Аеробиологија

С Википедије, слободне енциклопедије
Аеробиолошка истраживања из авиона

Аеробиологија је једна од биолошких наука која се бави проучавањем биолошког порекла честица у ваздуху, њиховим транспортом и међуделовањем. Аеробиолошка истраживања имају значај у медицини, пољопривреди, шумарству, климатологији и форензици.

Област проучавања[уреди | уреди извор]

Аеробиологија као област биологије, интердисциплинарна је наука која проучава честице биолошког порекла присутне у атмосфери, принципе транспорта, особађања, депозиције и њихов утицај у екосистему.

Разноликост и састав паоленског спектра одраз је флоре и вегетације одређеног подручја. Према бројним аеробиолошким студијама, поједини типови полена показују карактеристичан ритам појављивања током дана, који је у директној вези са екологијом и особинама полена неке биљне врсте и микроклиматским факторима подручја. Праћење полена у ваздуху омогућава идентификацију типова полена који узрокују преостљивост на полен на одређеном географском подручју.

Најчешћи предмет проучавања аеробиологије су полен и споре, честице које имају изузетно велику улогу у појави инхалаторних алергија.[1]

Аеробиологија у алергологији[уреди | уреди извор]

Неке уобичајене споре које се преносе ваздухом и изазивају алергијске реакције

Како аеробиолошки услови подручја на коме живе пацијенти битно утичу на лечење лекарима (алерголозима), при праћењу болести и одређивању терапије, изузетно је важно сазнања ове научне гране.

Зато је предвиђање и прогноза концентрација алергогених честица главна област истраживања аеробиологије која има велики значај у алергологија, јер представља велику помоћ лекарима у терапији а болесницима у превенцији и лечењу.

Циљ аеробиолошких истраживања[уреди | уреди извор]

Аеробиолошких истраживања имају за циљ да утврде концентрације алерголошко значајних честица у ваздуху, и на основу добијених података, и одређених метеоролошких параметара прогнозирају њихову појаву у ваздуху.

Методе узорковања у аеробиологији[уреди | уреди извор]

У историји аеробиологије, за узорковање полена и спора користиле су се разничити облици и различите методе узорковања, тако да су се основне метода узорковања алергогених честица (полена и спора) мењале током историје од гравиметријске до данас савремене волуметријске методе, мада су аналитичке методе које се заснивају на морфологији полена у суштини до данас остале исте.

Хаид је први 1972. године сумирао карактеристике које мора имати узоркивач алергогених честица.[2]

  • Једноставност конструкције
  • Једноставност руковања
  • Независност о извору енергије за напајање
  • Ефикасност узорковања
  • Независност од брзини ветра
  • Узорковање свих честица у ваздуху распона величине од 3-50 Пм
  • Могућност добијања волуметријског резултата
  • Могућност дуготрајног континуираног узорковања.

Аеробиолошке методе које се до данас примењују, у начелу, користе две основне технике узорковања гравиметријску и волуметријску методу.[3]

Волуметријска метода[уреди | уреди извор]

Волуметријска метода је данас једина призната метода у аеробиологији и користи се према препоруци EAACI (European Academy of Allergy and Clinical Immunology) пододбора „Aerobiology and Environmental Aspects of Inhalant Allergens“.

Узорковање се врши волуметријским сакупљачем спора и полена са уграђеном вакуум пумпом протока 10 l/min. Уређај је прилагођен за прикупљање честица из ваздуха попут спора или поленских зрнаца. Поставља се приближно 15 m изнад тла, удаљен од високих зграда или других препрека.[4]

Очитавање се врши бројањем поленских зрнаца под микроскопом на повећању од 400 пута. Обрадом добијених података утврђује се укупна дневна концентрација и период дана у коме је концентрација полемских зрнаца била највећа.

Гравиметријска метода[уреди | уреди извор]

Аналитичка вага која се користи у гравиметрији

Ово је најједноставнија метода која се заснива на принципу таложења честица на хоризонталну површину намазану неким адхезивним средством. Обично је то предметно стакалце постављено у кућиште узоркивача.

Недостаци

Овакав тип узорковања има више недостатака:

  • Први у природном окружењу већина честица не исталожис е у узоркивачу због хоризонталних ваздушних струјања која транспортују честице.
  • Други, из оваквог узорковања није познат волумен ваздуха, па је немогуће израчунати концентрацију честица, која се изражава бројем честица у кубном метру ваздуха.
  • Трећи, узорак полена или спора није репрезентативан, јер је у узорку најзаступљенији полен локалних биљака које се налазе у близини узоркивача.[5][6]

Ова метода узорковања због бројних недостатака у аеробиологији више се не користи.

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Isard SA and Gage SH. Flow of Life in the Atmosphere : an Airscape Approach to Understanding Invasive Organisms. Michigan State University Press, East Lansing, Michigan, USA 2001.
  2. ^ Hyde HA. Atmospheric pollen and spores in relation to allergy. Clinn Allergy 1972;2:153-179.
  3. ^ Durham OC. The volumetric incidence of atmospheric aller gens IV. A proposed standard method of gravity sampling, counting and volumetric interpolation of results. J Allergy 1946;17:79-86.
  4. ^ Hirst JM. An automatic volumetric spore trap. Ann Appl Biol 1952;39:257-265.
  5. ^ Durham OC. The volumetric incidence of atmospheric allergens IV. A proposed standard method of gravity sampling, counting and volumetric interpolation of results. J Allergy 1946;17:79-86.
  6. ^ Ogden EC and Raynor GS. Field evaluation of ragweed pollen samplers. J Allergy 1960;31:307-316.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аеробиологија&oldid=26805808”