Јован Ћирилов

С Википедије, слободне енциклопедије
Јован Ћирилов
Јован Ћирилов
Лични подаци
Датум рођења(1931-08-30)30. август 1931.
Место рођењаКикинда, Краљевина Југославија
Датум смрти16. новембар 2014.(2014-11-16) (83 год.)
Место смртиБеоград, Србија
ОбразовањеУниверзитет у Београду
Породица
СупружникМаја Марковић (1956—1969)

Јован Ћирилов (Кикинда, 30. август 1931 — Београд, 16. новембар 2014) био је српски театролог, драматург, позоришни редитељ, драмски писац, песник, романсијер, путописац, сценариста, есејиста, публициста, лексикограф, антологичар, преводилац, хроничар друштва и театра, позоришни критичар и новински колумниста. Један од значајнијих ерудита и делатника српског и југословенског модерног театра и културе уопште.

Биографија[уреди | уреди извор]

Јован Ћирилов рођен је 30. августа 1931. године у Кикинди, као једино дете оца јавног бележника и мајке домаћице. Матурирао је у кикиндској Гимназији 1950. године са одличним успехом, након чега је дошао у Београд на студије. Уписао је филозофију на Филозофском факултету у Београду и дипломирао 1955. године (тема његовог дипломског рада била је Егзистенцијализам у Сартровим драмама). Читав живот посветио је театру, а љубав према позоришној уметности развио је још у најранијем детињству. Његов сарадник и пријатељ Мирослав Беловић пренео му је неопходна знања из драматургије и позоришне режије. Ћирилов је 1956. године ангажован у Југословенском драмском позоришту, где је најпре био асистент режије и млађи драматург, потом драматург, а од 1963. до 1967. године уметнички директор. Године 1967, на позив тадашње управнице Мире Траиловић, прелази у Атеље 212 као драматург, а 1985. бива постављен за управника ЈДП-а. На том положају остао је све до пензионисања 1999. године, што представља досад најдужи управнички мандат у овом угледном београдском позоришту. Од 2001. до 2007. године био је председник Националне комисије Савезне Републике Југославије (а потом Државне заједнице Србија и Црна Гора и Републике Србије) при Унеску, а затим председник Комитета за културу исте Комисије.

Заједно са Миром Траиловић основао је 1967. године БИТЕФ (Београдски интернационални театарски фестивал), један од најугледнијих европских позоришних фестивала, и био његов уметнички директор и селектор до краја свог живота. Последњих година у селекцији БИТЕФ-а помагала му је Ања Суша.

Током више деценија писао је колумне — у НИН-у Реч недеље (сваке недеље од 1985. године па све до краја свог живота), а последњих година и две колумне недељно у Блицу (Позориштарије и Са рукама у џеповима). Годинама је писао и театарске дневнике у престижном позоришном часопису Лудус. У својим колумнама у НИН-у је коментарисао различита збивања у земљи, региону и свету. Тако је 1995. писао и сматрао је да је хрватска војна операција Олуја геноцид као и да су зебње Срба из данашње Хрватске о понављању догађаја из Другог светског рата, биле оправдане. Истовремено је критиковао избацивање Хрвата из Србије, без обзира на несразмерност броја прогнаних.[1]

Целог живота радо је цртао карикатуре својих савременика из јавног живота и приредио самосталну изложбу под називом „Јован Ћирилов: Моји савременици у карикатурама“, у продукцији Музеја позоришне уметности Србије, а у оквиру пратећег програма 43. БИТЕФ-а 2009. године.

Јован Ћирилов се, као делегат на Тринаестом конгресу Савеза комуниста Југославије 1986. године, у свом говору заложио за декриминализацију хомосексуалности у СФРЈ, што је била прва таква иницијатива у бившој Југославији. Такође, заједно са Борком Павићевић пружио је значајну подршку оснивању првог ромског националног театра у Србији, театра Suno e Romengo у Новим Карловцима, 2000. године.

Говорио је немачки, енглески, француски, шпански, италијански и руски, а познавао је и основне принципе кинеског језика.

Преминуо је 16. новембра 2014. године у Београду, у 84. години.[2][3][4][5] Комеморација поводом смрти Јована Ћирилова одржана је 19. новембра 2014. године у Скупштини града Београда и 20. новембра 2014. године у Југословенском драмском позоришту, на сцени „Љуба Тадић“. Сахрањен је 20. новембра 2014. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.[6][7]

У Историјском архиву Београда од 2004. године постоји његов лични фонд који садржи осам хиљада књига и 450 кутија архивске грађе.[8][9]

Наслеђе[уреди | уреди извор]

Установљена је награда „Јован Ћирилов – за корак даље”. Добитник 2017. године је Димитрис Папајоану.[10]

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Добитник је следећих награда и признања:

Дела[уреди | уреди извор]

Драме
  • „Соба за четворицу“, са М. Беловићем, 1955.
  • „Дом тишине“, са М. Беловићем, 1958.
  • „Дечак и виолина“, са М. Беловићем, 1958.
  • „Бегунци“, са М. Беловићем, 1960.
  • „Време, огањ и човек“, са М. Беловићем, 1959.
Радио-драме
  • „Ветровити друмови“, 1960.
  • „Поноћни сусрети“, 1963.
  • „Перпетуум мобиле“, 1964.
  • „Сапутник“, 1965.
Сценарија за филмове
  • „Право стање ствари“, 1964., режија Владан Слијепчевић
  • „Штићеник“, 1966., режија Владан Слијепчевић
  • „Куда после кише“, 1967., режија Владан Слијепчевић
Поезија
  • „Путовање по граматици“, 1972.
  • „Узалудна путовање“, 1989.
  • „Поређење придева“, 2013.
Проза и публицистика
  • „Неко време у Салцбургу“, роман, 1980.
  • „Реч недеље“, зборник колумни, 1997. и 2006.
  • „Сви моји савременици I-II“, књига успомена, 2010.
  • „Мајке познатих“, 2011.
  • „Са рукама у џеповима“, зборник колумни, 2012.
Театролошки есеји и студије
  • „Путовање по позоришту“, 1988.
  • „Драмски писци моји савременици“, 1989.
  • „Позориштарије“, 1998.
  • „Дневници“, 1999.
Речници
  • „Речник нових речи“, 1982.
  • „Речник песничких слика“, 1985.
  • „Нови речник нових речи“, 1991.
  • „Српско-хрватски речник варијаната/иначица“, 1989, 1994. и 2010.[11]
Антологије
  • „Најкраће драме на свету“ (КОВ, Вршац, 1999)
  • „Пре и после гнева“, зборник савремене британске драме, 2001.
  • „Пре и после Косе“, зборник савремене америчке драме, 2002.
  • „Кратке, краће и најкраће драме на свету“ (КОВ, Вршац, 2008)
Адаптације
  • „Маска“ Милоша Црњанског, са М. Траиловић
  • „Роман о Лондону“ Милоша Црњанског, са М. Траиловић
  • „Проклета авлија“ Иве Андрића, са М. Беловићем
  • „Откриће“ Добрице Ћосића, са М. Беловићем
Преводи
  • Преводио је драмске комаде најистакнутијих писаца модерне драме — Кристофера Фраја, Бертолта Брехта, Жана Женеа, Тома Стопарда, Сама Шепарда, Дејвида Мамета и Патрика Марбера
  • Превео је чувени мјузикл „Коса“ Милоша Формана
Позоришне режије

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ћирилов, Јован (2014). Реч недеље: избор из колумни. Београд: НИН. стр. 18—19. 
  2. ^ RTS, 16. nov 2014, 15:23 "Preminuo Jovan Ćirilov"
  3. ^ Преминуо Јован Ћирилов („Политика“, 16. новембар 2014)
  4. ^ Преминуо Јован Ћирилов (Б92, 16. новембар 2014)
  5. ^ Преминуо Јован Ћирилов („Вечерње новости“, 16. новембар 2014)
  6. ^ Сахрањен Јован Ћирилов: Последња пловидба капетана театра („Вечерње новости“, 20. новембар 2014)
  7. ^ Велико хвала Јовану Ћирилову („Политика“, 19. новембар 2014)
  8. ^ Историјски архив Београда чува лични фонд Јована Ћирилова („Вечерње новости“, 23. новембар 2014)
  9. ^ „Legat Jovana Ćirilova- oko osam hiljada knjiga i 450 kutija arhivske građe”. Avant Art Magazin. 2017-03-14. Приступљено 2021-12-14. 
  10. ^ Димитрису Папајоануу награда „Јован Ћирилов” („Политика”, 15. јун 2017)
  11. ^ „Hrvatsko-srpski rječnik inačica : Српско-хрватски речник варијаната”. Prometej. Приступљено 12. 9. 2023. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Ћирилов&oldid=26419700”