Џон Траволта

С Википедије, слободне енциклопедије
Џон Траволта
Џон Траволта 2018.
Лични подаци
Пуно имеЏон Џозеф Траволта
Датум рођења(1954-02-18)18. фебруар 1954. (70 год.)
Место рођењаИнглвуд, Њу Џерзи, САД
Званични веб-сајт
travolta.com
Веза до IMDb-а

Џон Џозеф Траволта (енгл. Jonathan Joseph Travolta; Инглвуд, 18. фебруар 1954) амерички је глумац и певач.[1][2]

Траволта је стекао славу током 1970-их, глумећи у телевизијској серији Welcome Back, Kotter (1975–1979) и у главним улогама у успешним филмовима Грозница суботње вечери (1977) и Бриљантин (1978). Његова глумачка каријера била је у опадању током 1980-их, али доживео је препород током деведесетих улогом у филму Петпарачке приче (1994), а од тада је глумио у филмовима попут Get Shorty (1995), Сломљена стрела (1996), Украдено лице (1997), Шифра Сабљарка (2001), Be Cool (2005), Wild Hogs (2007), Лак за косу (2007), Муња (2008) и Отмица у метроу 123 (2009).

Траволта је номинован за награду Оскар за најбољег глумца у главној улози за глуму у филмовима Saturday Night Fever и Бриљантин. Освојио је свој први и једини Златни глобус за најбољег главног глумца у играном филму (мјузикл или комедија) за улогу у филму Get Shorty а номинован је укупно шест пута, последњи пут 2011. године. Године 2010. добио је награду ИИФА за изванредна достигнућа у међународној кинематографији.[3] Траволта је 2016. године добио своју прву награду Еми за ударне термине, као продуцент прве сезоне антологијске серије Америчка крими прича. Такође је добио додатну номинацију за Емија и номинацију за Златни глобус за улогу адвоката Роберта Шапира у серији.

Младост[уреди | уреди извор]

Траволта је најмлађи од шестеро деце,[4] а рођен је[1] и одрастао у Инглвуду, у округу Берген, Њу Џерзи. Његов отац, Салваторе Траволта (новембар 1912 - мај 1995),[5] играо је полупрофесионално амерички фудбал док је радио као вулканизер.[1] Његова мајка, Хелен Сесилија (рођена Берк, 18. јануар 1912 – децембар 1978),[5] била је глумица и певачица која је наступала у радио-вокалној групи The Sunshine Sisters, а глумила је и режирала пре него што је постала средњошколски професор драме и енглеског језика.[6] Његова браћа и сестре Џои, Елен, Ен, Маргарет и Сем били су инспирисани мајчином љубављу према позоришту, драми и глуми.[6] Његов отац је био амерички Италијан друге генерације са коренима у Годрану на Сицилији а његова мајка била је Иркиња.[7][8] Одрастао је у ирско-америчком кварту и изјавио је да је у његовом дому преовладавала ирска култура.[9][10] Одгајан је као католик, али је 1975. прешао у сајентологију.[8][11] Траволта је похађао средњу школу Двајт Мороу, али је одустао од школе 1971. године у 17 години живота.[12]

Каријера[уреди | уреди извор]

Почетак каријере[уреди | уреди извор]

Траволта као Вини Барбарино у Еј-Би-Сијевој комедији Welcome Back Kotter, из 1976. године.

Након напуштања средње школе,[13] Траволта се преселио преко реке Хадсон у Њујорк сити и остварио улогу у турнејској компанији мјузикла Grease и на Бродвеју у Over Here!, певајући песму Браће Шерман "Dream Drummin".[14][15] Потом се из професионалних разлога преселио у Лос Анђелес.

Траволтина прва екранска улога у Калифорнији била је улога жртве у серији Emergency! (Сезона 2, епизода 2), у септембру 1972. године,[16] али његова прва значајна филмска улога била је улога Билија Нолана, насилника који мучи насловни лик, који је глумила Сиси Спејсек, у хорор филму Кери (1976).[17] Отприлике у исто време, он је добио своју улогу као Вини Барбарино у ТВ ситкому Welcome Back, Kotter (1975–1979), у којем се повремено појављује и његова сестра Елен (као мајка Арнолда Хоршека).[18] Серија је емитована на Еј-Би-Сију.

Успех током 1970-их[уреди | уреди извор]

Траволта је издао хит сингл под називом "Let Her In", који је у јулу 1976. године доспео на 10. место Билборд хот 100 листе.[19][20][21] У наредних неколико година глумио је у филму The Boy in the Plastic Bubble и остварио прве две велике улоге: улога Тонија Манера у Грозница суботње вечери (1977) и Денија Зукоа у Бриљантину (1978).[6] Филмови су били међу комерцијално најуспешнијим филмовима те деценије а Траволта је постао међународна звезда.[22] Био је номинован за Оскара за најбољег глумца за улогу у филму Saturday Night Fever,[23] као један од најмлађих глумаца икада номинованих за Оскара за најбољег глумца.[24] Његова сестра Ен и мајка појавиле су се у кратким улогама у филму Грозница суботње вечери а сестра Ен глумила је конобарицу у филму Бриљантин. Траволта је отпевао неколико песама за потребе филма Бриљантин.[25] У 1980. години Траволта је инспирисао кантри музику широм земље која је уследила након његовог хит филма Urban Cowboy, у ком је глумио са Дебром Вингер.[26]

Стагнација[уреди | уреди извор]

Траволта у 1983. години.

Након Urban Cowboy, Траволта је глумио у филмовима који су доживели комерцијалне и критичке неуспехе, и дошло је до стагнације у његовој глумачкој каријери. Неки од тих филмова су Two of a Kind (1983), романтична комедија у којој је глумио са Оливијом Њутон-Џон, и Савршеност (1985), у ком је глумио са Џејми Ли Кертис. Глумио је такође у филму Staying Alive (1983) наставку филма Грозница суботње вечери, за који је напорно тренирао и смршао 10 килограма,[27] филм је био финансијски успешан, са преко 65 милиона долара зараде, иако је од стране критичара лоше оцењен.

У то време Траволти су понуђене, али их је одбио, водеће улоге у филмовима Амерички жиголо[28] и Официр и џентлмен, обе је прихватио Ричард Гир.[29]

Оживљење каријере[уреди | уреди извор]

Траволта у 1997. години.

У 1989. години, Траволта је глумио са Керсти Али у филму Гле ко говори, који је зарадио 297 милиона долара што га чини најуспешнијим његовим филмом од Бриљантина. Уследили су Гле ко говори 2 (1990) и Гле ко говори 3 (1993) али тек након улоге Винсента Веге у Тарантиновом хит филму Петпарачке приче (1994), за коју је био номинован за Оскара, његова каријера је кренула узлазном путањом.[6][30][31] Филм га је пребацио на А-листу и био је затрпан понудама. Значајне улоге које су уследиле након Петпарачких прича биле су улога зеленаша у филму Get Shorty (1995), корумпираног пилота ваздухопловних снага САД у Сломљеној стрели, агента ФБИ и терористе у филму Украдено лице (1997), очајног правника у A Civil Action (1998), гувернера Џека Стентона у Primary Colors (1998),[6] и војног истражитеља у филму Генералова кћи (1999).

2000–данашњица[уреди | уреди извор]

У 2000. години Траволта је глумио и копродуцирао научнофантастични филм Бојно поље Земља, заснован на истоименом роману Л. Рона Хабарда, у којем је глумио вођу групе странаца који поробљава човечанство у мрачној будућности Земље . Филм је за Траволту био пројекат из снова од објављивања књиге 1982. године, када га је Хабард лично контактирао како би покушао да помогне у снимању филма.[32] Филм је добио негативне критике и лоше прошао на благајнама.[33] Траволта је за улогу у овом филму добио и две Златне малине.

Током 2000-их Траволта је глумио у многим филмовима укључујући филмове Шифра Сабљарка (2001), Ladder 49 (2004), Be Cool (2005), Lonely Hearts (2006), Wild Hogs (2007), анимирани филм Муња (2008), у ком је дао глас насловном лику, Отмица у метроу 123 и Old Dogs (оба из 2009).

У 2007. години Траволта је глумио Едну Тернблад у римејку Лак за косу, његовом првом мјузиклу од Бриљантина.[34]

Од 2010. године Траволта углавном глуми у акционим филмовима и трилерима. У 2016. години вратио се на ТВ екране у првој сезони антологијске серије American Crime Story, у којој је глумио адвоката Роберта Шапира.[35]

Лични живот[уреди | уреди извор]

Траволта плеше са Дајаном, принцезом од Велса, у Белој кући, 9. новембра 1985. године. ХАљина коју је носила постала је позната као "Траволтина хаљина."

Траволта је био у вези с глумицом Дијаном Хајленд, коју је упознао док је снимао филм The Boy in the Plastic Bubble. Били су у вези до њене смрти 27. марта 1977. године.

Траволта се оженио са глумицом Кели Престон у 1991. години, и купио кућу и Ислесбороу, Мејн.[36] Пар је имао сина Џета (умро 2009. године). Њихова ћерка Ела Блу рођена је 2000. године, а треће дете, син Бенџамин рођен је 2010. године на Флориди.[37] Траволта и Престон редовно су присуствовали брачном саветовању, Траволта је изјавио да је терапија помогла у браку.[38]

Траволта и његова супруга Кели Престон на Канском фестивалу 2014. године.

У мају 1991. године магазин Тајм објавио је насловну причу под насловом Врели култ похлепе и моћи. У чланку је бивши извршни директор Сајентолошке цркве Вилијам Френкс тврдио да је Траволта био опрезан да напусти веру јер се плашио да ће црква објавити детаљна открића о његовом приватном животу, која су укључивала и хомосексуално понашање.[39] Ове су тврдње Френкс и други дефетисти сајентологије поновили у књизи Лоренса Рајта из 2013. године Going Clear: Scientology, Hollywood, and the Prison of Belief, а бивши црквени службеник Марти Ратбан тврдио је да је неколико пута сарађивао са Траволтиним адвокатима како би порекао наводе о Траволтиној хомосексуалности из штампе и оборио оптужбе против звезде. [40][41]

Траволта је подржао демократску кандидаткињу Хилари Клинтон на изборима за америчког председника 2016. године.[42]

Губитак сина[уреди | уреди извор]

Траволтин син Џет је умро 2. јануара 2009. године у 16-ој години живота, док је био на божићном одмору на Бахамима.[43][44] Издата је потврда о смрти од стране бахамских доктора који су узрок смрти приписала епилептичком нападу.[45] Џет, који је имао историју напада, наводно је боловао од Кавасакијеве болести од друге године живота.[46][47] Траволта је потврдио спекулације да је његов син имао аутизам и да је имао редовне нападе и одмах је дао јавну изјаву док након сведочења у парници против вишемилионске изнуде у завери против њега у вези са смрћу његовог сина.[48] Након победе на суду, Траволта је одустао да тужи заверенике и захвалио се својој најближој породици и сајентологији јер су му помогли да преживи смрт свог сина и да настави даље са филмском каријером.[49][50][51] У знак сећања на свог сина, Траволта је основао Џет Траволта фондацију, непрофитну организацију за помоћ деци са посебним потребама.[52]

Религија[уреди | уреди извор]

Траволта је прихватио сајентологију 1975. године када му је уручена књига Дијанетика док је снимао филм Ђавоља киша у Дуранго, Мексико.[53] Након земљотреса на Хаитију 2010., придружујући се другим славним личностима у акцији прикупљања помоћи, Траволта је наводно послао свој Боинг 707 пун залиха, лекара и сајентолошку мисију волонтера у подручје катастрофе.[54]

Пилот[уреди | уреди извор]

Траволта 2002. године, у пилотској кабини свог Боинга 707.

Траволта је приватно и пилот[55][56] и поседује четири авиона. Поседовао је и Боинг 707-138B (Ex-VH-EBM) који је 2017. године донирао Друштву за рестаурацију историјских ваздухоплова (ХАРС) код Вулонгонга у Аустралији, и очекује се да ће летети у Аустралију у новембру 2019. године.Шаблон:Update inline span[57] Траволта планира да буде у авиону кад авион долети до Регионалне аеродрома Иљавара, где је седиште ХАРС-а, али неће му дозволити да лети, јер ће авион бити регистрован као аустралијски.[57] Авион 707 носи старо обележје Квантаса, а Траволта је био званични амбасадор добре воље за авиокомпанију где год је летео.[58] Траволта је свој 707 назвао "Џет Клипер Ела", у част своје деце. "Клипер" у имену представља компанију Пан американ, која је ту реч користила у именима својих летелица.[59]

Његово имање у Окали, смештено је на аеродрому Грејстоун са сопственом пистом и коловозом до његове куће, са две зграде за наткривени приступ авионима.[55][60]

Траволта је 24. новембра 1992. ноћу управљао својим Gulfstream N728T када је доживео тотални квар електричног система, док је летео по правилима о инструменталном летењу према Националном аеродрому у Вашингтону. Током хитног слетања, умало се сударио у ваздуху са Боингом 727, догађај који је приписао ризичној одлуци контролора ваздушног саобраћаја.[61]

Траволта је уврштен у Живе легенде ваздухопловства 2007. године и деловао је као званични амбасадор догађаја.[62]

Дана 13. септембра 2010. године, током прве епизоде последње сезоне свог талк шоуа, Опра Винфри најавила је да ће целокупну студијску публику повести на осмодневно путовање у Аустралију, уз плаћање свих трошкова, са Траволтом као пилотом авиона за путовање. Он је помагао Винфријевој да испланира путовање дуже од годину дана.[63]

Аутор је књиге Propeller One-Way Night Coach, причи о првом лету једног дечака.t.[64]

Наводи о сексуалном нападу[уреди | уреди извор]

У мају 2012. анонимни масер је поднео тужбу против Траволте позивајући се на тврдње о сексуалном нападу и повредама. Траволтин адвокат рекао је да су оптужбе "потпуна фикција и измишљотина" и да неко жели 15 минута његове славе. Траволтин адвокат такође је изјавио да ће његов клијент бити у стању да докаже да није био у Калифорнији на дотични дан и тврдио је да ће Траволта „тужити адвоката и тужиоца због злонамерног гоњења“ након што случај одбаце.[65] Касније се други тужилац придружио тужби износећи сличне тврдње.[66][67] Обе тужбе су одбачене без права на жалбу.[68]

Дана 27. септембра 2012. године судија Вишег суда у Лос Анђелесу Малколм Мекиј одбацио је тужбу за клевету против Траволте и његовог адвоката Мартија Сингера, коју је поднео писац Роберт Рендолф, јер је открио да је писмо, које је Сингер написао као одговор на наводе из Рендолфове књиге, заштићено слободним говором.[69]

У септембру 2014. године Траволта је негирао тврдње свог бившег пилота Дагласа Готерба из јануара 2014. године да су њих двојица имали сексуалне односе током шестогодишњег периода у којем је Готерб радио за Траволтину авиокомпанију, Алто.[70]

Филмографија[уреди | уреди извор]

Улоге Џона Траволте
Година
Српски назив
Изворни назив
Улога
Напомена
1975. The Tenth Level
1975. The Devil's Rain Дени
1976. The Boy in the Plastic Bubble Тод Лубич
1976. Кери Carrie Били Нолан
1977. Грозница суботње вечери Saturday Night Fever Тони Манеро
1978. Moment by Moment Стрип Харисон
1978. Бриљантин Grease Дени Зуко
1980. Urban Cowboy Бафорд „Бад“ Јуан Дејвис
1981. Blow Out Џек Тери
1983. Staying Alive Тони Манеро
1983. Two of a Kind Зак
1985. Perfect Адам Лоренс
1989. Look Who's Talking James Ubriacco
1989. The Experts Тревис
1990. Look Who's Talking Too James Ubriacco
1991. Shout Џек Кејб
1991. Eyes of an Angel Боби
1992. Boris and Natasha: The Movie себе
1993. Look Who's Talking Now James Ubriacco
1994. Петпарачке приче Pulp Fiction Винсент Вега
1995. Get Shorty Чил Палмер
1995. White Man's Burden Луис Пинок
1996. Мајкл Michael Мајкл
1996. Феномен Phenomenon Џорџ Мали
1996. Orientation: A Scientology Information Film себе
1996. Сломљена стрела Broken Arrow мајор Вик „Дик“ Дикинс
1997. Off the Menu: The Last Days of Chasen's себе
1997. Mad City Сем Бејли
1997. Украдено лице Face/Off Шон Арчер/Кастор Трој
1997. She's So Lovely Џои
1998. A Civil Action Jan Schlichtmann
1998. Танка црвена линија The Thin Red Line бригадни генерал Квинтард
1998. Junket Whore себе
1998. Primary Colors гувернер Џек Стентон
1999. Генералова кћи The General's Daughter Warr. Off. Пол Бренер/наредник Френк Вајт
1999. Our Friend, Martin Кајлов отац
2000. Welcome to Hollywood себе
2000. Lucky Numbers Рас Ричардс
2000. Бојно поље Земља Battlefield Earth Терл
2001. Случајни сведок Domestic Disturbance Френк Морисон
2001. Шифра Сабљарка Swordfish Габријел Шир
2002. Austin Powers in Goldmember „Остинпуси“ Јохан ван дер Смут /Голдмембер
2003. Basic Харди
2004. Ladder 49 капетан Мајк Кенеди
2004. A Love Song for Bobby Long Боби Лонг
2004. Панишер The Punisher Хауард Сејнт
2005. Magnificent Desolation: Walking on the Moon 3D себе
2005. Be Cool Чил Палмер
2006. Lonely Hearts Елемер К. Робинсон
2007. Wild Hogs Вуди Стивенс
2007. Лак за косу Hairspray Една Тернблад
2008. Муња Bolt Муња (глас)
2013. Сезона убијања Killing Season Емил Ковач

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в „John Travolta Biography (1954–)”. FilmReference.com. Приступљено 26. 8. 2009. 
  2. ^ „Monitor”. Entertainment Weekly (1247). 22. 2. 2013. стр. 32. 
  3. ^ „IIFA 2014: John Travolta, Kevin Spacey star in 'Bollywood Oscars' – NDTV Movies”. 28. 4. 2014. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 01. 10. 2019. 
  4. ^ Pearce, Garth (15. 7. 2007). „On the move: John Travolta”. Times Online. London. Приступљено 17. 7. 2007. 
  5. ^ а б „Social Security Death Index”. Ssdi.rootsweb.ancestry.com. Архивирано из оригинала 09. 12. 2011. г. Приступљено 14. 5. 2011. 
  6. ^ а б в г д Stated on Inside the Actors Studio, 2003
  7. ^ „Begorrah!! Travolta's Irish...”. Showbiz Ireland. 7. 1. 2007. Приступљено 17. 7. 2007. 
  8. ^ а б Flynn, Gaynor (28. 2. 2010). „The resurrection man”. The Sydney Morning Herald. Приступљено 9. 9. 2010. 
  9. ^ „Celebetty: John Travolta”. BeatBoxBetty.com. 2000. Архивирано из оригинала 9. 8. 2007. г. Приступљено 17. 7. 2007. 
  10. ^ Grant, Meg (фебруар 2005). „Night Moves”. Reader's Digest. Архивирано из оригинала 11. 12. 2008. г. Приступљено 17. 7. 2007. 
  11. ^ „The Big Question: John Travolta”. "THE BIG QUESTION" BBC1. 28. 1. 2004. Архивирано из оригинала 6. 10. 2007. г. Приступљено 17. 7. 2007. 
  12. ^ Reeves, Michael. "Travolta recalls lonely high schooldays", The StarPhoenix, September 28, 1978. Accessed June 12, 2011. "As far as academics were concerned, John was not the best student at Dwight Morrow High School. He confesses that 'I was only an average student.'"
  13. ^ „Q&A: John Travolta”. Sports Illustrated. 28. 2. 2007. Архивирано из оригинала 10. 3. 2007. г. Приступљено 26. 8. 2009. 
  14. ^ „Masterworks & Playbill Debut 2 Editors' Choice Compilations”. Baltimore.broadwayworld.com. 11. 3. 2007. Приступљено 26. 8. 2009. 
  15. ^ Collins, Nancy (18. 8. 1983). „Sex and the Single Star: John Travolta”. Rolling Stone. Архивирано из оригинала 05. 05. 2009. г. Приступљено 26. 8. 2009. 
  16. ^ „The Quintessential Tarot Tina: What's on the Cards for Star John Travolta”. The People (London, England). Questia Online Library. 3. 7. 2005. Приступљено 26. 8. 2009. [мртва веза]
  17. ^ Mcelroy, Steven (8. 7. 2006). „What's on Tonight”. New York Times. Приступљено 26. 8. 2009. 
  18. ^ „A Sister's Inspiration – John Travolta Followed Ellen's Lead into Acting”. The Spokesman-Review. 7. 7. 1996. Приступљено 26. 8. 2009. 
  19. ^ Let Her In – John Travolta[мртва веза] Billboard.com. retrieved: 24.08.2012
  20. ^ Blank, Ed (28. 3. 2003). „John Travolta talks about his past, his present and his destiny in Hollywood”. Pittsburgh Tribune-Review. Приступљено 26. 8. 2009. [мртва веза]
  21. ^ „Then & Now: 10 Best Teen Idols of All Time”. FOXNews.com. 1. 1. 2009. Архивирано из оригинала 29. 4. 2009. г. Приступљено 26. 8. 2009. 
  22. ^ White, Jim (17. 10. 1994). „Look who's acting: Staying Alive was dire. Perfect was anything but. Now, courtesy of Tarantino's Pulp Fiction, Travolta is back.”. The Independent. London. Приступљено 26. 8. 2009. 
  23. ^ DiOrio, Carl (14. 12. 1977). „Saturday Night Fever”. Variety. Приступљено 26. 8. 2009. [мртва веза]
  24. ^ Karger, Dave (27. 4. 2007). „Spotlight on Ryan Gosling”. Entertainment Weekly. Архивирано из оригинала 13. 10. 2012. г. Приступљено 26. 8. 2009. 
  25. ^ „Travolta, R.E.M., Moby, Danzig Make Movie/Music Crossovers”. Mtv.com. 17. 7. 1997. Приступљено 26. 8. 2009. 
  26. ^ „John Travolta”. MTV. 18. 2. 1954. Приступљено 26. 8. 2009. 
  27. ^ Farber, Stephan (10. 7. 1983). „'Staying Alive' Revives Travolta”. The New York Times. The New York Times. 
  28. ^ Jackson, Kevin (6. 2. 1996). „High-concept high roller”. The Independent. London. Приступљено 26. 8. 2009. 
  29. ^ „John Travolta goes the whole Hog with his new hit movie”. The Independent. London. 6. 4. 2007. Архивирано из оригинала 13. 11. 2010. г. Приступљено 26. 8. 2009. 
  30. ^ Lasalle, Mick (15. 10. 1995). „Making Movies With the Mob / John Travolta stars as gangster producer in Elmore Leonard's 'Get Shorty'”. Sfgate.com. Приступљено 26. 8. 2009. 
  31. ^ James, Caryn (2. 12. 2004). „CRITIC'S NOTEBOOK; As Praise Flows, Travolta Awaits His 3rd Comeback”. New York Times. Приступљено 26. 8. 2009. 
  32. ^ Staff (12. 4. 2006). „Science Friction”. Herald Sun. Australia. 
  33. ^ Џон Траволта на сајту Rotten Tomatoes (језик: енглески)
  34. ^ „Travolta on becoming a woman, interview with stv/movies, June 2007”. Архивирано из оригинала 19. 12. 2007. г. Приступљено 26. 4. 2017.  stv.tv
  35. ^ Ryan, Maureen (10. 2. 2016). „In His High-Profile Return to TV, John Travolta Gets Noticed”. Приступљено 8. 4. 2016. 
  36. ^ Tour John Travolta and Kelly Preston's Shingle Style Home in Maine | Architectural Digest Retrieved 27.04.2017.
  37. ^ „John Travolta and Kelly Preston Welcome Son Benjamin”. People.com. 24. 11. 2010. Архивирано из оригинала 29. 11. 2010. г. Приступљено 24. 11. 2010. 
  38. ^ Linton, Marilyn (10. 2. 2009). „Therapy can keep it real when the honeymoon is over”. London Free Press. Приступљено 12. 2. 2009.  [мртва веза]
  39. ^ Behar, Richard (6. 5. 1991). „The Thriving Cult of Greed and Power”. Тајм. Приступљено 24. 2. 2015. 
  40. ^ Wright, Lawrence (2013). Going Clear: Scientology, Hollywood, and the Prison of Belief. Vintage Books, A Division of Random House. стр. 199, 383. ISBN 978-0307745309. 
  41. ^ Yahr, Emily (30. 3. 2015). „How Scientology controls John Travolta and Tom Cruise, according to 'Going Clear'”. Washington Post. Приступљено 1. 11. 2017. 
  42. ^ Emery, D. The Wrap 6.08.2015.
  43. ^ „Jett Travolta, son of actors, dies at 16”. CNN. 2. 1. 2009. Приступљено 2. 1. 2009. 
  44. ^ „John Travolta's teenage son dies”. BBC News Online. BBC. 2. 1. 2009. Приступљено 2. 1. 2009. 
  45. ^ „Death Certificate: John Travolta's Son Died of a Seizure”. ABC News. 5. 1. 2009. Приступљено 5. 1. 2009. 
  46. ^ „John Travolta's 16-Year-Old Son Dies”. Пипл. 2. 1. 2009. Приступљено 4. 1. 2009. 
  47. ^ Errico, Marcus (2. 1. 2009). „John Travolta's Son Jett Dead at 16”. Е! Online. Приступљено 2. 1. 2009. 
  48. ^ Abraham, Mary Rose (23. 9. 2009). „From John Travolta: I Ran Down the Stairs To Help My Son”. ABC News. Приступљено 23. 9. 2009. 
  49. ^ Usborne, David (23. 10. 2009). „Judge declares mistrial in Travolta extortion case”. The Independent. London. Приступљено 28. 6. 2011. 
  50. ^ Allen, Nick (6. 9. 2010). „John Travolta to drop charges in extortion case”. The Telegraph. London. Приступљено 28. 6. 2011. 
  51. ^ „John Travolta: Scientology Helped Me Heal”. huffingtonpost.com. 28. 1. 2010. Приступљено 13. 6. 2011. 
  52. ^ „The Jett Travolta Foundation”. jett-travolta-foundation.org. Архивирано из оригинала 25. 09. 2015. г. Приступљено 8. 8. 2017. 
  53. ^ „Successes of Scientology”. Church of Scientology International. мај 2007. Приступљено 21. 5. 2007. 
  54. ^ „John Travolta's mercy flight to Haiti”. Douglas Hyde – CNN Entertainment Producer. 25. 1. 2010. Архивирано из оригинала 27. 01. 2010. г. Приступљено 26. 1. 2010. 
  55. ^ а б Stibbe, Matthew (26. 9. 2011). „John Travolta's Florida Fly-in Home”. Forbes. 
  56. ^ FAA Airmen Certification Database of September 1, 2014, lists Travolta as ID A1927078, with private pilot licence ratings P/ASEL (Private Airplane Single Engine Land), P/AMEL (Private Airplane Multi-Engine Land), P/INSTA (Private Instrument Airplane), and eight aircraft: P/B-707 (Boeing 707), P/B-720 (Boeing 720), P/CE-500 (Cessna 500), P/CL-600 (Bombardier Challenger 600), P/EA-500S (Eclipse 500), P/G-1159 (Gulfstream II), P/HS-125 (British Aerospace 125), P/LR-JET (Learjet).
  57. ^ а б Huntsdale, Justin (27. 6. 2019). „John Travolta's luxury Boeing 707 cleared for November relocation to Wollongong”. Australian Broadcasting Corporation. Приступљено 27. 6. 2019. 
  58. ^ „John Travolta Qantas Ambassador-at-large”. Qantas – Ambassadors. Qantas airlines official website. Приступљено 20. 3. 2014. 
  59. ^ „John Travolta's Boeing 707 at Flightstory.net – Aviation Blog”. blog.flightstory.net. Приступљено 27. 5. 2017. 
  60. ^ Kelly Preston showed a picture of this on the August 29, 2007, episode of Late Night with Conan O'Brien.
  61. ^ „Travolta Lucky To Live Through Incident – Orlando Sentinel”. Articles.orlandosentinel.com. 27. 3. 1995. Архивирано из оригинала 02. 10. 2012. г. Приступљено 27. 4. 2012. 
  62. ^ Forgione, Mary (15. 1. 2015). „John Travolta to host show honoring 'Living Legends' of flight”. LA Times. Приступљено 1. 5. 2015. 
  63. ^ Clark, Ally (13. 9. 2010). „Oprah Taking Audience Down Under, with Travolta at Controls”. NBC Chicago. Приступљено 14. 9. 2010. 
  64. ^ Travolta, John (октобар 1997). Propeller One-Way Night Coach. Warner Books. ISBN 978-0446522571. 
  65. ^ „John Travolta Sued for Assault and Sexual Battery by Masseur, Actor's Rep Calls Claim a "Baseless Lie"”. E! Online. 7. 5. 2012. Приступљено 7. 5. 2012. 
  66. ^ „John Travolta fights back as two masseurs allege sexual harassment – Chicago Sun-Times”. Suntimes.com. Приступљено 9. 5. 2012. 
  67. ^ „BBC News – John Travolta faces more masseur abuse claims”. Bbc.co.uk. 9. 5. 2012. Приступљено 9. 5. 2012. 
  68. ^ „Second masseur drops John Travolta lawsuit”. The Daily Telegraph. London. 17. 5. 2012. 
  69. ^ Matthews, KJ. „Lawsuit against John Travolta dismissed, again”. CNN. Приступљено 28. 9. 2012. 
  70. ^ Selby, Jenn (16. 9. 2014). „John Travolta addresses former pilot's gay romance allegations publicly for the first time”. The Independent. London. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џон_Траволта&oldid=27418874”