Акценат (лингвистика)

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Акценат (вишезначна одредница).

Акценат (према лат. accentus - ad (према) + cantus (песма)) у лингвистици је фонетско истицање слога постигнуто одређеним артикулационим процесима којима се велика количина фонационе струје концентрише на појединим деловима исказа. Удар фонационе струје концентрисан на слогу назива се иктус. То је експираторни акценат и најчешћи је тип акцента у светским језицима, али није једини. Иктусу се могу додати и други елементи, као што су трајање и тон.

За српски језик карактеристичан је тонски акценат. Он је архаичнији и сматра се да га је експираторни акценат углавном заменио у светским језицима. Поред српског, у индоевропској језичкој породици тонски акценат имају још и литвански и скандинавска група језика, а ван европе ту је кинески и малајско-полинезијска група језика.

Акценат је најмања јединица на прозодијском плану. Термин има више значења:

  1. истакнутост слога у речи,
  2. истакунтост речи у реченици,
  3. графички знак којим се означава та истакнутост,
  4. утисак који оставља говор странца,
  5. преносно значење којим се указује на пажњу која је посвећена неком питању (Ставити акценат на...).

Наука која се бави проучавањем акценатског система назива се акцентологија.

Акценатски систем српског књижевног језика[уреди]

Српски језик има сложен акценатски систем који се састоји од четири акцента и једне неакцентоване дужине. Акценти се разликују по квалитету (тону: опозиција силазни - узлазни) и квантитету (трајању: опозиција дуги - кратки). Акценти у српском језику су следећи:

  • краткосилазни (ȁ) - примери: сȍм, пȁста, пȅсма, смp̏т;
  • краткоузлазни (à) - примери: бајкòвит, табèла, одàбрати, пу̀кōвнӣк;
  • дугосилазни (ȃ) - примери: нȏћ, снȇг, кp̑в, здрȃвље;
  • дугоузлазни (á) - примери: сазрéвати, прáзан, ку́пати бṕвно, óвца.

Разликовање акцената[уреди]

Разликовање кратких акцената на примерима у̀пала и у̏пала:

  • краткоузлазни: Она је у̀пала у собу. (женски род једнине радног глаголског придева од глагола „упасти”);
  • краткосилазни: Имам у̏палу мишића. (акузатив једнине именице „упала”).

Разликовање дугих акцената на примерима рáван и рȃван:

  • дугоузлазни: Овај сто је рáван. (мушки род једнине придева „раван”);
  • дугосилазни: Тачка, права и рȃван су основни појмови геометрије. (номинатив једнине именице „раван”).

Литература[уреди]

  • Пецо, Асим (1988), Osnovi akcentologije srpskohrvatskog jezika, Београд: Научна књига, ISBN 86-23-70059-7 
  • Јокановић-Михајлов, Јелица (2012), Прозодија и говорна култура, Београд: Чигоја штампа, ISBN 978-86-84885-55-7 
  • Јокановић-Михајлов, Јелица (2007), Акценат и интонација говора на радију и телевизији, Београд: Чигоја штампа, ISBN 978-86-84885-17-5