miloša Obrenovića

Miloš Teodorović Obrenović (18. mart 1780. ili 1783 — 26. septembar 1860), bio je knez Srbije od 1817. a pre toga drugi vrhovni vožd od 1815. godine. Godine 1830. dobio je dostojanstvo naslednog Kneza. Vladao je Srbijom od 1815. do 1839. i od 1858. do 1860. godine. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao borac da bi zbog zasluga dogurao do zvanja vojvode, istakavši se u borbama kod Užica. Nakon sloma ustanka, 1813, bio je jedan od malobrojnih vojvoda koji su ostali u zemlji čime je zadobio poverenje značajnog dela naroda, u to teško doba.

Nakon kraćeg vremena i pojačanog terora osmanlija stao je na čelo kao izabrani vođa Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu, 1815. Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Sklopio je usmeni dogovor sa Marašli Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi. Za vreme njegove prve vladavine, upornom diplomatijom, Srbija je postala autonomna kneževina u okviru Osmanskog carstva i ukinut je feudalizam nakon čega je nastao novi društveni sloj slobodno seljaštvo. Knez Miloš je vladao autokratski, stalno odbijajući da ograniči i deli vlast, zbog čega je protiv njegove vlasti bilo podizano nekoliko buna. Najznačajnija je bila Miletina buna koja je za posledicu imala donošenje kratkotrajnog liberalnog Sretenjskog ustava koji je postavio temelje pravnog poretka u zemlji. Tokom svoje prve vladavine, knez Miloš je bio najbogatiji čovek u Srbiji i jedan od imućnijih na Balkanu, a tokom izgnanstva poslovno su ga pretekli drugi veletrgovci. Iako je bio nepismen tokom njegove prve vladavine osnovane su 82 škole, 2 polugimnazije, 1 gimnazija i Liceum Knjažestva serbskog, koji predstavlja temelj visokog obrazovanja.

U izgnanstvu je proveo 19 godina, od 1839. do 1859. godine, prvo u Beču a potom na svojim imanjima u Vlaškoj, odakle je davao političku podršku svojim pristalicama u Srbiji. Vraćen je na vlast posle Svetoandrejske skupštine 1858. Tokom kratkotrajne druge vladavine naložio je da se progone politički protivnici za koje je smatrao da su odgovorni za njegovo višegodišnje izgnanstvo ali je i usvojen Zakon o skupštini čime se u zemlji utemeljio parlamentarni sistem. Kada se vratio u Srbiju, ušao je preko Gurgusovca, kog je tom prilikom preimenovao u Knjaževac.

Mladost i trgovina stokom

Milan Obrenović, polubrat po majci Miloša Obrenovića.

Miloš Obrenović je bio sin Višnje Urošević i njenog drugog supruga Teodora Mihailovića, siromašnog seljaka iz Crnogorskog sreza Užičke nahije. Rođen je u selu Gornja Dobrinja kod Požege, oko 1783. godine. Miloševi roditelji Teodor i Višnja su pre stupanja u brak imali već zasnovane porodice. Teodor je pre ženidbe sa Višnjom bio u braku sa ženom Gordanom, sa kojom je imao tri sina, a Višnja je u prvom braku bila udata za Obrena Martinovića iz sela Brusnice u Rudničkom kraju, sa kojim je rodila sinove Milana i Jakova, kao i ćerku Stanu. U drugom braku Teodora i Višnje rodio se najpre sin Miloš, a kasnije Jovan (1786) i Jevrem (1790). Miloš je imao teško detinjstvo, jer mu je otac rano umro i on se sa majkom i dva brata našao u velikom siromaštvu.

Oko 1800. godine, Miloš je postao sluga u porodici Aksentija Ječmenice, bogatog trgovca stokom sa Zlatibora. U to doba, marveni trgovci su otkupljivali stoku u jednom kraju da bi je potom po višoj ceni prodavali u drugim krajevima. Stoka se obično gonila od par desetina do više stotina kilometara, u mesta gde je bila veoma tražena, a te maršrute su bile dobro uhodane. Za ovakav posao bili su im potrebni neoženjeni momci, naviknuti na odvojenost od kuće i porodice, vični u radu sa marvom, dobri u jahanju, uvek spremni da spavaju pod otvorenim nebom ali i dobri u rukovanju oružjem jer je bilo potrebno čuvati velika stada od hajdučkih zaseda i divljih zveri. Za to kratko vreme, mladi Miloš prošao je celu Šumadiju, Podrinje, Hercegovinu i Bosnu, upoznavši tom prilikom nove predeli i ljude kao i brojne običaje. Miloš je tada imao priliku da posmatra starije ljude kako prave razne poslovne dogovore, neretko, samo sa davanjem reči ili vere. U svojoj autobiografiji Miloš je ostavio svedočanstvo: „Po nekom vremenu pak otac naš Teodor umre, i mi, još nedorasla deca, ostanemo sirotni. Ja, kao najstariji, kad sam uzrastom prispeo za službu, mati me dade kod marvenih trgovaca, koje sam tri godine služio; i kroz to vreme s njima hodio trgovine radi u Zadar i u Veneciju... Zatim na jednu godinu dođe brat naš Jakov iz Brusnice, uzme mater i nas sve troje dece i odvede k sebi. Milan, naš brat već je začeo i trgovinu marvenu voditi, pa sad i mene k sebi u radnju uzme.“

Smatra se da je boravak u Veneciji na mladog Miloša, u ritama i sa fesom na glavi, ostavio veoma snažan utisak kojeg se tokom celog života rado sećao čak i pod stare dane. Godine 1805. oženio se Ljubicom Vukomanović. U vreme dolaska Miloša kod brata u Brusnicu, Milan je radio ortački sa Turčinom Ćor-Zukom. S ovim ortakom Milanovim Miloš je, docnije, često išao po selima, te lučio brave.

Vojvoda u Prvom ustanku

Kada je izbio Prvi srpski ustanak 1804. godine, Milan Obrenović je bio jedan od pokretača i vođa narodnog ustanka. Kroz kratko vreme, tokom samih događaja, Milan je postao vojvoda nahije rudničke, a zatim i požeške (čačanske), i užičke. Uz brata Milana, Miloš je učestvovao u brojnim bojevima i u upravnim i sudskim poslovima.

Miloš je 1805. godine na predlog gazde Nikole Lunjevice, dobio od Karađorđa vojvodski čin (Zvanje vojvode u ustaničkoj vojsci nije predstavljalo feudalnu titulu već vojnički čin u rangu današnjeg komandanta brigade, koji je pored vojničkih dužnosti davao ovlašćenja za rad na upravnim i sudskim poslovima u određenoj oblasti ili nahiji tokom rata). Tokom borbi za Užice 1807. godine, pod zidinama tvrđave, u napadu na jedan šanac, vojvoda Miloš je bio teško ranjen u grudi (prebačen je u Beograd, gde ga je lečio Hećim-Toma). Iako ga većina otpisala, vojvoda Miloš se nakon dvanaest nedelja izlečio i oporavio. Pred kraj godine 1810, Milan Obrenović, tokom boravka u Bukureštu, kod glavnoga zapovednika ruske vojske, kao narodni deputat, iznenada se razboleo i nakon nekoliko dana umre. Miloševo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo je po svom polubratu Milanu, istaknutom vojvodi, koji je imao veliki ugled u narodu. Međutim, nije jasno kada je Miloš počeo da koristi prezime Obrenović. Uobičajeno mišljenje je da je to uradio posle Milanove smrti 1810. godine, mada novija otkrića pokazuju da je još 1808. počeo da se potpisuje kao Miloš Obrenović. Uz njega je Miloš prošao kroz gotovo sve veće bitke u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu.

Miloš Obrenović je pred slom ustaničke Srbije 1813. bio u jugozapadnom delu zemlje

Miloš kao turski obor-knez

Posle propasti ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao obor-knez Rudničke nahije, a posle ugušenja Hadži Prodanove bune Kragujevačke i Požeške nahije.

Nakon sloma ustanka i ulaska turskih snaga u Srbiju u jesen 1813. godine, vojvoda Miloš, je odlučio da ne napušta zemlju, već se okrenuo na zadatak da spašava narod od terora turskih jedinica koje su imale dozvolu da 21 dan sprovode zulum u znak osvete. I samim turskim zapovednicima je koristilo da imaju, i pored svega, viđenije ljude iz naroda uz sebe kako bi kontrolisali stanje u Srbiji. Pored toga, Miloš je već bio označen od Turaka da je za vreme ustanka bio u grupi protivnika Karađorđu. Nedugo potom, novopostavljeni beogradski vezir Sulejman-paša Skopljak postavio ga je za kneza Rudničke nahije u Takovu, a sam Miloš nije žalio novaca za takvo poverenje. Kad je početkom septembra 1814. god. na putu za Rusiju prošao kroz Srem Karađorđe je bio predmet opšte pažnje, a pogotovo o tome je dospeo glas do njegovih ljudi. Tako su u okolini Čačka ljudi vojvode Hadži Prodana Gligorijevića digli bunu, već sredinom septembra, u nezgodno vreme, početkom jeseni. Hadži Prodanova buna je krenula bez ranijeg dogovora i priprema. Stoga Miloš Obrenović i Stanoje Glavaš, da ne bi došlo do težih zapleta, pristadoše odmah da tu bunu uguše zajedno s Turcima ako se pobunjenicima da amnestija. Hadži Prodan je, videći da ustanak nije našao željenog odziva, prebegao u Austriju, a Miloš je brzo umirio njegov kraj i okolinu Kragujevca, gde se, isto tako, bilo diglo više stotina ljudi. Tu bunu iskoristio je Sulejman-paša da u zemlji uvede teror. Početkom 1815. godine, Rusija, koja je posle pobedonosnog završetka rata sa Napoleonom vojno i diplomatski ojačala, počela je energično insistirati na Porti da se promeni ponašanje Turaka prema Srbima. Istovremeno, u zemlji je nezadovoljstvo zbog turskog zuluma i haosa dostiglo ponovo tačku ključanja, pogotovo nakon uspeha Turaka da ubiju Stanoja Glavaša pod optužbom da je pomogao Hadži Prodanu da pobegne u Vojni krajinu. Upravo u tom trenutku Miloš se nalazio u Beogradu i sa zaprepašćenjem ugledao glavu Stanoja Glavaša nabijenu na kolac, ispred Sulejman-pašinog saraja, nakon čega se jedan od ubica obratio Milošu: E, biva, sada je na tvoju red! Ovo će Milošu biti lični motiv za događaje koji će ubrzo uslediti. U međuvremenu, Sulejman paša, pozvao je sve srpske knezove kod sebe, ali nakon većanja nije hteo da pusti Miloša da se vrati u svoju nahiju. Tada je Miloš predložio paši, za koga je znao da je grabljiv na novac, da otkupi sto Srba, koji su se kod paše nalazili kao robovi. Nakon isplate kapare od 150 dukata, Miloš, se sa otkupljenim robljem uputio u svoju nahiju kako bi od naroda prikupio 50.000 groša i time potpuno isplatio paši dogovorenu cenu za svoju slobodu i slobodu sužnjeva.

Drugi srpski ustanak

Kuća Miloša Obrenovića na početku 21. veka.

Sastanak u Takovu. Ulje na platnu, Paje Jovanovića iz 1898.

Dom Miloša Velikog, izdanje Radojice Joksića, dopisna karta, štampa, 9×14,1 cm, Gornji Milanovac, 18. novembar 1911. Na aversu je odštampano: Stan knjaza Miloša u G Crnući, po begstvu iz Beogradskoga Grada 1815 g. – Das Unterkunft shaus des Fürsten Miloš in G. Crnuća, nach der Flucht aus der Belgrader burg in Jahre 1815. Ovaj rad dospeo je u kolekciju Muzeja rudničko-takovskog kraja u Gornjem Milanovcu putem otkupa.

Stigavši u selo Crnuće, gde mu se nalazio konak, Miloš je počeo da okuplja viđenije ljude oko sebe, među njima Arsenija Lomu, Lazara Mutapa, Jovana Dobraču, Milića Drinčića i druge i da vrši pripremu ustanka za narodnu slobodu. Za praznik Cveti, 11. aprila po starom, odnosno 23. aprila po novom kalendaru 1815. godine, u dubini guste i mračne hrastove šume sa stoletnim stablima pred skrivenom Crkvom brvnarom u Takovu obratio se izabrani veliki vožd Miloš okupljenom narodu popevši se sa zastavom na kamen stožer sa zahtevom da se uzme oružje u ruke uzvikom: “Evo mene, a eto vam rata s Turcima!” Predajući zastavu Simi Paštrmcu čime je otpočeo Drugi srpski ustanak.

Tanasko Rajić na topu, glavu daje a top ne daje (najveći junak Drugog ustanka, po obilićkoj hrabrosti jednak je sa najvećim junacima Prvog ustanka, Vasom Čarapićem, Stevanom Sinđelićem i Hajdukom Veljkom Petrovićem). Ulje na platnu 76 x 63 cm, Narodni muzej u Beogradu, rad Rihard Puhta, 1862.

Nedugo potom, Turci su poslali značajne snage iz Beograda da uguše bune, a ustanička vojska im je krenula u susret. Dve vojske su se sudarile kod Paleža (na mestu bojnog polja nastao je savremen grad Obrenovac) i nakon borbe ustanici su odneli prvu pobedu. Tada su skelom iz Srema prešli Stojan Čupić, Petar Moler, Pavle Cukić i dr. Ohrabren pobedom, Miloš se sa vojskom, koja je dobila veliki moralni podsticaj, uputio preko Valjeva, koji su prethodno oslobodili, na front kod Ljubića. Srbi su bili uvereni da imaju dovoljno snage da osvoje Čačak. Spustili su se sa brda Ljubić u dolinu i tu doživeli težak poraz. Veliku pometnju u ustaničkim redovima izazvala je i vest o pogibiji Tanaska Rajića, i to pored onih topova koje su Srbi zarobili na Paležu. Miloš je naredio da se ustanici ponovo povuku na Ljubić i tu izvršio pregrupisavanje i popunjavanje svojih snaga. U tom odlučujućem trenutku, sredivši svoje redove, ponovo su krenuli na Turke, da bi u borbama na Zapadnoj Moravi poginuo glavni turski zapovednik Imšir-paša. Pašina smrt je unela veliku paniku u turske redove. Turci počeše brzo da napuštaju borbu i da se predaju, nakon čega su napustili, 29. maja, Čačak. Mesec dana potom osvojen je, posle borbe, i Požarevac. Kada je Ibrahim paša po zapovesti bivšega velikog vezira a tada bosanskog vezira, Kuršid paše, krenuo sa jačom bosanskom prethodnicom u Mačvu, ustanička vojska ga je 14. jula na Dublju napala i razbila. Sam Ibrahim paša je bio zarobljen. Knez Miloš se prema njemu ophodio s mnogo obzira i vratio ga je Kuršid paši kao prijatelja. Za razliku od Prvog ustanka Miloš je zabranio da se napadaju sultanovi gradovi. I dok su ustanici držali turske snage u beogradskoj tvrđavi u blokadi, velika osmanska vojska se skupljala oko ustaničke teritorije.

Fes je bio obeležje i znak raspoznavanja ustaničke vojske u to doba.

Crkva brvnara Pokajnica podigao je Vujica Vulićević 1818. Smatra se da su upravo Crkve brvnare značajno doprinele očuvanju duhovnosti tokom viševekovnog ropstva. Takođe, u tursko doba, u brojnim mestima verske službe, seoske slave i narodna saborišta su se održavale pored drveta –Zapisa. Zanimljivo da je na početku 21. veka jedan veliki hrast u Savincu kod Gornjeg Milanovca izazvao raspravu u društvu jer se našao na putu izgradnje koridora čija prva deonica budućeg auto-puta je počela da se gradi u njegovoj neposrednoj blizini.

Miloš je bio svestan da neće moći da pobedi nadmoćnog neprijatelja samo vojnim sredstvima, već je za to bila i potrebna i uporna diplomatska borba. U tom cilju, odazvao se pozivu bosanskog vezira Kuršid-paše da dođe u njegov logor na Orlovom polju, pored Drine, kako bi „razgovarali o miru“. Miloš nije uspeo u pregovorima sa Kuršid-pašom, jer je ovaj tražio bezuslovnu predaju oružja. Nakon ovog, Miloš se uputi na Veliku Moravu, kod Ćuprije, gde ga je čekao drugi turski velikodostojnik - Marašli Ali-paša, rumelijski vezir, takođe sa predlogom za sklapanje mira. Marašlijini uslovi su bili blaži, pa je sa njim sklopio usmeni sporazum uz dva glavna uslova: da Marašlija izda preporuku za srpske delegate koji će otići u Carigrad da sultanu podnesu žalbu na Sulejman-pašu Skopljaka i umole Portu da postavi Marašliju za novog beogradskog vezira, kao i da izdejstvuju ferman kojim sultan daje oproštaj Srbima zbog dizanja ustanaka. Prethodno je Miloš dozvolio da se propusti, da jedan deo pašine vojske prođe bezbedno za Beograd, pa su tu vojsku čak i snabdevali hranom, i uputili su jednu svoju deputaciju na pregovore u Carigrad. Ovakav sporazum i bezbedan prolaz do beogradske tvrđave dela vojske je verovatno zaključen davanjem „vere“ obzirom da se radi o ličnostima različite veroispovesti. Porta i sultan Mahmud II su u septembru 1815. godine prihvatili uslove i to se smatra za prvu diplomatsku pobedu kneza Miloša. U suštini usmeni sporazum kneza Miloša i Marašli Ali paše podrazumeva dvovlašće, odnosno da paša ima vlast nad Turcima i njihovim posadama po gradovima gde su njihovi zapovednici muselimi, dok Miloš dobija vlast nad stanovništvom i knezovima, koji će ubirati narodni porez i davati ga Narodnoj kancelariji, a ona isplaćivati Porti.

Polovinom februara 1816. godine, Mihailo German, krenuo je u prvu diplomatsku misiju u Petrovgrad da ruskom caru Aleksandru I odnese poverljivo pismo kneza Miloša. Car je u pismu u stvari obavešten da Porta ne izvršava svoje obaveze prema Srbiji pošto ne postoje međunarodne garancije. Germanova misija je uspela, jer je posle ovoga pisma car naložio ruskoj diplomatiji da Porti postave pitanje neodložnog sprovođenja Bukureškog ugovora iz 1812., koji se u VIII tački odnosio i na položaj Srba. Međutim, Miloš već 1816. dobija prve protivnike koji žele podelu vlasti, čime bi se uvela tetrarhija. Pod tom pretnjom Miloš je optužio Molera Marašliji kao buntovnika koji hoće novi rat. Vezir je potom naredio da se Moler likvidira, a Melentija Nikšića, koji je krajem 1815. god. postao vladika, likvidirali su Miloševi ljudi u samom vladičanskom konaku juna 1816, u Šapcu. U proleće 1817. digli su bunu protiv Miloša Pavle Cukić i knez Sima Marković, koji su hteli da se vrati Karađorđe. Buna je bila brzo ugušena, a buntovnici su svoj podvig platili glavama.

Grb kneza Miloša, sa pečata iz 1819. godine

Kada se bivši Vožd Karađorđe u leto 1817. godine tajno vratio u Srbiju, prvo se sastao sa Vujicom Vulićevićem koji je o svemu obaveštavao kneza Miloša Obrenovića. U dogovoru sa Vujicom, vožd se prebacio sa svojim momkom Naumom skelom iz Palanke u Ram, a potom u Radovanjski lug kod Velike Plane na imanje Dragića Vujkića. Ali, Vujicu je knez Miloš odabrao da organizuje Karađorđevo ubistvo, koje je morao da izvrši. Pred samu zoru, u osvit 13. jula po starom, odnosno 26. jula po novom kalendaru 1817. godine, Nikola Novaković je Karađorđa likvidirao. Učvrstivši (što milom, što silom) nakon Drugog srpskog ustanka vlast iznutra, Miloš je stalno nastojao da dobije i spoljno priznanje, bez čega nije moglo biti dugoročnog rešenja za Srbiju.

Samouprava kneževine

Miloš Obrenović (Pavela Đurkovića 1823, ulje Narodni muzej u Beogradu)

Amidžin konak (uz Mihailov konak) je jedina sačuvana zgrada iz kompleksa dvorskih objekata Miloševog doba. U njegovoj neposrednoj blizini se nalazio konak kneza Miloša (uništen prilikom bombardovanja Kragujevca 1941) i konak knjeginje Ljubice (izgoreo u požaru 1884) Ime je dobio po Simi Milosavljeviću-Paštrmcu, zvanom Amidža, ustaničkom barjaktaru i upravniku Kneževog dvora. Konak je podigao knez Miloš u periodu između 1819. i 1824. godine, a služio je za stanovanje Sime Milosavljevića i ljudi koji su bili u stalnoj Miloševoj službi, kao i za boravak nahijskih kneževa kada bi poslom dolazili u Kragujevac. Amidžin konak je reprezent balkansko-orijentalnog stila, a građen je pod nadzorom Janje Mihajlovića i Todora Petrovića.

Knez Miloš Obrenović
(ulje na platnu Pavela Đurkovića 1824)

Miloš Obrenović (sa izložbe u Konaku kneginje Ljubice u Beogradu 2017)

I pored ruskog nastojanja, Porta je godinama, i nakon slanja više deputacija, otezala s odgovorom. Krajem 1820. godine, knez Miloš je poslao petu po redu deputaciju u Carigrad kako bi kao i prethodne ponovila svoje zahteve. Međutim, u proleće 1821. godine u Vlaškoj i Peloponezu izbijaju ustanci koje je pripremila heterija. Porta tada je stavila osam srpskih poslanika u Carigradu u tamnicu, gde će oni ostati skoro pet narednih godina, među njima je bio i arhimandrit Samuilo Jakovljević. Heteristi su od kneza Miloša tražili da zarati sa Turcima. Plan heterista za oslobađanje hrišćanskih naroda od Turaka pod vođstvom grčke Heterije učinio se Milošu nerealnim i odbija njihovu ponudu iz lične opreznosti i po ruskim savetima. Miloš nije želeo da preduzima ništa sve dok ne vidi poteze velikih sila, a pre svega Rusije. Krajem februara 1821. godine, knez Miloš je sazvao Skupštinu u Kragujevac, zbog izbijanja bune u Vlaškoj, koja je pretila da se prenese u Srbiju, a pismom od 26. marta 1821. godine Miloš se obraća Milenku Stojkoviću i Petru Dobrnjcu u Vlaškoj, koji su se priključili heteristima, u kome ih je upozorio da ne pokušavaju bunu iz Vlaške da prenesu u Srbiju. U isto vreme, krajem marta, buna izbija u okolini Požarevca predvođena knezom Stevanom Dobrnjcem (brat Petra Dobrnjca) i nahijskim knezom Markom Todorovićem Abdulom. Bunu je Miloš ugušio u samom začetku, a kolovođe su pobegle iz Srbije. Opšti stav koji je tada preovladao je da su heteristi zakasnili punih 17 godina, a knez Miloš se tokom 1820-ih nalazio između dve snažne struje, radikalnih islamista i radikalnih hrišćana, prvi nisu želeli da se murtatini (nevernici) mešaju u bilo kakve državne poslove jedne islamske države, a drugi su želeli slobodu i državu po bilo koju cenu. Avgusta 1821. umro je beogradski vezir Marašlija, a na njegovo mesto dolazi Abdurahman-paša. Januara 1825. godine u Jasenici protiv kneza Miloša izbija buna pod vođstvom Milivoja Popovića Đaka, koja će u istoriji biti poznata kao Đakova buna. Pobunjenici su u Požarevcu poharali imovinu i konak Jovana Obrenovića, koji je pobegao u Poreč. Na zboru u Topoli pobunjenici su istakli 15 zahteva – promena poreske politike, ukidanje nekih nameta, obnova skupština knežina, sloboda trgovine i sl. Februara Toma Vučić Perišić je potukao pobunjenike. Miloje Đak uhvaćen i pogubljen u Hasan pašinoj palanci. Posle pobune Miloš naredio da se iz svakog sela proberu jedan ili dva stasitija mladića i svrstaju u “kumpanije” tj. čete, po jednu za svaku od 12 nahija. Njih 1147 pod imenom “Upisani panduri” predstavljaju prvu jedinicu stajaće vojske u Srbiji. Krajem februara knez Miloš smenio neke starešine uključujući i svog brata Jovana, kojima je narod bio nezadovoljan. Maja sazvana skupština narodnih predstavnika koju su činile nahijske i knežinske starešine, knezovi suda, kmetovi sela. Skupština izrazila poverenje Milošu, smanjeni porezi sa 20 na 14 groša, izdata uredba o suđenju prema kojoj se stranke sude kod svog kmeta, onda kod kneza i na kraju kod magistrata tj. velikog suda u Kragujevcu. Godine 1825. na ruski presto dolazi novi ruski car žustri Nikolaj I, koji je marta 1826. uputio ultimatum u Carigrad da se pokrenu reforme. Sultan Mahmud II, 26. maja, ukida janičarski red, koji izaziva bunu u Carigradu i Bosni. U leto 1826. godine u Akermanu započinju pregovori, između Rusije i Turske, koji će se okončati potpisivanjem konvencije, kojom se rešavalo pitanje samouprave Moldavije, Vlaške i Srbije. Međutim, u Carigradu će se javiti težnja za otporom jer su se oko grčkog pitanja udružile Rusija, Engleska i Francuska, koje su svojim flotama onemogućavale tursku flotu da prebaci trupe protiv Grka. U oktobru 1827. udružene flote ovih sila će poraziti kod Navarina tursku flotu. To je dovelo do prekida diplomatskih odnosa a potom i do rata između Turske i Rusije. Knez Miloš će tokom ovog rata ostati neutralan.

MILOŠЪ OBRENOVIĆЪ PRVЬІЍ KNЯZЪ SRBSKІЍ

Nakon rusko-turskog sukoba i sklapanjem Jedrenskog mira, septembra 1829. godine, Porta se obavezala da izvrši Akermansku konvenciju. Sultan Mahmud II je već 18. septembra 1829. godine izdao prethodni akt o samoupravi, koji je 2. decembra 1829. registrovan službeno u Beogradu i saopšten Narodnoj skupštini u Kragujevcu. Porta je 30. novembra 1830. izdali hatišerif o samoupravi Srbije. Hatišerif iz 1830. označio je veliki preokret u razvoju Srbije. Danak Turskoj je tačno utvrđen. Hatišerifom se garantuje sloboda trgovanja, podizanja škola, crkava i manastira, organizovanja sopstvenih sudova i administrativnih organa. Predviđeno je da tursko stanovništvo može da stanuje samo u gradovima ili da napusti zemlju. Pored toga, Porta se obavezala da će vratiti i šest okruga, koje je Srbija izgubila 1813. godine. U isto vreme, 1830, izdat je i berat kojim je knezu Milošu Obrenoviću priznato nasledno kneževsko dostojanstvo u njegovoj porodici.

U proleće 1831. godine bosanski begovi na čelu sa Husein-kapetanom Gradaščevićem i skadarski vezir Mehmed-paša Bušatlija su se pobunili protiv sultanovih reformi. Miloš Obrenovića je sa jedne strane, podržavao antireformski pokret u Albaniji, a sa druge strane nudio je srpsku vojsku sultanu da uguši ustanak u Bosni, koji je i izbio zbog pripajanja šest nahija Kneževini Srbiji. Gušeći pobunu bosanskih muslimana veliki vezir Mehmed Rešid paša predao je Milošu i Srbiji na upravu Jadar i Rađevinu i delove sjeničke i novopazarske nahije.

Kako je Turska odugovlačila sa predajom okruga, Miloš je 1833. godine u tim okruzima podstakao pobunu protiv Turaka i odmah ih zaposeo vojskom. Hatišerifom iz 1833. godine Porta je priznala i ovu promenu. Spahijski (feudalni) sistem u Srbiji je ukinut, seljaci su postali vlasnici zemlje. U proleće 1829. godine osnovana je Zakonodavna komisija koja je započela prevod Francuskog građanskog zakonika ili Napoleonov kodeks iz 1804. (Code Napoléon), koji je imao više od hiljadu članova, a zamišljeno je da bude prilagođen običajima, potrebama naroda i preuređen u „Code Miloch“. Na Zakoniku su radili: Vuk Karadžić, Dimitrije Davidović, Lazar Zuban, Sima Mihailović Sloma, Anta Protić, Cvetko Rajović i dr. Međutim, usvajanje zakonika je odloženo za kasniji period. Kako je knez Miloš hatišerifom iz 1830. i 1833. uredio odnose prema Porti, trebalo je da uredi i svoj položaj prema narodu. Ali Miloš je izbegavao da ograniči svoju vlasti. On je hteo da ostane neograničeni gospodar u zemlji, kao što je bio i dotle. Ta njegova želja je međutim, nailazila na otpor i kod narodnih starešina, koji su hteli da dođu do uticaja na državne poslove, i u narodu, koji se opirao tiraniji.

Vladavina prava

Vuk St. Karadžić, pisac i prosvetitelj. Vukov izgled u vreme rada na zakoniku i slanja pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu. Vođen pravdoljubljem i čovekoljubljem Vuk je 1849. godine u Parizu postao član Afričkog instituta za ukidanje ropstva (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu.)

Unutrašnjost konaka u Topčideru. Divan – han, vrsta zastakljenog balkona u kome se knez odmarao, razgledao okolinu, pušio čibuk i ispijao kafu.

Knežev konak u Topčiderskom parku podignut je u periodu od 1831. do 1834. kao letnjikovac za boravak tokom posete porodici nakon dolaska iz prestonice. Tokom druge vladavine (1858-1860), knez Miloš, je ovde proveo dve poslednje godine života, i tu je i umro. Konak je tada bio Dvor Kneževine Srbije. Topčiderska crkva Svetih apostola Petra i Pavla je podignuta u blizini konaka kao dvorska kapela, na mestu, gde mu je tokom Prvog srpskog ustanka, posle žestoke svađe sa Velikim Voždom pošteđen život. Ispred konaka je jedan od najstarijih i najlepših platana u Evropi, star preko 160 godina, zaštićen kao prirodna retkost.

Odsustvo državnog uređenja i suda u Srbiji se veoma osećalo, povećavao se broj poniženih činovnika, koji su bivali i batinani, obespravljenih trgovaca i starešina, koji više nisu bili spremni da trpe ponašanje kneza Miloša i njegovih najbližih saradnika. Pored toga, Miloš je i dalje izbegavao da organizuje Savet što je po hatišerifu iz 1830. bio obavezan da učini. Uprkos tome što je formalno oslobodio seljake feudalnih odnosa, knez Miloš je ipak zadržao pojedine feudalne obaveze, što će ga malo kasnije umalo koštati vladavine. O ovakvom stanju najbolje svedoči pismo knezu Milošu upućeno od spisatelja Vuka Karadžića po odlasku iz Srbije, 1832. godine, u kojem oštro kritikuje Milošev način vladanja, i koje delom glasi:

Opet na kratko da kažem: s vladanjem vaše svetlosti tamo niko nije zadovoljan, ama baš niko, osim vaša dva sina, a i oni da su malo stariji, možebiti da bi bili nezadovoljni...1. Valjalo bi narodu dati pravicu, ili, kao što se u Evropi govori, konštituciju... da se odredi način praviteljstva i praviteljstvo da se postavi... da se svakom čoveku osigura život, imanje i čest, da svak svoj posao koji nikog nije na štetu, može raditi po svojoj volji i po svojoj volji živeti; da svaki čovek zna, šta mu je činiti, da se ne boji niti vas, niti ikog drugog, da niko nikoga ne može na silu naterati da ga služi... Danas u Srbiji praviteljstva, u pravome smislu ove reči, nema nikakvog, nego ste praviteljstvo vi sami; kada ste vi u Kragujevcu, i praviteljstvo je u Kragujevcu; kada ste vi u Požarevcu, i ono je u Požarevcu; kada ste vi u Topčideru, i ono je u Topčideru, kada ste vi na putu, i ono je na putu...

Osećajući uznemirenost starešina i narodnih masa, knez je na zasedanju Skupštine 1. februara 1834. obećao značajne zakonodavne i administrativne reforme. Dao je i jedan nacrt ustava, a pre njegove izrade je postavio pet ministara. Za ministra pravde i prosvete postavio je Lazara Teodorovića, za ministra unutrašnjih dela Đorđa Protića, za ministra finansija Kocu Markovića, za ministra vojske Tomu Vučića Perišića i za ministra inostranih dela Dimitrija Davidovića. Međutim, nikakvom uredbom im nije odredio njihove dužnosti. Kako je Miloš i dalje nastavio da se ponaša kao i ranije, njegovi protivnici su smatrali da se on jedino može urazumiti ako se jasno pokaže narodni bunt. Tako je počela da se protiv kneza sprema zavera, u njegovoj užoj i široj okolini.

Kuća sa tremom trgovca Simića u Kruševcu u kojoj je doneta većinska odluka da se vladalac ograniči ustavom, gde su posle nenasilnog narodnog revolta stvoreni uslovi za utemeljenje vladavine prava. Ovo zdanje ima ogroman značaj za nacionalnu i svetsku pravnu istoriju.

Početkom januara 1835. godine, u Kruševcu, u kući Stojana Simića je skovana dogovor/zavera od strane Milosava Zdravkovića Resavca, Mileta Radojkovića, Đorđa Protića, Milutina Petrovića Ere (brata Hajduk Veljka) i Avrama Petronijevića. Tajni dogovor, koji su zaverenici postigli podrazumevao je postavljanje zahteva knezu Milošu kad se sastane Skupština, kao i nasilna sredstva u slučaju ako odbije njihove zahteve. Jedni su na sastanku predlagali da se ubije, drugi da se zbaci i protera, međutim, prevladao je stav Mileta Radojkovića, po kome je i buna dobila ime – Miletina buna, da se vlast kneza Miloša ograniči ustavom, ukine kuluk, omogući narodu pravo na upotrebu šume i ono najvažnije za obespravljene trgovce, ukine monopol na unutrašnju i spoljnu trgovinu.

Kada je došlo vreme za akciju, Simić je poveo malo ljudi iz Kruševca, dok ostali nisu uspeli da okupe nikog iza sebe. Jedino je Mileta Radojković poveo veliki broj ljudi iz Jagodine za Kragujevac. Kada su revolucionari stigli nadomak Kragujevca, sačekao ih je okupljen narod kome je Petronijević održao zapaljiv govor optužujući kneza Miloša da se ponaša kao paša koji povećava porez i namete narodu kao da je država njegova baština. U susret revolucionarima krenuo je Toma Vučić Perišić, koji je stao u odbranu kneza Miloša, ali je vojsku od 150 konjanika ostavio na staranje kapetanu Petru Tucakoviću, izbegavajući sukob dok ne sazna razloge za pobunu. U međuvremenu, pobunjenici su u Kragujevcu predlagali da se napadne Požarevac gde se knez Miloš nalazio, ali Mileta je i dalje ostao pri tome da se kneževa vlast ograniči. Vučić je pristao da bude posrednik i preneo vesti knezu, koji je čak pomišljao i na bekstvo. Miloš se odlučio, a najverovatnije po Vučićevom nagovoru, da postigne konačan dogovor sa vođama narodne pobune. Zaplašen ovom bunom, knez Miloš, je nakon sastanka odlučio da izda ustav i da ustanovi Državni savet. Izradu ustava je poverio Dimitriju Davidoviću, a Skupštinu je sazvao za 2. februar/14. februar 1835. godine.

Sala za zasedanje Narodne skupštine u Kragujevcu iz sredine 19. veka. U zgradi ove Skupštine doneto je nekoliko veoma bitnih odluka i dokumenata za državu do 1878. Podignuta je na mestu gde su se ranije održavala skupštinska zasedanja. Pored toga na mestu gde je sagrađena nekada se nalazila drvena pokrivena skupštinska pozornica (bina) u vidu trema, gde je 1835. godine donet Sretenjski ustav.

Naslovna strana „Sretenjskog ustava“ od 1835.

Zastava Srbije prema Sretenjskom Ustavu iz 1835. godine

Ustav je izradio Davidović po ugledu na francuski ustav iz 1791. i ustavne povelje od 1814. i 1830, i belgijski ustav od 1831. Davidović je u polunezavisnoj kneževini na vrlo slobodouman način sastavio najviši pravni akt na liberalnom ustrojstvu. Ustav je bio podeljen na 14 glava i 142 člana. U drugoj glavi, 3. i 4. članom, bili su određeni grb i zastava Srbije, što jedna vazalna zemlja ne bi smela da ima. Zastava je bila „otvoreno-crvena, bjela i čelikasto-ugasita“. Ustavom je podeljena vlast na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Zakonodavna i izvršna vlast su pripadale knezu i Državnom savetu, a sudska nezavisnim sudovima. Izvršnu vlast je činilo šest ministara, a predsednik Saveta je predsedavao i ministarskim sednicama. Knez je imao pravo da po čl. 14. dvaput odbije predlog nekog zakona, ali ako bi i treći put bio izglasan, on je morao da ga prihvati pod uslovom „da ne ide na pogubu naroda, ili protivu Ustava državnoga“. Član 14. predstavlja modifikaciju sličnog člana iz francuskog revolucionarnog ustava iz 1791. U glavi VII Ustav je predvideo da sudstvo bude podeljeno na tri institucije: okružne sudove, Veliki sud (apelacioni) i jedno odeljenje Državnog saveta, kao sud trećeg i najvišeg stepena. U čl. 79. predviđeno je da se u celoj zemlji sudi po jedinstvenom zakoniku (na skupštini, knez Miloš najavio je narodu da će biti donet građanski zakonik). U čl. 80. su opisana prava i dužnosti sudija, koji je predviđao potpunu nezavisnost sudija od bilo kakve vlasti. U glavi VIII Narodnoj skupštini su data prava da određuje godišnji danak, da bira sa Savetom novog kneza i da se bez njenog odobrenja ne može se menjati kneževa godišnja plata. Skupština je imala budžetsko pravo, koje je predviđalo da se nikakvi porezi, nameti i zaduženja države ne mogu ostvariti bez njenog odobrenja, U kasnijem periodu iz ovog će se razviti predstavnički sistem i parlamentarna vladavina u Evropi. Članom 85. bilo je predviđeno da se zasedanje Skupštine obavi 6. maja, na knežev poziv, a zavisno od potrebe mogla je biti sazivana i više puta godišnje. Ovim ustavom je predviđeno da Skupština broji 100 članova a narodni poslanik nije smeo da bude mlađi od 30 godina. Odredbe u glavi XI o opštenarodnim pravima su donesene radi zaštite pojedinca od tiranske vlasti. Član 111. je predviđao jednakost svih pred zakonom, a u čl. 112. ustanovljeno je da se niko ne sme goniti, ni zatvarati, ni biti osuđen bez nadležnog suda i mimo zakona. Pored toga, član 113. je propisao da se svakom zatvoreniku najdalje nakon tri dana moralo biti saopšteno zašto je zatvoren i on je morao biti ispitan, a član 115. je predviđao da je suditi mogao samo nadležni sud, dok je čl 114. garantovao da nikom ne može biti dvaput suđeno za istu krivicu. Član 119. garantovao je da je privatna imovina neprikosnovena i ... „Ko se pokusi svojevoljno dirnuti u tuđe dobro i imanje, i ili prisvoiti ga, ili okrnjiti, onaj će se smatrati za narušitelja obštenarodne bezbjednosti, bio on ko mu drago i od kud mu drago“. Međutim, jednu od najvažnijih odredbi i za svetsku pravnu istoriju propisao je Član 118. kojim je zabranjeno ropstvo, navodeći da rob bez obzira da li je došao sam ili sa nekim, stupanjem na tle Srbije postaje slobodan čovek. Ovim ustavom je bila uspostavljena i sloboda veroispovesti, gde je čl. 97. osiguravao bezbednost i zaštitu države svim svojim građanima, bez obzira koje vere oni bili.

Na Sretenje, 2. februara 1835. godine, po novom kalendaru 15. februara, na kneževim livadama u Kragujevcu i uz prisustvo 2,5 hiljada učesnika i 10 hiljada znatiželjnog sveta donesen je svečano Ustav, nakon čega je knez ponet od mase sveta na rukama, a dok je glasanje prethodno vršeno po okruzima bez glavnog pretresa. Sutradan, Ustav je pročitan i objavljen na svečan način, uz zastave i svečanu muziku, kneževu konjičku i pešačku gardu i uz prisustvo državnog vrha i poslanika, a uveče je priređen vatromet i održana pozorišna predstava. Tada je u prenamenjenim prostorijama kragujevačke Tipografije, prikazao Joakim Vujić svoj pozorišni komad Fernando i Jarika, prema delu Karla Ekartshauzena. Na osnovu novog Ustava postavljena su i petorica ministara: za ministra pravde Lazar Teodorović, za ministra unutrašnjih dela i za ministra prosvete Dimitrije Davidović, za ministra inostranih poslova Avram Petronijević, za ministra finansija Aleksa Simić i za ministra vojnog Mileta Radojković. U Državni savet su ušli: Koca Marković (predsednik Saveta), Josif Milosavljević, Toma Vučić Perišić, Milosav Zdravković Resavac, Mihailo German, Đorđe Protić i Ranko Majstorović. Koliko je knez Miloš bio oduševljen ustavom najbolje svedoče njegove reči upućene samom ustavopiscu:

Davidoviću, Davidoviću sve što si do sad piskarao, danas si pečatao.

U narodu je ovaj ustav izuzetno dobro primljen, a „Novine srbske“ su pisale da je knez potpisao „sreću Srbije“. Međutim, ovaj liberalan ustav je ubrzo izazvao proteste u Rusiji i Turskoj carevini, koje nisu ni imale svoje ustave. Najveće evropske imperije Rusija, Turska, Austrija, Pruska, kao i mnoge manje zemlje, u to doba, još nemaju ustave, niti ih u dogledno vreme donose. U Austrijskom carstvu je ubrzo zavladao strah da i njeni podanici ne zatraže ustav po ugledu na njene susede. Jedan od glavnih problema je predstavljala i zastava koja je imala iste boje kao i francuska. Ruski poslanik u Carigradu Butenjev je izjavio da je „Srbija u bezdan propala zbog francusko-švajcarske konstitucije“, a član Porte za inostrana dela nazvao ga „zarazitelnom konstitucijom“. Austrijski poslanik na Porti ga u jednom pismu knezu Meternihu označava kao jednu od najvećih zabluda ovoga veka, međutim, stav bečkih dvorskih krugova o ovom ustavu ipak najbolje ilustruje tekst objavljen, 20. septembra 1835, u augzburškim Opštim novinama (Allgemaine Zeitung) gde se navodi „...za Srbiju nisu slobodoumne uredbe, poput onih u francuskom ustavu, već je samo trebalo obezbediti ličnost, imanje i čast... i to što je knezu ograničeno pravo veta za pojedine zakone, te da mu je trebalo biti dozvoljeno da može da odbije koji god hoće zakon i da po svom nahođenju uklanja državne činovnike“. Sve ove tri sile su se složile da je ustav republikanski i revolucionaran i protiv njihovog feudalnog poretka.

Naređenje Miloša Obrenovića komandantu Dunavsko - timočkom Stefanu Stojanoviću da pošalje kneževu stoku na kneževo imanje u Rumuniju

Raport komandata Dunavsko–timočkog Stefana Stojanovića knjazu Milošu da su skelom iz Prahova za Rumuniju na knjaževo imanje poslate 62 krave, 43 teleta i 2 bika

Kritike i pritisci na Srbiju su otpočele istog trenutka od donošenja ustava. Međutim, knez Miloš se i nije mnogo suprotstavljao stranim pritiscima, koji su mu išli na ruku. Uz izgovor da se mora udovoljiti stranim silama, Miloš je u kratkom roku razrešio sve ministre. Prvi su smenjeni, Mileta Radojković i Dimitrije Davidović, 16. marta 1835. a do kraja meseca i svi ostali, čime je prvi i slobodarski ustav neslavno završio i stavljen van snage. Davidović je posle tvrdio da je čedo, misleći na ustav, umoreno još dok je bilo u kolevci. Iako je ustav ukinut posle samo 55 dana, knez Miloš više nikada nije uspeo da povrati monopol u trgovini, a umesto njega, u sam vrh preduzetništva su se izborili mlađi i energičniji trgovci, Miša Anastasijević i Ilija Milosavljević, koji su veoma uspešno akumulirali robno - novčani kapital. Svi oni su imali zajedničko socijalno poreklo, bili su veoma siromašni. Za razliku od feudalizma gde su se plemićke titule i bogatstva porodično nasleđivala ili dodeljivala od strane vladaoca u kapitalizmu je bilo obrnuto, najniži pripadnici društvenog sloja dobili su priliku da se popnu na sam vrh društvene lestvice. Od Đurđevdana (6. maj) 1835. godine prestale su i feudalne obaveze, pa se taj dan uzima kao dan konačnog ukidanja feudalizma u Srbiji. To je kraj socijalnog procesa Srpske revolucije. Sredinom aprila 1835. godine sastavljena je komisija za izradu ustava, u koju su bili: Avram Petronijević, Joksa Milosavljević, Aleksa Simić, Đorđe Protić, Jakov Živanović i Stevan Radičević. Komisija čim je izradili nacrt ustava, poslali je tekst u Carigrad na odobrenje. Taj nacrt je poslužio za osnovu ustava koji će u vidu sultanovog hatišerifa biti izdat 10. decembra 1838. poznat i kao Turski ustav. Ovim ustavom kneževa vlast je ograničena Sovjetom (Vlada), sastavljenim od izvesnog broja savetnika, koje knez nije mogao da otpusti.

Put u Carigrad i Tanzimat

Još dok se nisu smirile strasti oko donošenja Ustava, u proleće 1835. godine, knez Miloš je dobio zvaničan poziv da poseti sultana u Carigrad. Da bi njegov put u Carigrad, osim protokolarnog imao i politički značaj, knez Miloš je sazvao Skupštinu u Kragujevcu 1. juna, koja je, između ostalog, zaključila da će ovom posetom Srbija „stvoriti ugled u svetu“. Nakon obimnih priprema knez Miloš je 31. jula 1835. godine sa delegacijom isplovio iz Požarevca. U pratnji od oko 60 ljudi i komesara, barona Rikmana i Ibrahim Nabi-efendije. Zajedno sa knezom u Carigrad su otputovali: Avram Petronijević, Mihailo German, Aleksa Simić, Vule Gligorijević, Jovanča Spasić, Avram Stojković, Jakov Živanović i druge ličnosti. Posle ručka u Golupcu i konaka u Milanovcu najznačajnije stanište kneza Miloša na putu za Carigrad bio je Vidin. Tu je Husein-paša priredio knezu Milošu velelepan doček. Nakon Vidina, knez je sa svitom nastavio put preko Loma, Rahova i Svištova do Ruščuka gde ga je dočekao Said-paša. A onda je u Varni na Crnom moru odseo u sultanovoj palati odakle je parobrodom uplovio u Carigrad 17. avgusta. Prvih dana boravka u turskoj prestonici Miloš je posetio najviše portine zvaničnike, kao i strane poslanike a onda je usledila zvanična audijencija kod sultana Mahmuda II. Srpski knez, u mladosti siromašan čobanin, se pred sultanom pojavio u generalskoj uniformi, sa turskim i ruskim odlikovanjima na grudima, među kojima se isticao najviši ruski Orden Svete Ane. Carigradski list “Le Monitor Otoman” piše da je sultan kazao Milošu kad je izveden pred njega “Miloš-beg, dobro došli. Nadam se da su vas upravnici oblasti kuda ste prošli, primili s počastima i ukazali gostoprimstvo po mojoj zapovesti i shodno vašem činu.” Miloš se zahvalio Sultanu na prijemu, kao i izdatom hatišerifu a njegov govor je prevodio Avram Petronijević. Posle te besede, sultan zapovedi da se donesu darovi, orden sa slikom carevom, iskićen bogato brilijantima i sablju, iskićenu dragim kamenjem. Pošto je knez Miloš primio darove, na zapovest sultanovu carski ađutanti su zatim i ogrnuli Miloša zlatnom harvanijom (svečanom odorom). Nakon ove inicijacije, nezvanično je otpočeo Tanzimat, proces reformi u Osmanskom carstvu, koji će dovesti do prvog Ustava i formiranje parlamenta u Osmanskom carstvu 1876. godine. Sutradan posle audijencije kod sultana, srpska delegacija na čelu sa Milošem krenula je u obilazak Carigrada. Oproštajna audijencija kod sultana održana je 18. oktobra 1835. godine. Knez Miloš je tada carski darivan jednim arapskim pastuvom i cvetom u brilijantima za kneginju Ljubicu. Troškovi boravka srpske delegacije u Carigradu bili su ogromni i iznosili su 2 498 017 poreskih groša ili 104 084 dukata u zlatu, ali ovo putovanje je prethodno odobrila Skupština u Kragujevcu.

Rudarstvo i livnica

Tokom boravka srpske delegacije u Carigrad, na knežev poziv u Srbiji su boravili rudarski starešina i inženjer baron Sigmund fon Herder sa saradnicima iz Saksonije, koji su vršili terenska ispitivanja, u pratnji člana Sovjeta Stevana Radičevića, za otvaranje rudnika, izgradnju livnice i rudarske železnice u Srbiji.

Baron Herder je u Srbiju doneo poklon zbirku od 500 primeraka minerala koje je sakupio po različitom krajevima sveta, a potom je obogatio uzorcima i iz Srbije. Iz „baronove zbirke“ do danas su sačuvana 254 uzorka koja se čuvaju na propisan način u zbirci - muzeju Rudarsko-geološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Baron fon Herder je tokom istraživanja starog rudnika gvožđa u selu Rudnjaku kod Kruševca pronašao zeleno-plavi mineral. Po povratku u Frajberg utvrđeno je da se radi o novoj mineralnoj vrsti, koji je na njegov predlog nazvan Milošin po knezu Milošu. Knez Miloš je za dobro odrađen posao na terenu i poklon minerološku zbirku nagradio barona sa 1000 dukata u zlatu i sabljom posebno iskovanom i ukrašenom s 108 brilijanata od 20 karata Ova sablja je postala zaštitni znak i baština Herderovih naslednika na mestu vrhovnog rudarskog starešine Saksonije.

Pad sa vlasti

Ostavka (levo) i ustupanje vlasti (desno) kneza Miloša svom najstarijem sinu Milanu. Pošto je Miloš bio nepismen, kao potvrda da je on autor dokumenata, i da su po njegovoj volji, Mihailo Obrenović je potpisao i pečatirao oba dokumenta. To je navedeno u poslednjem pasusu prvog dokumenta.

Nakon Miloševa puta u Carigrad, 17. februara 1836. godine Srbija otvara prvo diplomatsko predstavništvo pod nazivom „Knjaževsko-srpska agencija“ u Bukureštu, a velike sile počele su da otvaraju u Srbiji konzulate. Prvi zvanični konzulat u Srbiji otvorila je Austrijska carevina, septembra 1836, koji je bio formalno naimenovan kod turskih vlasti. Nakon Austrije i Velika Britanija otvorila je početkom 1837. godine prvi konzulat. Prvi generalni konzul bio je pukovnik Džordž Lojd Hodžis, koji je bio prvi strani konzul postavljen baš kod kneza Srbije. Tada su se Srbi prvi put sreli sa predstavnikom sile koja nije bila tradicionalna na ovim prostorima, a u kojoj se bila rasplamsala industrijska revolucija. Tadašnji engleski ministar inostranih poslova lord Palmerson (1784—1865) smatrao je da u Beograd treba da pošalje diplomatskog predstavnika kako bi na licu mesta posmatrao delovanje ruske diplomatije, protiv koje se Britanija u to vreme borila svim sredstvima, od Balkana do Avganistana. Ruska carevina je kod kneza Miloša imala od ranije svoje izaslanike a od 1838. godine otvara prvi konzulat. Preko svojih konzula, konzervativna Austrija i Rusija su nadzirale da u Srbiji nosioci „slobodoumnih ideja u francuskom revolucionarnom duhu“ ne dođu ponovo do izražaja. Da bi u Srbiji umanjio njihov uticaj a povećao austrijski, Meternih je 1837. u prepisci sa Kneževom kancelarijom „predložio“ Milošu da Srbija usvoji „Austrijski građanski zakonik“ i za prevod zakonika na srpski preporučio školovanog pravnika Jovana Hadžića. Miloš se složio sa Meternihom po pitanju „slobodoumnih ideja“ ali je smatrao da uvođenje zakonika nije u njegovoj nadležnosti, već same Porte. Pošto je odluku prebacio na teren Carigrada, najmoćnija članica Svete alijanse, Rusija, koja je tamo bila veoma uticajna, već je vršila pritisak da se donese novi Ustav za Srbiju u formi Hatišerifa, a na štetu Kneza Srbije.

Knez Miloš je iz Kragujevca 20. jula 1837. pisao naređenje Panti H. Stoilu, upravniku Carinarnice u Beogradu, u vezi sprečavanja austrijske špijunaše. U pismu,pored ostalog piše: Poznato vam je, da se u Zemunu pre zna šta se ovde radi, nego što se u Serbiji to znade... da pronađete koji su to što takove špionluke vode...

Predosećajući namere Svete alijanse, Miloš se još više sprijateljio sa engleskim konzulom Hodžisom, uzdajući se da će moći u savezu sa Englezima da nametne ustav koji bi po njega bio što povoljniji. Međutim, u to vreme uticaj Rusije na Porti bio je jači. Decembra 1838. godine dovršen je i proglašen Hatišerif, u narodu poznat kao „Turski ustav“, koji su izradili uglavnom turski i ruski predstavnici. Ustav je proglašen na Narodnoj skupštini održanoj u februaru 1839. godine u Beogradu. Njime je, između ostalog, ostvarena ruska namera, koju Miloš uz Engleze nije uspeo da spreči, da se osnuje Savet (Sovjet) od sedamnaest doživotnih članova, u koji je ušlo dosta kneževih protivnika. Tako je, u Srbiji, došlo do paradoksa gde su liberalna Engleska i Francuska podržavale „autokratskog“ kneza, a konzervativne carevine Rusija, Austrija i Turska su stale na stranu „demokratskog“ tela Državnog saveta. Ustav iz 1838. godine, kao i izvesni zakoni doneti tada, prouzrokovao je nemire u Kneževini. Ustavobraniteljska opozicija je u prvoj polovini 1839. godine toliko ojačala, da je knez Miloš potražio rešenje za njeno kršenje u podizanju tzv. Jovanove bune, koja je bila loše pripremljena, ustavobranitelji su uspeli lako da je uguše, a njihov predvodnik Toma Vučić Perišić, je u Kragujevcu sakupio predstavnike 12 okruga i izvršio „izbor“ narodnih poslanika za predstojeću skupštinu. Ustavobraniteljski prvaci su iskoristili ovakvu skupštinu da izvrše pritisak na kneza i primoraju ga da podnese ostavku 13. juna 1839. godine. Potom je na jednoj proširenoj sednici Saveta (Sovjeta) izabrano Prvo namesništvo (Avram Petronijević, Jevrem Obrenović i Toma Vučić-Perišić) da umesto teško bolesnog kneza Milana Obrenovića II upravlja Kneževinom Srbijom. Dva dana posle abdikacije knez Miloš je sa sinom Mihailom napustio Srbiju i nastanio se na svom imanju u Heraštiju u Kneževini Vlaškoj. Međutim, prethodno se u aprilu 1839. godine u Beogradu i Balkanu, koji je još uvek živeo u feudalizmu, zavijorila na košavi zastava slobode jer je Francuska otvorila svoje diplomatsko predstavništvo. Kneževina je ostala bez vladaoca kada je 8. jula umro knez Milan, pa je namesništvo nastavilo da upravlja zemljom sve do dolaska kneza Mihaila u Srbiju u martu 1840. godine.

Izgnanstvo

Knez Mihailo u enterijeru, oko 1856. god. Slikano najverovatnije u Miloševoj kući u Beču. Tehnika „mokri kolodijum“. Delo Anastasa Jovanovića, pionira srpske i svetske fotografije.

Nasledio ga je teško oboleli stariji sin Milan, koji je umro posle mesec dana, pa je presto pripao Miloševom mlađem sinu Mihailu. Miloš je tridesetih godina 19. veka kupovao imanja u "Karavlaškoj" za veliki novac. Za njega su transakcije izvršavali opunomoćenici Stojan Simić i Vlah, Gica Opran. Svoja imanja u Vlaškoj knez Miloš je stekao novcem od monopola na trgovinu, a i zakupom rudnika soli u Vlaškoj. Na svoja imanja je dovodio najamnike sa porodicama iz Srbije kao i iz nje odvlačio građu za svoje konake. Vuk St. Karadžić ga je zbog te višestruko štetne (po kneza ali i Srbe) "rabote", prekorevao u svojim pismima upućenim knjazu. Mada je knez te seoske posede spremao za svoju odstupnicu, da bi se tu bavio i od njih živeo nije mogao da duže ostane u Karavlaškoj. Odlukom Svete alijanse, knez Miloš nije dugo ostao na svojim posedima. Otomanska carevina i ruska carevina, u sporazumu s austrijskim dvorom, odredili su mu za mesto boravka Beč, kojim je vladao knez Meternih, a sa kojim će knez Miloš brzo ući u netrpeljivost i politički sukob. U Beču, gde mu je kretanje bilo ograničeno, smeo je ići na sever ili prema Češkoj ili Moravskoj ali nikako na jug. Knez Miloš je u Beču kupio kuću u Marakoner-gase, u blizini dvorova, ali izvan gradske tvrđave, sadašnjeg Ringa. Na jedan sprat kuće je dozvolio da se useli sa porodicom književnik Vuk Stefanović Karadžić, koji mu je bio na usluzi. Po dozvoli Bečkog dvora, Miloš je u Beču kupio u Hicingu imanje na kojima su danas čuvene pivnice.

Mihailo je nastavio da vlada po uzoru na svog oca, pa je i on ubrzo prognan iz zemlje. Krajem avgusta 1841. godine u Srbiji je došlo do Vučićeve bune, koja je imala podršku Porte. Knez Mihailo je, posle dva boja sa Vučićem i njegovim ljudima, morao da napusti Srbiju. Ustavobranitelji su 1842. godine doveli Karađorđevog sina Aleksandra. Tu smenu je priznala Sveta alijansa, odredivši emigraciju za kneza Mihaila. U emigraciji, knez Mihailo se pridružio ocu u Beču, koji mu je odredio za guvernadura Vuka Karadžića. Kretanje kneza Miloša i Mihaila je pratila tajna policija po nalogu Bečkog dvora, ali u isto vreme bili su uhođeni i od strane agenata kneževske vlade iz Beograda. Ključan događaj za Miloša u to doba predstavlja smrt njegove supruge Ljubice u Novom Sadu, 1843. godine, i trenutak kada od Meterniha ne dobija saglasnost da putuje na jug, odnosno na sahranu svoje supruge. Knez Miloš je iz Beča neprekidno radio na svom povratku u Srbiju. Pod njegovim uticajem izbila je 1844. godine Katanska buna, nazvana po uniformama organizatora ove bune, koji su prebacili preko reke Save i pokušali da pobune Zapadnu Srbiju pod vođstvom Stojana Jovanovića Cukića. Bunu je ugušio Mateja Nenadović sa Valjevcima u njenom začetku. Iste godine, Srbija je, posle dosta peripetija, dobila prvi savremen građanski zakonik, koji je sastavio Jovan Hadžić (na tom poslu je radio od 1837. godine) po austrijskom uzoru, četvrti po redu u Evropi (posle francuskog iz 1804, austrijskog iz 1811. i holandskog iz 1838)Knez Miloš i Mihailo su okupljali poverljive ljude oko sebe i pravili planove za povratak u Srbiju, međutim, oni nisu bili za srpske sukobe sa Mađarima za razliku od pristalica ilirskog pokreta, koji će se pretvoriti u ratni sukob za račun restauracije Bečkog dvora. U martu 1848. godine otpočeli su studentski nemiri u Beču koji će pokrenuti oružane sukobe u celom carstvu. Meternih aprila 1848. u velikom strahu beži iz Beča i odlazi u izgnanstvo. Krajem aprila knez Miloš šalje Vuka Karadžića na „Veliki slovenski kongres“ u Prag, svog sina, kneza Mihajla, upućuje u Novi Sad kako bi sprečio sukob između Mađara i Srba, dok sam odlazi na jug u Zagreb na zakazan Hrvatsko-srpski sabor, gde ga pristalice „ilirskog pokreta“ i restauracije Habzburga zbog svojih veza sa Košutom ubrzo stavljaju u kućni pritvor.

Povratak na vlast i Zakon o skupštini

Stanojlo Petrović na čelu skupštinske delegacije uručuje odluku Svetoandrejske narodne skupštine nekadašnjem knezu Milošu o izboru za kneza, Bukurešt, 3. januara 1859.

Zakon o Narodnoj skupštini izglasan na Svetoandrejskoj skupštini

Prva stranica

Zadnja stranica

Terazijska česma iz 1860. godine, rad Franca Janka, dvorskog indžilira i Franca Lorana, italijanskog majstor-klesara. Poklon narodu od kneza Miloša povodom drugog dolaska na vlast.

U međuvremenu u Srbiji je dolazilo sve do većeg jaza između kneza Aleksandra i članova Saveta, koji se oličavao u tome ko će kontrolisati državnu upravu. Vrhunac ove krize je dostignut kada se postavilo pitanje ko će kontrolisati vojsku a knez je po prirodi stvari zahtevao da vojska bude pod njegovim vrhovnim zapovedništvom. Produbljivanju sukoba između kneza i Saveta doprinela je i činjenica da je knez postavljao najbliže rođake svoje žene, knjeginje Perside, i odane prijatelje na visoka mesta u državnoj upravi. U takvim okolnostima, septembra 1857. vlasti su otkrili pokušaj atentata na kneza Aleksandra, a istraga je usmeravana da je u njemu bio umešan predsednik Saveta Stevan Stevanović-Tenka, po kome je i ceo slučaj nazvan Tenkina zavera, predsednik Vrhovnog suda Cvetko Rajović i tri savetnika. Ustavobraniteljima je postalo jasno da knez ima jak alibi da izvrši državni udar, a odnosi između dva tela, kneza i Saveta, su dostigli kritičnu tačku. Zaverenici su proglašeni krivim i osuđeni na smrt, ali se zbog intervencije Porte knez Aleksandar uplašio da potpiše nalog za izvršenje kazne. Zato se izlaz tražio izvan redovne pravno-političke procedure. Sazvana je Skupština kao narodno predstavničko telo, da razreši krizu. Skupština je bila sazvana na Sv. Andreju Prvozvanog 1858. pa je i zbog toga poznata u istoriji kao Svetoandrejska skupština. Za ovu priliku donet je i poseban zakon o Narodnoj Skupštini. Prvi zakon o Narodnoj Skupštini, izrađen pod vladom Ilije Garašanina, objavljen je 28. oktobra 1858. Ovaj Zakon se odnosio samo na jednu skupštinu i propisivao o izboru narodnih predstavnika kako bi se sprečilo da to predstavničko telo postane obična gungula predvođena jednim čovekom, Tomom Vučić – Perišićem. Skupština je obuhvatala ukupno 438 poslanika. Od njih 378 je imalo karakter izabranih poslanika, dok je ostalih 60 poslanika ušlo u Skupštinu na osnovu svog položaja. Opozicione grupe su bile jedinstvene u tome da se treba oboriti knez ali ne i po pitanju šta treba uraditi nakon kneževog pada. Najorganizovanija politička grupa su bili mladi liberali Vladimir Jovanović, Jevrem Grujić, Milovan Janković, Ranko Alimpić i Jovan Ilić, kojima je za razliku od drugih bilo stalo da Skupština postane stalno telo, birano od naroda, koje će se redovno sazivati kako bi vršila zakonodavnu vlast. Pošto je za predsednika izabrala kapetan Mišu Anastasijevića a za sekretare liberale Jevrema Grujića i Jovana Ilića, Skupština je započela rad u „Velikoj pivari“. Grujić i Ilić su nastojali da Skupština odmah izglasa Zakon o Narodnoj skupštini kao stalnom telu. Nakon ovog, prava drama i metež su se odvijali 10, 11. i 12. decembra kada se politička borba pretvorila u dinastičku u kojoj su učestvovali poraženi knez, pristalice kneza Miloša, ministri, Savet, Narodna skupština, vojska i građani na ulici. Skupština je prvo donela odluku o opozivu kneza Aleksandra, koji se po prijemu akta o tome sklonio kod paše u tvrđavu, a potom je Skupština na brzinu i bez rasprave izabrala Miloša Obrenovića za kneza baš kako su to hteli sekretari i liberali Grujić i Ilić. Skupština je do tada često padala pod jedan, a čas pod drugi uticaj. Vojska, još uvek pod komandom Aleksandrovih ljudi, htela je da rastera Skupštinu. Dovela je članove Saveta u kasarnu gde je trećeg dana prevrata Aleksandar Karađorđević, uprkos odluci Skupštine, vraćen na presto. Vojska je u nekoliko navrata bila upućivana na Skupštinu, ali je odstupila i položila oružje usled snažnog otpora građana na ulicama. Shvatajući da se Skupština u tom času zaista nametnula kao najviši organ vlasti u Srbiji izlazeći iz okvira važećeg poretka, vojska se povukla ne želeći dodatno da komplikuje političku krizu i priznala je njene odluke, koje su ubrzo bile izvršene. Uvidevši da je sve izgubljeno Aleksandar Karađorđević je priznao poraz. Ustupio je komandu nad vojskom ministru unutrašnjih dela Iliji Garašaninu. S padom Aleksandra Karađorđevića prestao je i ustavobraniteljski režim u Srbiji. Revolucija koju je 1858. izvela savetska ustavobraniteljska stranka, okrenula se na kraju protiv nje. Od glavnih političara iz te grupe jedino je Garašanin preostao. Jedini istinski pobednik u ovim događajima bila je ustanova Narodne Skupštine koja je zahvaljujući mladim „parizlijama“ uspela, da preuzme vrhovnu vlast i udarila temelje za parlamentarni sistem vlasti.

Smrt Miloša Obrenovića

Zastava posmrtnica nošena na sahrani kneza Miloša Obrenovića

Posmrtna maska kneza Miloša (Istorijski muzej Srbije)

Knez Miloš je preminuo 14. septembra po starom, odnosno 26. septembra po novom kalendaru 1860. godine, u svojoj 80 godini, u Dvoru u Topčiderskom parku. Jedini je vladar iz svoje dinastije koji je živeo duže od 47 godina.

Sahranjen je u kripti Saborne crkve Svetog Arhanđela Mihaila u Beogradu.

Nasleđe

Spomenik Milošu Obrenoviću u Požarevcu. Delo vajara Đorđa Đoke Jovanovića. Spomenik je svečano otkrio kralj Aleksandar Obrenović u prisustvu državnih zvanica i građana, 24. juna 1898.

Knez Miloš na novčanici od 50 milijardi dinara iz 1993.

Knez Miloš na novčanici od 50 Novih dinara iz 1996.

• Kuća Miloša Obrenovića u Gornjoj Crnući, iz koje je Miloš dve godine upravljao Srbijom i u kojoj je doneta odluka o podizanju Drugog srpskog ustanka, je proglašena za spomenik kulture od izuzetnog značaja.

• Njegovo ime nosi Ulica Kneza Miloša u Beogradu, duž koje se nalaze brojne državne institucije i ambasade, te ulice u brojnim drugim srpskim gradovima. Ulica je nosila ime Ulica Miloša Velikog sve dok joj za vreme komunizma nisu promenili naziv u njeno današnje ime. Kompozicija „Takovski ustanak“ koja ga predstavlja postavljena je 2004. ispred zgrade Vlade Srbije. Knjaz Miloš A. D. je jedan od vodećih srpskih proizvođača mineralne vode.

• Milan Đ. Milićević je 1893. objavio knjigu „Knez Miloš priča o sebi“ priređenu na osnovu rukopisa starog više decenija u kome je knez Miloš pričao o svom životu, a pisar je to zapisivao.

• Knez Miloš je imao osmoro dece u braku sa kneginjom Ljubicom, i još osmoro vanbračne dece. Postoje navodi i da mu je Milivoje Petrović Blaznavac bio vanbračni sin, međutim to ne može se sa neospornom sigurnošću utvrditi. Troje vanbračne dece, ćerke Velika i Marija i sin Gavrilo, sahranjeni su pored stare crkve u Kragujevcu.

• Nekoliko godina njegov berberin je bio Nićifor Ninković koji je o tome ostavio memoare. Lični lekar tokom prve vladavine bio mu je Bartolomeo Kunibert koji je napisao dvotomnu knjigu prevedenu na srpski pod naslovom „Srpski ustanak i prva vladavina Miloša Obrenovića 1804-1850“.

• Crkva Svetog Save na Savincu je njegova zadužbina.

• Deo porodične prepiske kneza Miloša sačuvan je kod njegove ćerke Petrije Bajić u blizini Temišvara. Imanje je 1925. godine otkupio Joca Vujić i prepisku je zaveštao Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ koja je 2015. godine objavila knjigu „Porodična prepiska kneza Miloša Obrenovića iz Arhivske zbirke Joce Vujića u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković““ COBISS.SR 219996172.

• Po njemu je nazvana OŠ „Miloš Obrenović” Aranđelovac.

• Tokom opsade Užica 1807. u Prvom srpskom ustanku Miloš Obrenović je bio teško ranjen. Krajem XIX veka kralj Aleksandar Obrenović prilikom posete Užica i Zlatibora na mestu Krčagovu gde je Miloš Obrenović ranjen postavlja temelje za izgradnju kasarne.

• Auto-put A2 koji je završen krajem 2019. godine po njemu nosi naziv "Miloš Veliki".

Knez Miloš u anegdotama

Za vreme vladavine kneza Miloša sačuvano je dosta anegdota a knez je bio prepoznat po vickavosti.

Plemstvo

Čibuk kneza Miloša.

Knez Miloš u pričama, Milan Milićević, štampa Tipografija, 21 cm, 359 str. [(20) listova sa tablama], Zagreb, 1930.

Kad je knez Miloš oslobodio Srbiju i zaveo neki red u zemlji, onda oni koji su polagali neko pravo na zasluge u zemlji, a vele da ih je bilo pet ili šest, dignu se pa Knezu Milošu u Kragujevac. Knez Miloš ih lepo primi i upita ih što su došli.

• Pa, Gospodaru, reći će jedan od njih, došli smo da te molimo da podeliš Srbiju na spahiluke, te da i nama daš po koji spahiluk, jer i mi imamo zasluge za ovu zemlju, pa je pravo da budemo spahije.
• Kakve spahije, oca vam vašeg, zar se mi borismo i krv prolivasmo dok isterasmo spahije iz zemlje. Turci su bili spahije u ovoj jadnoj zemlji, pa sad da dam narodu krštene spahije da mu krv sisaju.

Dugo su ćutali ti narodni trudbenici, pa će onda tek jedan od njih reći:

• Pa, Gospodaru, kad to ne daš, a ti nam daj titule grofova, barona...
• Jes, jes, otac ti je bio kozar ti treba da budeš grof... jok more, batali.
• Pa, kad nam ni to ne daš, a ti nam bar dopusti da se zovemo kao oni Rusi - Korzakov, Gorčakov, Dondukov...
• E, to more, odgovori knez Miloš. Eto, ti se zovi, ukazujući prstom na svakog, Šarov, ti - Zeljov, ti - Belov, ti - Garov, ti - Murgov (imena volova).

Medicina

U Srbiji se u Miloševo vreme pročuo jedan nadrilekar koji je sam na svoju ruku spravljao neke „lekarije“ protiv bolova i potom ih prodavao seljacima. Pošto je bilo pritužbi na njegovo „sočinjenije“ ti su glasovi stigli do Miloša i on naredi da mu privedu nadrilekara da ga ispita. Nakon što se Miloš uverio da nadrilekar pravi neke smešne trave potpuno proizvoljno, on izreče presudu: „Udarite mu 25 batina, a onda mu stavite na leđa te njegove trave da mu olakšaju bolove.“

Godine 1848. dao je odobrenje jednom ljubljanskom trgovcu, koji mu je ranije bio domaćin, da radnju nazove "kod kneza Miloša", i poslao mu sliku iz Drezdena.

Izreka "Govori srpski, pa da te ceo svet razume" na jednom mestu se pripisuje knezu Milošu.

Preci

2. Teodor Mihailović

1. Miloš Obrenović

3. Višnja Urošević

Porodica

Supružnik

ime	slika	datum rođenja	datum smrti
Ljubica Vukomanović		14. januar 1785.	14. maj 1843.

Bračna deca

ime	slika	datum rođenja	datum smrti	supružnik
Petrija (Perka) Obrenović		6. jul (24. jun) 1808.	6. februar (25. januar) 1871.	Teodor Bajić od Varadije
Jelisaveta Obrenović		28. mart 1814.	5. oktobar 1848.	Jovan Nikolić od Rudne
Ana Obrenović				umrla u detinjstvu
Marija Obrenović				umrla u detinjstvu
Todor Obrenović				umro u detinjstvu
Petar Obrenović				umro u detinjstvu
Knez Milan		21. oktobar 1819.	8. jul 1839.	umro u mladosti
Knez Mihailo		16. septembar 1823.	10. jun 1868.	Julija Hunjadi

Literatura

• Ljušić, Radoš (2022). Knez Miloš - Državotvorni vladar (1783 - 1860). Novi Sad: Pravoslavna reč. str. 923. ISBN 978-86-81648-15-5. 
• Ljušić, Radoš (2013). Knjeginja Ljubica. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 243. ISBN 978-86-17-18417-7. 
• Stojančević, Vladimir (1966). Miloš Obrenović i njegovo doba. Beograd: Prosveta. str. 487. 
• Gavrilović, Mihailo (2019). Miloš Obrenović (1813 - 1820), Knj. 1 [Reprint izdanja Zadužbine I. M. Kolaraca iz 1908.]. Niš: Talija izdavaštvo. str. 600. ISBN 978-86-80406-73-2. 
• Gavrilović, Mihailo (2019). Miloš Obrenović (1821 - 1826), Knj. 2 [Reprint izdanja Zadužbine I. M. Kolaraca iz 1909.]. Niš: Talija izdavaštvo. str. 760. ISBN 978-86-80406-73-2. 
• Gavrilović, Mihailo (2019). Miloš Obrenović (1827 - 1835), Knj. 3 [Reprint izdanja Zadužbine I. M. Kolaraca iz 1912.]. Niš: Talija izdavaštvo. str. 630. ISBN 978-86-80406-73-2. 
• Stevanović, Dr Miladin (1990). Drugi srpski ustanak. Gornji Milanovac: Dečje novine. str. 285. ISBN 978-86-367-0339-7. 
• Stevanović, Dr Miladin (2003). Ustanički zborovi i skupštine: Prvi i Drugi srpski ustanak. Beograd: Službeni glasnik: Dečje novine. str. 257. ISBN 86-7549-328-2. 
• Jovanović, Slobodan (1933). Ustavobranitelji i njihova vlada (1838—1858) (3. ispr. i dop. izd.). Beograd: Geca Kon. Arhivirano iz originala 28. 05. 2020. g. Pristupljeno 31. 01. 2018. 
• Jovanović, Slobodan (1933). Druga vlada Miloša i Mihaila (2. ispr. i dop. izd.). Beograd: Geca Kon. Arhivirano iz originala 17. 03. 2016. g. Pristupljeno 31. 01. 2018. 
• Milićević, Milan Đ. (2021). Knez Miloš u pričama. Beograd: PortaLibris. str. 428. ISBN 978-86-7818-626-4. 
• Priredio: Dobrašinović, Golub (1987). Vuk o Knezu. Beograd: Prosveta. str. 275. ISBN 86-07-00229-5. 
• Kunibert, Bartolomeo Dr; Prevod: Vesnić, Milenko (1988). Srpski ustanak i prva vladavina kneza Miloša Obrenovića, Knj. 1. Beograd: Prosveta. str. 405. ISBN 86-07-00354-2. 
• Kunibert, Bartolomeo Dr; Prevod: Vesnić, Milenko (1988). Srpski ustanak i prva vladavina kneza Miloša Obrenovića, Knj. 2. Beograd: Prosveta. str. 328. ISBN 86-07-00354-2. 
• Đorđević, Tihomir R. (2023). Iz Srbije kneza Miloša. Beograd: PortaLibris. str. 212. ISBN 978-86-7818-753-7. 
• Stojančević, Vladimir (1981). „Srpska nacionalna revolucija i obnova države od kraja XVIII veka do 1839”. Istorija srpskog naroda. knj. 5, sv. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 5—158. 
• Bošnjak, Milorad; Jakovljević, Slobodan (2006). Obrenovići: sakrivena istorija. Lio : Dositej. ISBN 978-86-83697-33-5. 
• Stokes, Gale (1990). Politics as Development: The Emergence of Political Parties in Nineteenth Century Serbia. Duke University Press. 
• Ćirković, Sima (2004). Srbi među evropskim narodima. Beograd: Equilibrium. 
• Milićević, Milić (2002). Reforma vojske Srbije: 1897—1900. Beograd: Vojnoizdavački zavod. ISBN 978-86-335-0112-5. 
• Avramović, Sima (2010). „SRETENjSKI USTAV – 175 GODINA POSLE” (PDF). Anali Pravnog fakulteta u Beogradu (1). 
• Novaković, Dragan (2009). „Crkvena politika kneza Miloša i borba za autonomiju Pravoslavne crkve u Srbiji”. Crkvene studije (6): 365—382. 
• Radosavljević, Nedeljko V. (2007). Pravoslavna crkva u Beogradskom pašaluku 1766-1831: Uprava Vaseljenske patrijaršije. Beograd: Istorijski institut SANU. 
• Radosavljević, Nedeljko V. (2014). „Autonomija Pravoslavne crkve u Kneževini Srbiji i arondacija episkopija 1831-1836”. Istraživanja. Filozofski fakultet u Novom Sadu. 25: 233—248. 
• Radosavljević, Nedeljko V. (2017). „Antim, episkop vračanski, lovečki i mitropolit beogradski” (PDF). Crkvene studije. 14: 299—315. Arhivirano iz originala (PDF) 30. 11. 2018. g. Pristupljeno 06. 05. 2019. 
• Puzović, Predrag (2017). „Ktitorska delatnost kneza Miloša Obrenovića”. Simposion Dva veka Stare crkve u Jagodini: Zbornik radova. Jagodina: Crkvena opština. str. 13—27. 
• Ljušić, Radoš (2001). Istorija srpske državnosti. 2. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Durković - Jakšić, Ljubomir (1990). Srbija i Vatikan, 1804.-1918. Žičko i šumadijsko vladičanstvo. 

Spoljašnje veze

• Knez Miloš, državotvorni vladar (RTV Šumadija - Zvanični jutjub kanal)
• Knez Miloš Obrenović, utemeljitelj moderne Srbije - 1. deo (Centar za društveni stabilnost - Zvanični jutjub kanal)
• Knez Miloš Obrenović, rodonačelnik dinastije i vladar - 2. deo (Centar za društvenu stabilnost - Zvanični jutjub kanal)
• „Bečki dani kneza Miloša“, Milovan Vitezović, Večernje Novosti, feljton, 14 nastavaka, 2 - 16. januar 2005.
• „Fatalna sudbina Obrenovića“, Milorad Bošnjak i Slobodan Jakovljević, Večernje novosti, feljton, 16 nastavaka, 28. jul - 12. avgust 2006.
• Samodržavlje kneza Miloša, Istorijska čitanka
• Demagogija kneza Miloša, Istorijska čitanka
• Knežev dvor u Gornjoj Crnući („Politika“, 17. jun 2009)
• Knjaz Miloš veći socijalista od današnjih levičara („Politika”, 5. januar 2017)
• Tribina „Knez Miloš Obrenović – prvi ili drugi 'otac' moderne Srbije?”
• Knez Miloš državotvorni vladar - feljton („Večernje novosti”, februar 2022)
• Tajne kartonskih kutija bečkog arhiva o srpskoj istoriji ("Politika", 24. novembar 2022.)