Sindrom belog mantila

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sindrom belog mantila
SinonimiWhite coat syndrome
Beli mantil lekara po kome je nazvan ovaj sindrom
Specijalnostipsihijatrija, kardiologija

Sindrom belog mantila (SBM) je prolazni porast krvnog pritiska kako kod dece tako i kod odraslih tokom njihove posete lekaru ili klinici, bez obzira na doba dana ili upotrebu antihipertenzivnih lekova.[1][2][3] I dok je sindrom preovlađujući kod dece, kod odraslih se mnogo ređe javlja.[4]

Sindrom belog mantila je obično blagog klinički tok, ali ma tendenciju da evoluira u stalnu hipertenziju, ili može biti sa komplikacijama u vidu oštećenje ciljnih organa - akutni koronarni sindrom i akutni cerebrovaskularni moždani udar. Dijagnoza se postavlja 24 časovnim praćenjem krvnog pritiska u ambulantnim uslovima. Terapija lekovima obično nije potrebna već se savetuje dugotrajno praćenje radi pravovremene dijagnoze uporne arterijske hipertenzije koju treba aktivno lečiti.[5]

Prepoznavanje ovog sindroma je važno jer dijagnoza hipertenzije ili rezistentne hipertenzije može biti pogrešno protumačena i rezultovati neodgovarajućom propisanom doživotnom terapijom lekovima. Iako ovaj sindrom može da nosi povećan rizik od smrtnosti i kardiovaskularnih događaja,[6][7] on je čest kod pacijenata sa sindromom opstruktivne apneje-hipopneje u snu.[8]

Ambulantno praćenje krvnog pritiska (ABPM) je prepoznato kao bolji prediktor rizika od mogućeg oštećenja organa i morbidnih događaja od kliničkog praćenja krvnog pritiska.[9][10][11] Mnogi pacijenti sa visokim krvnim pritiskom koji koriste antihipertenzivne lekove tokom merenja u ordinaciji su hipertenzivni, a zapravo normotenzivni na drugim mestima. Prema nekim istraživanjima sindrom belog mantila javlja se kod 24%-39% opšte hipertenzivne populacije.[12][13]

Nazivi[uredi | uredi izvor]

Nazivi sindrom belog mantila, hipertenzija belog mantila, ordinacijska hipertenzija, izolovana klinička hipertenzija proistekla je iz činjenice da zdravstveni radnici koji pacijentu mere krvni pritisak to čine u ordinaciji noseći najčešće tradicionalnu uniformu - bele mantile.[14]

Epidemiologija[uredi | uredi izvor]

Ovaj sindrom se javlja kao jedna od neženjenih manifestacija kod pacijenata sa povišenim krvnim pritiskom tokom merenja krvnog pritiska od strane lekara, iako se pacijenti sa visokim krvnim pritiskom ne žale na tegobe i simptome hipertenzije, jer im je nivo krvnog pritiska u normalnim okolnostima u grancama normale.[15]

Prema rezultatima studija sprovedenih u mnogim klinikama, sindrom belog mantila se javlja kod 70-73% pacijenata sa dijagnozom hipertenzije.

Kao nezavisni prediktor sindroma belog mantila, prema nekim istraživanjima,[16][17] utvrđeno je da ima otprilike dvostruko veće šansu da se ispolji kod žena nego kod muškaraca. Razlog za polnu razliku je nejasan i trebalo bi da bude istražen u budućim studijama.[15]

Analizom baza podataka iz 11 zemalja sa srednjim praćenjem od 10,6 godina, Stanley S.Franklin sa saradnicima došli su do sledećih podataka:[18]

Osnovne karakteristike istražđivanja 342 starijih ispitanika (uzrast ≥60 godina) i ispitanika sa sindromom belog mantila i 342 normotenzivna subjekta istog uzrasta.[18]
Nizak rizik
normotenzivni (n = 250) 		Nizak rizik
sindromom belog mantila (n = 250) 		Visok rizik
normotenzivni(n = 92) 		SP (n = 92)
Žene 118 (47,2) 112 (44,8) 15 (16,3) 9 (9.8)
Etničko poreklo: belac) 208 (83,2) 208 (83,2) 75 (81,5) 75 (81,5)
Trenutno pušenje 43 (17,2) 18 (7.2) ∗ 47 (51.1) 42 (45,6)
Pije alkohol 110 (51,4) 112 (52,6) 43 (55,8) 49 (67,1)
Šećerna bolest 0 (0.0) 0 (0.0) 23 (25.0) 28 (30,4)
Indeks telesne mase ≥30 kg/m 2 10 (4.0) 12 (4.8) 11 (12.0) 21 (22,8)
Ukupni holesterol >4,9 mmol/l 188 (75,2) 205 (82.0) 80 (87,0) 82 (89.1)
Istorija kardiovaskularnih bolesti 0 (0.0) 0 (0.0) 29 (31,5) 28 (30,4)

Etiologija[uredi | uredi izvor]

Nekada se smatralo da je hipertenzija belog mantila uzrokovana stresom koji može da izazove pregled kod lekara, i da ako se krvni pritisak normalizuje kada pacijent napustili ordinaciju, on nema zdravstvenih problema.[18]

Međutim, neki lekari misle da hipertenzija belog mantila može signalizirati da je pacijent u opasnosti od razvoja visokog krvnog pritiska kao dugoročnog stanja, i da je u većem riziku od razvoja određenih kardiovaskularnih problema u poređenju sa ljudima koji imaju normalan krvni pritisak u svakom trenutku. Isto može važiti i za ljude koji imaju maskiranu hipertenziju, što znači da je njihov krvni pritisak normalan u ordinaciji, ali periodično raste kada se meri u drugim okruženjima, i da se i ova privremena povećanja krvnog pritiska mogu razviti u dugoročan problem.[18]

Kada se neka osoba obrati lekaru, to znači da ona ima zdravstveni proble koji ga muči, i povezuje se sa bolešću. Uzroci sindroma belog mantila tumače se uzbuđenjem i anksioznošću (iako se ovi simptomi ne manifestuju), odnosno nevoljnim stanjem napetosti i anksioznosti prilikom posete ambulantama i bolnicama. Generalno, ova situacija je bliska stresu: koji je kod pacijenata izazvan strahom od izlaganja pregledima, strahom od mogućih bolnih mediicinskih procedura i saznanja loše dijagnoze.[14]

Stres izazvan efektom "belog mantila" može izazvati reakcije povezane sa ortosimpatičkim nervnim sistemom .

Prema teorijama Ivana Pavlova , u kognitivnoj psihologiji možemo smatrati da je pogled na „belu bluzu“ uslovni stimulus koji bi kao odgovor (ili refleks) izazvao na primer ubrzanje otkucaja srca ili povećanje pritiska . / krvni pritisak . Teško je sa sigurnošću znati koji " bezuslovni stimulus " može biti u poreklu ovog klasičnog uslovljavanja jer će zavisiti od istorije osobe.

Ova modifikacija parametara može poremetiti tumačenje rezultata kliničkog pregleda.

Faktori rizika[uredi | uredi izvor]

Većina lekara smatra da su faktore rizika za nastanak ovog sindroma:

  • starost,
  • prekomerna telesna težina
  • prekomerni holesterol u krvi,
  • kardiopatiju (posebno ishemija srca),
  • istoriju šećerne bolesti.

Neki pacijenti čak i veruju da privremeno povećanje krvnog pritiska, pri merenju krvnog pritiska može značiti povećanu pretnju po zdravlje.

Kako je sindrom belog mantila povezan sa dugotrajnim rizikom od KVB i ukupnim mortalitetom kod pacijenata bez antihipertenzivne terapije, potrebno je pažljivo praćenje pacijenata sa hipertenzijom belog mantila.[19]

Neke studije su pokazale da oko 85% pacijenata sa SBM ima neke oblike metabolički sindrom, ili dislipidemiju koja je prisutna u većem procentu kod pacijenata sa SBM, nego kod hipertenzivnih ili normotoničnih (oko 40%).[5] Stoga se SBM i dislipidemija smatraju kao dva rana znaka metaboličkog sindroma,[20] koji može početi u detinjstvu, a prati ga višak kilograma i hronični proces na krvnim sudova, što dovodi do njihovih mikrolezija. Oni su ciljno mesto za nakupljanje masnih komponenti, ali su vrlo često i dobra osnova za ubrzani proces čitavog niza poremećaja kao što su:[21]

U kombinaciji sa drugim kardiovaskularnim faktorima rizike metabolički sindrom može da dovede do nepovratnih procesa na tom putu kao što su šećerna bolest tipa 2, koronarna bolest srca, okluzija periferne arterije i cerebrovaskularni moždani udar,[22] poremećena funkcija endotela, mehanizmi koagulacije i dr.[23][24]

Patogeneza[uredi | uredi izvor]

Patogeneza ovog sindroma direktno je povezana sa humoralnom i autonomnom neuroregulacijom vaskularnog tonusa. Pri najmanjem stresu (a za mnoge je odlazak kod lekara blizak jatrofobiji), povećava se sinteza hormona hipofize kortikotropina (ACTH), koji stimuliše proizvodnju hormona kateholamina - neurotransmitera epinefrin, norepinefrina i dopamina, kao i kortizola nadbubrežne žlezde. Prema tome kore velikog mozga i limbičkog sistema stvaranjem hormonskih nadražaja deluju na hipotalamus. Hipotalamus tada deluje tako što se aktivira koru nadbubrežne žlezde koja luči adrenalin.[25] Kada je izlučen adrenalina, telo je izloženo njegovom delovanju. To se ogleda u Fight-or-Flight response.[4]   Jedna od posledica je stimulacija kardiovaskularnog sistema, koja zbog vazokonstriktivnog dejstva svih ovih hormona - dovodi do sužavanja krvnih sudova, što dovodi do povećanja krvnog pritiska.[5]

Prema istraživanjima u periodu od 10 godina otkriveno je da je došlo kod 42.6% pacijenata sa SBM do razvoja stalne hipertenzije.7 I dok su neke patohistološke studije pokazale morfološke promene (aterosklerotične promene) prvenstveno tunike intime krvnih sudova, kod osoba sa SBM,[24] dotle su druge studija pokazale da je SBM važan prediktor u razvoju hipertrofije leve srčane komore.[21][5]

Pacijenti sa drugom stadijumom arterijske hipertenzije takođe imaju značajno češću pojavu cerebrovaskularnih događaja nego osobe sa nižim krvnim pritiskom. Veruje se da je u osnovi iznenadnog poremećaja cerebralne cirkulacije delovanja pulsnog talasa, koji se prenosi uz arterijskih krvnih sudova.[26][27]

Pošto se sindrom belog mantila obično javlja pri svakoj poseti lekaru, to ukazuje i da se radi o specifičnom psihosomatskom odgovoru na konkretnu situaciju.

Klinička slika[uredi | uredi izvor]

Čak i pacijenti koji stalno uzimaju antihipertenzivne lekove mogu pokazati simptome sindroma belog premaza: visok krvni pritisak u momentu merenja.

Kod ovog sindroma češće nego normalno, indeks sistolnog (gornjeg) pritiska (koji je normalno 110-120), bude 140-150 mm Hg , i veći je od indeksa dijastolnog krvnog pritiska pritiska (70-90 mmHg).

Ovaj sindrom se primećuje kod 32-35% pacijenata koji dolaze u bolnicu i nemaju problema sa pritiskom. Međutim istraživanja su pokazala da 15% pacijenata zapravo ima visok krvni pritisak. Međutim, kod skoro 20% pacijenata, ovaj sindrom se pogrešno smatra hipertenzivnom bolešću (refraktorna hipertenzija) - i tada se neopravdano koriste lekovi za stabilizaciju krvnog pritiska.

Kod normotenzivnih, efekat belog mantila može dovesti do lažne dijagnoze hipertenzije i nepotrebnog intenziviranja antihipertenzivnog lečenja.To dovodi do značajne štete za pacijenta: neosnovan stres zbog hronične bolesti, dugotrajnog lečenja, lekarskog praćenja, kod skoro 25% lažne hipertenzije zbog efekta belog mantila, koja pogađa više tinejdžere, mlade i starijih osoba.

Zbog toga je pre primene terapije neophodno dokazati postojanje trajne hipertenzija: samomeranjem krvnog pritiska kod kuće i višečasovnim monitoringom u slučaju sumnje na ovu dijagnozu, kod skoro četvrtine pacijenata sa dijagnozom hipertenzije.

Sindrom belog mantila tokom trudnoće[uredi | uredi izvor]

Sindrom belog mantila tokom trudnoće je dosta čest, kada svi sistemi tela funkcionišu u modifikovanom režimu. Prema nekim izveštajima, ukupna prevalencija ovog sindroma u trudnoći je oko 32%. Kod polovine budućih majki, sindrom se nastavlja tokom trudnoće i ni na koji način ne utiče na njihovo stanje.

Međutim, treba imati u vidu da skoro 40% trudnica karakteriše realno povećanje krvnog pritiska (benigna gestaciona hipertenzija), što sa povećanjem gestacijske starosti može dovesti do toksikoze u trudnoću sa veoma visokim krvnim pritiskom, ili do preeklampsije, koja može da napreduje u eklampsiju, ugrožavajući život majke i fetusa. Prema statistikama SZO, oko 8% trudnica se suočava sa ovim problemom.

Komplikacije i posledice[uredi | uredi izvor]

Posledice i komplikacije ovog sindroma su razvoj hipertenzije i srčanih oboljenja. Veći je rizik prisutan je kod onih čiji je krvni pritisak viši. Pored toga, pacijenti sa sindromom belog mantila imaju 1,9 puta povećan rizik od razvoja kardiovaskularnih bolesti.

Među neželjene efekate koji mogu biti izazvati sindrom belog mantila, spadaju neki od poremećaji zdravstveno stanja vezani za:

  • centralni nervni sistem,
  • endokrini i kardiovaskularni sistem,
  • bubrege,
  • prisustvo genetskih faktora koji dovode do različitih poremećaja vazodilatacije i vazokonstrikcije.

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Na efekat belog mantila treba posumljati u slučaju:

  • emocionalne, anksioznti, kod nozofobičnih subjekta , koji se plaši medicinskog okruženja;
  • razlike krvnog pritiska između kućnog merenja krvnog pritiska i merenja u ordinaciji;
  • značajno odstupanje u merenjima različitih lekara;
  • normalizacije pritiska nakon nekoliko uzastopnih merenja;
  • niske arterijske hipertenzije otporne na različite ponuđene tretmane.

Pošto je pri merenju krvnog pritiska jedini simptom sindroma belog mantila koji je vidljiv na skali merača krvnog pritiska, samo na osnovu ovog sindroma ne može se dijagnostikovati hipertenzija prilikom standardne posete lekaru. Kao što pokazuje praksa, za dijagnozu i lečenje hipertenzije, jedno merenje krvnog pritiska kod lekara prečesto je pogrešno.

Sindrom se može otkriti instrumentalnom dijagnozom - automatizovanim merenjem krvnog pritiska u trajanju od 15-20 minuta na klinici. Ili 24-časovnim ambulantnim praćenjem krvnog pritiska (AMAD), što je dijagnostički test izbora. Ovo može pomoći da se utvrdi da li se visok krvni pritisak javlja samo u ordinaciji ili je to trajno stanje koje zahteva lečenje.[18]

Dijagnoza sindroma belog mantila ambulantnim praćenjem krvnog pritiska, kao i upotreba testa za potvrđivanje dijagnoze kod pacijenata sa sumnjom na hipertenziju, prema britanskom nacionalnom institutu zdravstvenih eksperata, predstavlja najtačniju i najisplativiju opciju za kliničku dijagnostiku.

Diferencijalna dijagnoza[uredi | uredi izvor]

U diferencijalnoj dijagnostici koristi se 24-časovno merenje krvnog pritiska pomoću raznih prenosivih elektronskih uređaja. Dakle, ciljana kontrola nivoa krvnog pritiska u običnom kućnom okruženju - pogodnija je i jeftinija - i pruža diferencijalnu dijagnozu ili razlikovanje sindroma belog mantila od hronične hipertenzije.

Terapija[uredi | uredi izvor]

Do danas, o dijagnozi i lečenju sindroma belog mantila objavljeno je mnogo kontroverzi u medicinskoj zajednici, jer još uvek nema ubedljivih dokaza da privremeno povećanje krvnog pritiska tokom posete lekaru negativno utiče na zdravlje.

Iako je opšte prihvaćeno da ovom sindromu nije potrebno lečenje (bar u početnoj fazi), i da je bolje izbegavati nepotrebne lekove za smanjenje krvnog pritiska, jer njihova upotreba može dovesti do vaskularne hipotenzije (niskog krvnog pritiska), kada se radi o pacijentima sa mogućim povećanim kardiovaskularnim rizikom, ovaj sindrom ne treba zanemariti, već na svakih 6 do 12 meseci treba obaviti kontrolu od strane kardiologa.[26]

Ako postoje znaci koji ukazuju na napredak ka suštinskom hipertenzije, terapija je individualna, prema načelnim preporukama za lečenje hipertenzije. Neke studije sugerišu da upotreba inhibitora enzima konvertovanja angiotenzina i blokatora kalcijumskih kanala može biti dobar prvi izbor kod većine ovih pacijenata.

Prognoza[uredi | uredi izvor]

Kardiovaskularni rizik kod pacijenata sa „arterijskom hipertenzijom belog mantila” je identičan onom kod normotenzivnih pacijenata, što potvrđuje odsustvo indikacija za antihipertenzivnu terapiju.

Kako je njena učestalost veća sa starenjem, a ne sa rizikom od kardiovaskularnih bolesti, rizik od kardiovaskularnih bolesti kod većine osoba sa arterijskom hipertenzijom belog mantila je uporediv sa normotenzivnim kontrolnim subjektima prilagođenim uzrastu i riziku.[18]

Prevencija[uredi | uredi izvor]

Sprečavanje mogućeg razvoja hipertenzije kod pacijenata sa zasniva se na:[28]

  • promene načina života,
  • smanjenju telesne težine,
  • redovnom vežbanju,
  • izbegavanju alkohola i pušenja,
  • dijeta sa ograničenjem soli i natrijuma.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Verdecchia P et al. Properly defining white coat hypertension. European heart journal, 2002, 23:106–9.
  2. ^ P. Verdecchia, J.A. Staessen, W.B. White, et al. Properly defining white coat hypertension Eur Heart J, 23 (2002), pp. 106-109
  3. ^ P. Verdecchia, G. Schillaci, C. Borgioni, et al. White-coat hypertension and white-coat effect. Similarities and differences Am J Hypertens, 8 (1995), pp. 790-798
  4. ^ a b Lantelme P, Milon H, Gharib C, Gayet C, Fortrat JO. White coat e"ect and reactivity to stress: cardiovascular and autonomic nervous system responses. Hypertension 1998; 31: 1021-9.
  5. ^ a b v g Marko Tanović i sar. Hipertenzija belog mantila Opšta bolnica Ćuprija, Medicinski fakultet univerziteta u Nišu, PONS medicinski časopis, 2014. 11(1) 32.34
  6. ^ Mancia G et al. Long-term risk of mortality associated with selective and combined elevation in office, home, and ambulatory blood pressure. Hypertension, 2006, 47:846–53.
  7. ^ Verdecchia P et al. Short- and long-term incidence of stroke in white-coat hypertension. Hypertension, 2005, 45:203–8.
  8. ^ Garcia-Rio F et al. White coat hypertension in patients with obstructive sleep apnea-hypopnea syndrome. Chest, 2004, 125(3):817–2.
  9. ^ Martinez M et al. Frequency and determinants of white coat hypertension in mild to moderate hypertension: a primary care-based study. American journal hypertension, 1999, 12:251–9.
  10. ^ Tochikubo O et al. Estimation of base blood pressure by using a new device in the outpatient clinic. Hypertension research, 2006, 29(4):233–41.
  11. ^ Helvaci MR, Seyhanli M. What a high prevalence of white coat hypertension in society! Internal medicine, 2006, 45(10):671–4.
  12. ^ Kuriyama S et al. Morning blood pressure predicts hypertensive organ damage in patients with renal diseases: effect of intensive antihypertensive therapy in patients with diabetic nephropathy. Internal medicine, 2005, 44(12):1239–46.
  13. ^ Torun D et al. The frequency of combined target organ damage and the beneficial effect of ambulatory blood pressure monitoring in never treated mild-to-moderate hypertensive patients. International heart journal, 2005, 46(6):1073–82.
  14. ^ a b Banegas, José R.; Ruilope, Luis M.; de la Sierra, Alejandro; Vinyoles, Ernest; Gorostidi, Manuel; de la Cruz, Juan J.; Ruiz-Hurtado, Gema; Segura, Julián; Rodríguez-Artalejo, Fernando (2018-04-19). „Relationship between Clinic and Ambulatory Blood-Pressure Measurements and Mortality”. New England Journal of Medicine. 378 (16): 1509—1520. ISSN 0028-4793. PMID 29669232. doi:10.1056/NEJMoa1712231. 
  15. ^ a b S., Abir-Khalil,. „Prevalence and predictors of white-coat hypertension in a large database of ambulatory blood pressure monitoring”. World Health Organization - Regional Office for the Eastern Mediterranean (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-06-12. 
  16. ^ Myers MG, Reeves RA. White-coat effect in treated hypertensive patients: sex differences. Journal of human hypertension, 1995, 9:729–33.
  17. ^ MacDonald MB et al. Prevalence and predictors of white-coat response in patients with treated hypertension. Canadian Medical Association journal
  18. ^ a b v g d đ Franklin, Stanley S.; Thijs, Lutgarde; Asayama, Kei; Li, Yan; Hansen, Tine W.; Boggia, José; Jacobs, Lotte; Zhang, Zhenyu; Kikuya, Masahiro (2016-11-08). „The Cardiovascular Risk of White-Coat Hypertension”. Journal of the American College of Cardiology (na jeziku: engleski). 68 (19): 2033—2043. ISSN 0735-1097. doi:10.1016/j.jacc.2016.08.035. 
  19. ^ Fagard RH, Van Den Broeke C, De Cort P. Prognostic significance of blood pressure measured in the office, at home and during ambulatory monitoring in older patients in general practice. J Hum Hypertens 2005; 19:801–807.
  20. ^ Helvaci MR, Kaya H, Gundogdu M. White coat hypertension may be an initial sign of the metabolic syndrome. Acta Med Indones 2012; 44: 222-7.
  21. ^ a b Tomiyama M, Horio T, Kamide K, et al. Reverse whitecoat e"ect as an independent risk for le$ ventricular concentric hypertrophy in patients with treated essential hypertension. J Hum Hypertens 2007; 21: 212-9.
  22. ^ Pierdomenico SD, Bucci A, Lapenna D, et al. Circulating homocysteine levels in sustained and white coat hypertension. J Hum Hypertens 2003; 17: 165-70.
  23. ^ Giansante C, Fiotti N. Insights into human hypertension: the role of endothelial dysfunction. J Hum Hypertens 2006; 20: 725-6.
  24. ^ a b Palatini P, Mormino P, Santonastaso M, Mos L, Dal Follo M, Zanata G, Pessina AC. Target-organ damage in stage I hypertensive subjects with white coat and sustained hypertension: results from the HARVEST study. Hypertension 1998; 31: 57-63.
  25. ^ Verdecchia P, Staessen JA, White WB, Imai Y, O'Brien ET. Properly de!ning white coat hypertension. Eur Heart J 2002; 23: 106-9.
  26. ^ a b PharmaMedica (2017-10-30). „Hipertenzija belih mantila-da li je treba lečiti?”. PharmaMedica (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2022-06-12. 
  27. ^ Ohkubo T, Asayama K, Kikuya M, et al. Prediction of ischaemic and haemorrhagic stroke by self-measured blood pressure at home: the Ohasama study. Blood Press Monit 2004; 9: 315-20.
  28. ^ Harris RP, Helfand M, Woolf SH, Lohr KN, Mulrow CD, Teutsch SM, et al. Current methods of the US Preventive Services Task Force: a review of the process. Am J Prev Med 2001; 20 (3 Suppl):21–35.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Myers, M.G., Stergiou, G.S. White coat phenomenon: Removing the stigma of hypertension(Note)(Open Access) Volume 67, Issue 6, 1 June 2016, Pages 1111-1113
  • Zhu, H. , Zheng, H. , Liu, X. Clinical applications for out-of-office blood pressure monitoring (2020) Therapeutic Advances in Chronic Disease

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Синдром_белог_мантила&oldid=27442369”