Анатолиј Турилов
| Анатолиј Аркадјевич Турилов | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 23. мај 1951. |
| Место рођења | Јарослављ, Руска СФСР, Совјетски Савез |
| Образовање | MSU Faculty of History |
| Научни рад | |
| Поље | Историја |
| Академија | Српска академија наука и уметности |
| Награде | Order of St. Sergius of Radonezh 2nd class, Order of Holy Prince Daniel of Moscow 2nd class |
Анатолиј Аркадјевич Турилов (Јарослављ, 23. мај 1951) руски је историчар и академик[1], инострани члан састава Српске академије науке и уметности од 1. новембра 2012,[2]водећи научни сарадник Одељења за историју средњег века Института за славистику Руске академије наука.[3]
Биографија[уреди | уреди извор]
Завршио је основне студије историје на Московском државном универзитету Ломоносову 1976. године и постдипломске на Институту за славистику и балканистику Руске академије наука.[2] [1]Тема његовог магистарског рада је била „Бугарски и српски извори за средњовековну историју Балкана у руској писмености од краја 14. до прве четвртине 16. века”.[4] [1]
Радио је као главни научни сарадник Института за славистику Руске академије наука од 1979. године и Руске државне библиотеке 1977—1979.[2][1] Године 1983. је учествовао у совјетској научноистраживачкој експедицији на Свету Гору.[4] Био је главни уредник Сводног каталога словенско-руских рукописних књига XIV века.[2][1]
Учествује у пројекту Српске академије наука и уметности о анотираном издању повеља српских владара од 13. до почетка 16. века манастира Хиландар.[1]
Написао је преко 250 чланака и одељака у Православној енциклопедији, Т. 1–24 (М., 2000–2010).[3]
Области деловања и интересовања[уреди | уреди извор]
Историчар, истраживач духовне културе православних Словена у средњем веку и раном новом времену, специјалиста у области ћирилске палеографије (укључујући и одећу), стручњак за средњовековну словенску књигу и писану традицију.[1]
Бави се проблемима културне историје и духовног живота источних и јужних Словена 9–17. века: проучава књижевно стваралаштво ученика Ћирила и Методија и њихових савременика, међусловенску књигу и књижевне везе, књижна култура Белорусије и Украјине, рана историја руског штампарства.[1]
Истражује писане изворе о историји народних веровања источних Словена. Бави се изучавањем извора и помоћним историјским дисциплинама.[1]
Пронашао је списак најзначајнијег споменика бугарске историјске мисли 11. века, који се око стотину година сматрао изгубљеним - „апокрифна хроника“.[3]
Чланство[уреди | уреди извор]
Члан Међународне библијске комисије при Међународном комитету слависта (до 2012), Археографске комисије Руске академије наука, Научно-издавачког савета Православне енциклопедије, Патријаршијског хагиографског савета при Православној енциклопедији, Стручног савета за доделу награда у знак сећања на Митрополита Макарија (Булгаков), Националног комитета слависта (2018), Комисије РАН за доделу Шахматовске награде (2018), експерт РАН (2018).[1]
Награде и признања[уреди | уреди извор]
Добитник је ордена Светог Сергија Радоњешког другог степена, Светог Данила Московског другог степена и Светог Макарија трећег степена.[2][1]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј „Турилов Анатолий Аркадьевич”. inslav.ru. Приступљено 30. 1. 2024.
- ^ а б в г д „Анатолиј Аркадјевич Турилов”. САНУ.
- ^ а б в „Турилов Анатолий Аркадьевич кандидат исторических наук”. slaviachristiana.ru. Приступљено 30. 1. 2024.
- ^ а б Radisavljević, Zoran. „Ljubav prema rukopisima”. Politika Online. Приступљено 2022-03-26.
