Јосиф Бродски

С Википедије, слободне енциклопедије
Јосиф Бродски
Joseph Brodsky 1988.jpg
Пуно имеИосиф Александрович Бродский
Датум рођења(1940-05-24)24. мај 1940.
Место рођењаЛењинград, СССР
Датум смрти28. јануар 1996.(1996-01-28) (55 год.)
Место смртиЊујорк, САД
НародностЈевреј
СупружникМарина Базманова (1962–1967)
Марија Кузнецова
Језик стварањаруски, енглески
Књижевни жанрпесник, есејист, драматург, преводилац, педагог
Утицаји одМарина Цветајева
Ана Ахматова
Осип Манделштаm
Вистан Хју Оден
Роберт Фрост
НаградеНобелова награда за књижевност (1987)
Потпис

Јосиф Александрович Бродски (рус. Ио́сиф Алекса́ндрович Бро́дский; Лењинград, 24. мај 1940 — Њујорк, 28. јануар 1996), руски је песник и есејиста јеврејског порекла, добитник Нобелове награде за књижевност 1987. године.

Живот и дело[уреди | уреди извор]

Рођен је у јеврејској породици, оцу Александру Ивановичу Бродском (1903—1984) и мами Марији Мојсејевни Волперт (1905—1983) у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург). Отац Александар је био мајор у Совјетској морнарици и радио као војни фоторепортер а након рата у фотолабораторију поморског музеја Петра Великог, док је мама Марија радила као књиговођа. Јосиф је похађао неколико основних школа (Школа бр. 203, Школа бр. 196 и Школу бр. 181 - где је понављао 7 разред). [1] У петнаестој години, након седмог разреда, напустио је школу и покушао да се, безуспешно, упише у подморничку школу (Друго Балтско училишче), према Јосифу разлог је био јеврејско порекло а званично није прошао здравствени преглед - астигматизам левог ока. [1] Вратио се за једну годину у школу бр. 196 након чега се, као 15-годишњак, запослио у фабрици Арзенал, где је радио на глодалици. [2]

Након одлуке да постане лекар радио је разне послове у болницама. Поред тога радио је на свом образовању. Научио је енглески и пољски језик (како би могао да преводи поеме Чеслава Милоша, који је био његов пријатељ). Проучавао је класичну филозофију, религију, енглеску и америчку поезију. Почео је да пише 1956. године. На његову поезију утицала је Ана Ахматова. У Совјетској Русији његова дела нису објављена, док је у САД објавио Песме и поеме (1965), Сећања на Т. С. Елиота (1967) и збирку поезије Станица у пустињи (1970).

Године 1963, оптужен је за „друштвени паразитизам“ и осуђен на присилни рад у области Архангелска.[3] Казна му је смањена након протеста еминентних совјетских и европских књижевника као што су Јевгениј Јевтушенко и Жан Пол Сартр.

Године 1972, био је принуђен [а] да напусти СССР. [4] Настањује се у САД где као амерички држављанин предаје историју руске и енглеске књижевности на колеџу у Маунт Холиоку. У САД објавио је следећа дела: Крај бел епока (1977), Део говора (1977), Нове станице за Август (1982), драму Мрамор (1984), есеја Удовољити сенци (1986), Уранија (1987), Водени жиг (1991), О туговању и разуму. За збирку есеја Удовољити сенци добио је престижну награду америчке књижевне критике 1986, а наредне године постаје почасни доктор универзитета у Јејлу као и члан Америчке академије и Института за књижевност. Добио је Нобелову награду за књижевност 1987. године, а 1991. одликован је Легијом части.[3]

Књижевни утицај[уреди | уреди извор]

На Бродског су највише утецала дела Марине Цветајеве, Ане Ахматове, Роберта Фроста и Вистана Хјуг Одена. За литературу 20. века као „најинтересантнију појаву” имао је Марину Цветајеву у руској књижевности и Фроста у енглеској литератури. [5]

Јосиф Бродски је умро од срчаног удара у Њујорку 28. јануара 1996. године. По сопственој жељи сахрањен је на гробљу Сан Микеле у Венецији. [б]

У Санкт Петербургу је у децембру 2021. године отворен Музеј Јосифа Бродског.[6]

Цитати[уреди | уреди извор]

  • Постоје злочини гори од спаљивања књига. Један од њих је не читати их.
  • Свака списатељска каријера почиње као трагање за светошћу, за самоусавршавањем. Пре или касније, а по правилу веома брзо, човек открива да његова оловка остварује много више од његове душе.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Volkov 2009, стр. 12.
  2. ^ Volkov 2009, стр. 13.
  3. ^ а б „Јосиф Бродски - Биографија”. Прелепа поезија. Архивирано из оригинала на датум 19. 01. 2019. Приступљено 19. 1. 2019. 
  4. ^ Volkov 2009, стр. 208.
  5. ^ Volkov 2009, стр. 93.
  6. ^ Музеј Нине Фјодоровне („Политика”, 5. октобар 2021)

Фусноте[уреди | уреди извор]

  1. ^ Бродски је Брежњеву писао писмо, где га молио да остане у Русији и бави са литературом па макар и као преводилац.
  2. ^ Сахрањен је недалеко од Сергеја Дјагиљева и Игора Стравинског, према Саламону Волкову тај део се звао "гробље прогнаника"

Литература[уреди | уреди извор]

  • Bethea, David (1994) Joseph Brodsky and the Creation of Exile, Princeton University Press (Princeton, NJ)
  • Berlina, Alexandra (2014). Brodsky Translating Brodsky. Bloomsbury (New York; Anna Balakian Prize 2013-2016)
  • Miłosz, Czesław and Haven, Cynthia L. (Ed.). Czesław Miłosz: Conversations. Includes "Interview between Joseph Brodsky and Czeslaw Milosz". University Press of Mississippi. 2006. ISBN 978-1-57806-829-6.
  • Loseff, Lev (2010) Joseph Brodsky: a Literary Life, Yale University Press (New Haven, CT)
  • Speh, Alice J (1996) The Poet as Traveler: Joseph Brodsky in Mexico and Rome, Peter Lang (New York, NY)
  • Shtern, Ludmila (2004). Brodsky: A Personal Memoir. Baskerville Publishers. ISBN 978-1-880909-70-6. 
  • Steele, Peter (март 1996). „Joseph Brodsky 1940–1996”. Tribute. Quadrant. 40 (3): 16—17. 
  • Volkov, Solomon (2009). Pogovori z Josifom Brodskim (prvo изд.). Ljubljana: Nova revija d.o.o. стр. 365. ISBN 978-961-6580-50-2. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јосиф_Бродски&oldid=24397167”