Административна подјела Србије

Административна подјела Србије одређена је Уредбом о управним окрузима Владе Републике Србије из 2006. године^[1] и Законом о територијалној организацији Народне скупштине Републике Србије из 2007. године.^[2]

Република Србија је подијељена Уредбом на двадесет девет управних округа, док су јединице територијалне организације према Закону општине и градови и аутономне покрајине.^[2]

Региони[уреди | уреди извор]

Аутономне покрајине

Србија има двије аутономне покрајине, Војводину на сјеверу (39 општина и 6 градова) и Косово и Метохију на југу (28 општина и 1 град).^[2]

Аутономна покрајина Војводина има своју скупштину и владу. Ужива аутономију у одређеним овлашћењима, као што су инфраструктура, наука, образовање и култура.^[3]

Аутономна покрајина Косово и Метохија се налази под управом Привремене административне мисије Организације уједињених нација на Косову од јуна 1999. године, послије рата на Косову и Метохији.

Статистички региони

Србија је подијељена на пет статистичких региона:

Управни окрузи[уреди | уреди извор]

Управни окрузи су првостепена административна подјела земље и највећи субјекти, сачињени од општина и градова. Управни окрузи су регионална средишта државне власти; они представљају чисто административну подјелу и сједишта су различитих државних институција, као што су фондови, канцеларије и судови. Они нису дефинисани Законом о територијалној организацији, али јесу Уредбом о управним окрузима Владе Србије из 2006. године.^[1]

Србија је подијељена 29 управних округа, од који се 7 налази у Војводини, 9 у Јужној и источној Србији, 8 у Шумадији и западној Србији и 5 у Косову и Метохији, док Град Београд представља сопствени управни округ.

Општине и градови[уреди | уреди извор]

Србија је подијељена на 145 општина и 29 градова,^[2] који чини основну јединицу локалне власти. Свака општина и град имају своју скупштину (која се бира на сваке четири године на мјесним изборима), предсједник општине или градоначелника, јавне службе и буџет. Општине обично имају више од 10.000 становника, а градови више од 100.000.^[2]

Општине и већина градова се састоје од мјесних заједница, који у већини случајева одговарају насељима (селима) у руралним подручјима (неколико мањих села може чинити једну мјесну заједницу, а већа села могу садржати више мјесних заједница). Урбана подручја могу такође бити подијељена на мјесне заједнице. Њихова овлашћења укључују комуникацију изабраних представника општине или града са грађанима, организовање грађанских иницијатива везаних за јавну службу и комунална питања. Њима предсједавају савјети, бирани на полуформалним изборима, чији су чланови у основи волонтери. Улога мјесних заједница је далеко влажнија у руралним подручјима; због близине општинским средиштима, многе урбане мјесне заједнице су нефункционалне.

Шест градова: Београд, Нови Сад, Ниш, Пожаревац, Ужице и Врање — подијељене су на градске општине. Надлежности градова и градских општина су подијељене. Од њих, само Нови Сад није прошао потпуну трансформацију, јер новоформирана градска општина Петроварадин постоји само формално. Градска општина Нови Сад обухвата велику већину територије града Новог Сада, и највећа је појединачна општина у земљи, са преко 300.000 становника.