Александар фон Хумболт

С Википедије, слободне енциклопедије
Александар фон Хумболт
Портрет из 1843.
Лични подаци
Пуно имеАлександар фон Хумболт
Датум рођења(1769-09-14)14. септембар 1769.
Место рођењаБерлин, Берлин, Пруска
Свето римско царство
Датум смрти6. мај 1859.(1859-05-06) (89 год.)
Место смртиБерлин, Берлин, Пруска
Немачка конфедерација
ОбразовањеViadrina European University
Freiberg University of Mining and Technology
Универзитет у Гетингену
Научни рад
ПољеГеографија
УченициЛуис Агасиз[1]
Познат поБиогеографија
Космос (1845–1862)
Хумболтова струја
магнетна олуја
Хумболтова наука
Берлински романтизам [2]
НаградеКоплеи медаља (1852)

Потписpotpis_alt}}}

Александар фон Хумболт (нем. Alexander von Humboldt; Берлин, 14. септембар 1769 — Берлин, 6. мај 1859) био је немачки природњак, географ и истраживач.[3] Његови радови на ботаничкој географији представљају оснивање области биогеографије.[4] Проучавао је земљин магнетизам, вулкане, изотермалне линије, географију и биологију различитих области.[5][6] Од 1799. до 1804. путовао је у Латинску Америку, коју је истраживао и описивао са научне тачке гледишта. Своја путовања током 21 године описао је у изузетно великом броју књига. Први је претпоставио да су Африка и Јужна Америка биле давно спојене. У познијим годинама је покушао да у свом делу од 5 књига „Космос“ прикаже људско знање на један јединствен уједињен начин. Хумболт је подржавао друге научнике и често је са њима сарађивао.

Детињство, младост и образовање[уреди | уреди извор]

Отац му је био мајор у пруској војсци, који је одликован због учешћа у Седмогодишњем рату. Имао је два сина. Александар је био млађи, старији Вилхелм је био лингвиста.[7][8][9] Током детињства сакупљао је и детерминисао биљке. Сакупљао је шкољке и инсекте. Отац му је умро 1779. и отад је мајка почела да брине о његовом образовању. Студирао је финансије пола године у Франкфурту на Одри, а завршио у Гетингену 1789. Током распуста 1789. ишао је на научни излет на Рајну и написао је рад о минералогији и базалту на Рајни. Почео је да изучава оно што би му било потребно да буде научни истраживач. Студирао је трговину и стране језике у Хамбургу, геологију у Фрајбургу, а анатомију у Јени, а астрономију и употребу научне инструментације код Заха и Келера. Истраживао је вегетацију рудника Фрајбурга о чему је 1793. објавио рад. Кад је Луиђи Галвани открио утицај струје на мишиће, Хумболт је истраживао феномене мускуларних иритација, о чему је објавио рад 1797.

Портрет Александра фон Хумболта из 1806.

Путовања и рад у Европи[уреди | уреди извор]

Био је у Енглеској 1790, а 1792. и 1797. је посетио Беч. Током 1795. пропутовао је Швајцарску и Италију истражујући геологију и ботанику тих земаља. Запослио се 1792. у Берлину као проценитељ рудника. Тај посао је обављао тако темељито да је брзо напредовао у служби и чак су га слали у дипломатске мисије.

Истраживања Латинске Америке[уреди | уреди извор]

Требало је да са једним ботаничарем да иде на експедицију, која је одложена. Њих двојица су дошли до Марсеља надајући се да ће се придружити Наполеону и отићи у Египат. Пошто нису нашли одговарајући транспорт отишли су у Мадрид, где им је један министар помогао да оду у Латинску Америку. Кренули су из Ла Коруње 5. јуна 1799. На Тенерифама су били шест дана, а у Венецуелу су стигли 16. јула. Открио је у Венецуели уљну птицу Steatornis caripensis, која је дотад била непозната. Враћајући се у Куману приметио је метеорски рој Леониде, што је било његово прво упознавање са феноменом, за који ће се уочити периодичност. У фебруару 1800. је кренуо у истраживање реке Ориноко. Истраживао је 4 месеца и прешао је преко 3.000 километара дивљег и ненастањеног подручја. Утврдио је да постоји комуникација између слива Оринока и слива Амазона. Утврдио је тачно место бифуркације. Електричне јегуље је ухватио 19. марта 1800, претрпјевши јаке електричне шокове током испитивања.

После је отпловио на Кубу, па се вратио и Картахену, испитујући набујалу реку Магдалену. Прешао је Кордиљере и после дугог и напорног путовања дошао је 6. јануара 1802. до Кита. Пели су се до висине од 5.800 метара. што је тада био светски рекорд. На путу према Лими истраживали су изворе Амазона. У Каљау је посматрао пролазак Меркура. После тога одлази у Мексико, где је боравио годину дана. После је кратко посетио САД и вратио се у Европу, где је пристао 3. августа 1804. у Бордоу.

Достигнућа латинскоамеричке експедиције[уреди | уреди извор]

Портрет из 1859. У позадини се види вулкан Чимборацо

Истраживао је изотермалне линије. Најпре је истраживао брзину пада температуре са надморском висином. У свом есеју о географији различитих биљки проучавао је како физички услови утичу на расподелу биљака и животиња. Открио је да се смањује интензитет земљиног магнетског поља како се удаљавамо од полова према екватору. Геолошки је проучавао вулкане у Латинској Америци. Открио је да се они појављују у линеарним групама, па је претпостављао да су настали због великих подземних расцепа. Са Геј-Лисаком је истраживао закон магнетске деклинације, па је у Берлину боравио две и по године. Пошто је намеравао да објави мноштво нових чињеница у енциклопедијском формату 1808. је дошао у Париз. Ту сарађује са Геј-Лисаком и његовом приватном лабораторијом. Истраживали су састав атмосфере и утицај притиска на атмосферу.

Признања Хумболту[уреди | уреди извор]

После Наполеона Хумболт је био један од најпознатији у Европи. Пруски краљ га је више пута позивао, дајући му велике привилегије, али Хумболт је одбијао да напусти Париз. Париз је сматрао својом правом кућом. У Паризу је Хумболт имао не само научну атмосферу, него је био и изузетно цењен у свим слојевима друштва. Осим тога није му се свиђала атмосфера Берлина, његовог роднога града. Није му се свиђао провинцијализам Берлина. Ипак много пута су га звали, не само пруски краљ, него и два угледна пруска великаша, тако да се 1827. преселио у Берлин. У Берлину се посветио проучавању земаљског магнетизма. Посебно га је занимала природа и закони „магнетних олуја“, како је он описивао абнормална одступања од земљиног магнетизма.

Истраживање Русије[уреди | уреди извор]

Руси су 1811. први предложили Хумболту истраживање Сибира, а касније 1818. је то исто предложила пруска влада. Али у оба случаја имао је других за њега важнијих послова. Писао је руској влади 1829, тако да је успео да успостави низ магнетних и метеоролошких станица у Сибиру. Измећу маја и новембра 1829. заједно са Густавом Розеом и Еренбургом прешао је Русију између Неве и Јанисеја, прешавши 9.600 миља. Открио је дијаманте на Уралу, где се испирало злато. Кориговао је прецењену висину централноазијског платоа.

Хумболт као дипломата[уреди | уреди извор]

Од 1830. до 1848. био је дипломата на двору Луја Филипа, са којим је одржавао срдачне пријатељске односе.

Космос[уреди | уреди извор]

Космос, Александар фон Хумболт, издавач:Јохан Георг Кота
Космос, Александар фон Хумболт, издавач:Јохан Георг Кота

Јако је дуго писао своје монументално дело, којим је настојао представити јединство различитих комплексних делова природе. Хтео је да нагласи постојање природних закона, који управљају сложеним процесима у природи. Започео је са писањем још 1808. Временом је све уобличавао, а посебно кад је предавао од 1827. до 1828. на универзитету у Берлину. Прва два волумена Космоса изашла су 1845. и 1847. Трећи и четврти волумен је објавио између 1850. и 1858. Пети волумен је објављен постхумно 1862.

Хумболтова стипендија[уреди | уреди извор]

После његове смрти његови пријатељи и сарадници основали су Александар фон Хумболт фондацију, која је пружала подршку младим научницима. Оригинална новчана задужбина је била упропаштена хиперинфлацијом из 1920—их. После Другог светског рата немачка влада је основала поново Хумболтову фондацију, која служи за финансирање боравка страних научника у Немачкој или немачких ван Немачке.

Радови[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rupke 2008, стр. 54.
  2. ^ Helmut Thielicke, Modern Faith and Thought, William B. Eerdmans Publishing, 1990, p. 174.
  3. ^ Malcolm Nicolson, "Alexander von Humboldt and the Geography of Vegetation", in: A. Cunningham and N. Jardine (eds.), Romanticism and the Sciences, Cambridge University Press, 1990, pp. 169–188; Michael Dettelbach, "Romanticism and Resistance: Humboldt and "German" Natural Philosophy in Natural Philosophy in Napoleonic France", in: Robert M. Brain, Robert S. Cohen, Ole Knudsen (eds.), Hans Christian Ørsted and the Romantic Legacy in Science: Ideas, Disciplines, Practices, Springer, 2007; Maurizio Esposito, Romantic Biology, 1890–1945, Routledge, 2015, p. 31.
  4. ^ „Alexander von Humboldt | Biography, Discoveries, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-01-18. Приступљено 2024-01-30. 
  5. ^ Love, J.J. (2008). „Magnetic monitoring of Earth and space” (PDF). Physics Today. February (2): 31—37. Bibcode:2008PhT....61b..31H. doi:10.1063/1.2883907. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 07. 2019. г. Приступљено 29. 6. 2015. 
  6. ^ Thomson, A. (2009), „Von Humboldt and the establishment of geomagnetic observatories”, IAEA-Inis: 1212 
  7. ^ Thubon, Colin (септембар 2015). „'The Invention of Nature', by Andrea Wulf”. New York Times. 
  8. ^ Lee, Jeffrey (2014). „Von Humboldt, Alexander”. The Encyclopedia of Earth. 
  9. ^ Jackson, Stephen T. „Alexander von Humboldt and the General Physics of the Earth” (PDF). Science. 324. стр. 596—597. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 04. 2019. г. Приступљено 06. 06. 2020. 
  10. ^ Humboldt, Alexander von (1860). Cosmos: A Sketch of a Physical Description of the Universe, Volume 4. Превод: Elise C. Otté. Harper. стр. 76. Приступљено 17. 5. 2014. 
  11. ^  Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништвуClerke, Agnes Mary (1911). „Humboldt, Friedrich Heinrich Alexander von”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 13 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 873—875. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]