Пређи на садржај

Анко Марције

С Википедије, слободне енциклопедије
Анко Марције
Анко Марције
Лични подаци
Датум рођења675. п. н. е.
Датум смрти616. п. н. е.
РодитељиМарције
Помпилија
Период642. п. н. е. – 617. п. н. е.
ПретходникТул Хостилије
НаследникЛуције Тарквиније Приск

Анко Марције (лат. Ancus Marcius; владао од 642. п. н. е. — 617. п. н. е.) је четврти римски краљ, који је наследио Тула Хостилија,[1][2][3] владао је 24. године.[4] Након смрти претходног краља, Тула Хостилија, римски Сенат је именовао интеррекса, који је потом сазвао народну скупштину, а она је изабрала новог краља.[5] За Анка се наводи да је владао водећи ратове по узору на Ромула, али и да је истовремено подстицао мир и религију, као што је то чинио Нума Помпилије.[6]

Многи Римљани сматрали су да је плебејска породица Марције добила име по Анку Марцију.[7][8][9]

Анко Марције је био унук другог римског краља Нума Помпилија, па је за разлику од Тула, као и његов деда био краљ мира и веровања. Нерадо је ишао у рат осим ако није био обвезан бранити границе града Рима као нпр. од Сабинаца. Сматра се да је оснивач плебса и плебејаца. Од заслуга му се приписује изградња дрвеног моста преко реке Тибар, устрој луке Остија, успостављање солана и изградња затвора. За време своје владавине оживео је многе обичаје свога деде који су у међувремену били пали у заборав.

Умро је природном смрћу.[10][11][12][13][14][15][16]

Позадина

[уреди | уреди извор]

Анко је био син Марција (сина првог римског понтификаса максимуса, Нуме Марција[17]) и Помпилије (ћерке краља Нуме Помпилија).[18] Анко Марције је стога био унук краља Нуме и припадао је сабинској породици.[19][20][21] Према Фесту, Марција су прозвали Анко због његове криве руке (латинска реч ancus значи „крив“).

Прве мере краља

[уреди | уреди извор]
Анко Марције приказан на денарију из 57. године п.н.е.

Према Ливију, први поступак Анка као краља био је да нареди Понтифексу Максимусу да препише текст о извођењу јавних религијских обреда из коментара Нуме Помпилија и изложи га јавности на дрвеним плочама, како обреди религије више не би били занемаривани или неправилно извођени.[18][22] Док је Тул био краљ, укинуо је религијске законе које је претходно увео Нума.[23]

Рат

[уреди | уреди извор]

Према Ливију, долазак Анка на престо охрабрио је Латински савез, која је претпоставила да ће нови краљ следити побожну политику мира коју је заступао његов деда, краљ Нума Помпилије. Латини су стога извршили упад на римску територију и дали презрив одговор римским посланицима који су тражила накнаду за причињену штету. Краљ Анко је одговорио проглашавањем рата Латинима. Ливије напомиње да је овај догађај значајан, први пут су Римљани рат прогласили путем обреда фецијала.[18]

Сребрни денариј који је у Риму 56. п.н.е. издао Луције Марције Филип.

Краљ Анко Марције је кренуо из Рима са недавно мобилисаном војском и заузео латински град Политориум (смештен у близини Ланувијума) силом. Његови становници су премештени на Авентински брег у Риму као нови грађани, у складу са римским традицијама из ратова са Сабинњанима и Албанцима. Када су други Латини потом заузели напуштени град Политориум, краљ Анко је поново освојио град и разорио га.[24] Латинска села Теленае и Фикана такође су била опљачкана и разорена.

Рат се затим усмерио на латински град Медулију. Град је имао јаку гарнизонску стражу и био је добро утврђен. Више битака се одиграло ван града, а Римљани су на крају изашли као победници. Краљ Анко се вратио у Рим са великом количином плена. Више Латина је доведено у Рим као грађани и насељено у подножју Авентинског брега, у близини Палатина, поред храма Мурције.

Краљ Анко Марције је укључио Јаникул у град, утврдивши га зидом и повезавши са градом дрвеним мостом преко Тибра,[25] Понс Сублицијус. Да би заштитио мост од напада непријатеља, краљ Анко је утврдио крај моста који је гледао ка Јаникулу.[26] Краљ Анко је такође заузео Фидену како би проширио утицај Рима на другој страни Тибра.[27] Са копнене стране града изградио је Фосу Квиритиум, одбрамбени ров. Он је такође изградио први римски затвор, Мамертински затвор.[24]

Он је потом проширио римску територију, оснивајући луку Остију,[28] успостављајући солане око луке,[29][30] и заузевши Силва Маезију, приобално шумовито подручје северно од Тибра, од Веја. Такође је проширио храм Јупитера Феретрија како би приказао ове територијалне успехе.[24] Према реконструкцији Fasti Triumphales, краљ Анко Марције је прославио најмање један тријумф, над Сабињанима и Вејима.

Смрт и наследник

[уреди | уреди извор]
Новчић на коме су приказани Анкo Марције и Нума Помпилије један поред другог.

Краљ Анко Марције је, према извештајима, умро природном смрћу након владавине од 24 године.[31] Иза себе је оставио два сина, од којих је један вероватно наследио престо. Члан Анковог двора, Луције Тарквиније Приск, обезбедио је да Анкови синови буду ван Рима, како би организовао изборе уз подршку римског народа и сам себи обезбедио победу.[32]

Краља Анка Марција је наследио његов пријатељ Луције Тарквиније Приск,[33][34] који је на крају убијен од стране Анкових синова.[35] Током Римске Републике и Царства, истакнуто племе Марција тврдило је да потиче од краља Анка Марција.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Клејн, Г. де; Беноа, Стефан (2013). Интеграција у Риму и у римском свету: зборник радова са Десете радионице Међународне мреже „Impact of Empire“ (Лил, 23–25. јун 2011). Лајден–Бостон: BRILL. ISBN 978-90-04-25667-5.
  2. ^ Дајер, Томас Хенри (1868). Историја краљева Рима: са уводном расправом о изворима и доказима. London: Bell and Daldy. ISBN 978-0-8046-1199-2.
  3. ^ Данкан, Мајк (2016). Историја Рима: Република (књ. 1). Morrisville, NC: Lulu Press, Inc. ISBN 978-1-365-33131-2.
  4. ^ Тит Ливије. Од оснивања града (Ab urbe condita), књига I.
  5. ^ Тит Ливије, Од оснивања града (Ab urbe condita), I, 32.
  6. ^ Penella, Robert J. (1990). „Vires/Robur/Opes and Ferocia in Livy's Account of Romulus and Tullus Hostilius”. The Classical Quarterly. 40 (1): 207—213. JSTOR 639321. doi:10.1017/S0009838800026902. . S2CID 170735500.
  7. ^ Нибур, Барах (Barthold Georg Niebuhr), Историја Рима, књига 1, стр. 301.
  8. ^ Еванс, Џејн ДеРоуз, The Art of Persuasion: Political Propaganda from Aeneas to Brutus. University of Michigan Press. 1992. ISBN 978-0-472-10282-2. .
  9. ^ Смит, Вилијам Abaeus-Dysponteus. London: J. Murray. 1890. .
  10. ^ „Анко Марције”. znanje.org. Приступљено 24. 1. 2021. 
  11. ^ „Ancus Marcius”. britannica.com. Приступљено 24. 1. 2021. 
  12. ^ Gill, N.S. „Ancus Martius”. thoughtco.com. Приступљено 24. 1. 2021. 
  13. ^ „Ancus Marcius”. dante.udallas.edu. Архивирано из оригинала 06. 06. 2011. г. Приступљено 24. 1. 2021. 
  14. ^ „Ancus Marcius”. the-romans.eu. Архивирано из оригинала 30. 12. 2020. г. Приступљено 24. 1. 2021. 
  15. ^ „Ancus Marcius”. heritage-history.com. Приступљено 24. 1. 2021. 
  16. ^ „Ancus Marcius”. sevenkingsofrome.weebly.com. Приступљено 24. 1. 2021. 
  17. ^ Перуци, Е. (1970). Порекло Рима, књига I: Породица. Фиренца, стр. 142 и след.
  18. ^ а б в Тит Ливије, Од оснивања града (Ab Urbe Condita), књига I, поглавље 32.
  19. ^ Болакаса, Дарио (2009). Био један период када је Римом владао краљевски режим. AuthorHouse. ISBN 978-1-4490-3674-4.  AuthorHouse.
  20. ^ Ливије 2018 Историја Рима (комплетно издање у 4 тома). e-artnow. ISBN 978-80-272-4456-0.
  21. ^ Ливије (2005). Рана историја Рима. Penguin UK. ISBN 978-0-14-196307-5.  Penguin UK.
  22. ^ Ине, Вилхелм Историја Рима. London: Longmans, Green and Company. 1871. 
  23. ^ Отис, Лиз (2001). Нумова традиција и њена употреба у књижевности „Златног доба“ Рима (дисертација). ProQuest 304770134.
  24. ^ а б в Тит Ливије, Од оснивања града (Ab Urbe Condita), књига I, поглавље 33.
  25. ^ Једна или више претходних реченица садржи текст из публикације која је сада у јавном домену: Chisholm, Hugh, уредник Анко Марције. 1911. . Енциклопедија Британика, том 1 (11. издање). Cambridge University Press, стр. 953.
  26. ^ Огилви, Р.М. (1965). Коментар на Ливија: књиге 1–5. Oxford: Clarendon; Торонто: . Oxford University Press.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ). стр. 137.
  27. ^ Грифит, Алисон Б. (2009). „Понс Сублицијус у контексту: поновно разматрање првог јавног дела Рима“. Phoenix, 63 (3/4), стр. 296–321.
  28. ^ Beard, Mary (2015-11-09). SPQR: A History of Ancient Rome. W. W. Norton & Company. ISBN 978-1-63149-125-2.
  29. ^ Једна или више претходних реченица садржи текст из публикације која је сада у јавном домену: Chisholm, Hugh, уредник Анк Марције. 1911. . Енциклопедија Британика, том 1 (11. издање). Cambridge University Press, стр. 953.
  30. ^ Бедоје, Ги де ла (2011). Римљани за почетнике. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-119-99788-7. 
  31. ^ Тит Ливије, Од оснивања града (Ab Urbe Condita), књига I.
  32. ^ Пенела, Роберт Ј. (децембар 2004). „Амбиција Тарквинија Приска у Ливијевом делу“. The Classical Quarterly. 54 (2): 630—635.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  33. ^ едоје, Ги де ла (2011). The Romans for Dummies. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-119-99788-7. 
  34. ^ Шмиц, Леонхард (1847). Историја Рима: од најранијих времена до смрти Комода, 192. године н.е. Allen, Morrill and Wardwell.
  35. ^ Тит Ливије, Од оснивања града (Ab Urbe Condita).

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Анко Марције на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анко_Марције&oldid=30757283”