Апалачке планине

С Википедије, слободне енциклопедије

Апалачке планине
Appalachians
Август 2007, поглед са падина планине Бак Алегени, поглед на исток; видљиве су планине Алегени (у Националној шуми Мононгахела у Западној Вирџинији, средња удаљеност) и планина Шенандоа (у Националној шуми Џорџа Вашингтона у Вирџинији, у даљинио)
Географија
ДржавеСједињене Државе и Канада
РепубликеЊуфаундленд и Лабрадор[1][2], Сен Пјер и Микелон, Квебек, Нова Шкотска, Њу Бранзвик, Мејн, Њу Хемпшир и Вермонт
Геологија
ОрогенезаТаконик, Акадијан, Алегенијан
Старост стенаОрдовицијум–перм
Апалачке планине у Северној Каролини

Апалачке планине или Апалачи (енгл. Appalachian Mountains или Appalachians) су планински ланац у источном делу Северне Америке.[3][4] [5]Ланац се већином налази у САД али се простире и у југоисточну Канаду и тако формира ланац дужине 2400 km од острва Њуфаундленд ка југозападу до централног дела Алабаме. Систем планина је подељен у серију појединих планина са просечном висином од 900 метара. Највиши врх ових планина је Маунт Мичел од 2 037 метара, који је уједно и највиша тачка у САД источно од реке Мисисипи. Апалачке планине су благих падина и заобљених врхова.

Дефиниције варирају на прецизним границама Апалача. Геолошки институт Сједињених Америчких Држава (USGS) дефинише физиографску поделу Апалачких висоравни као што се састоји од тринаест провинција: висоравни Атлантске обале, источни Њуфаундленд Атлантик, Поморско акадијска висораван, Приморска равница, Нотр Дам и Мегантске планине, Западне њуфаундлендске планине, Пијемонт, Плаве планине, долина и гребен, Сен Лорен долина, Апалачки плато, и Новоенглеска провинција.[6][7] Апалачи не укључују планине Адирондак, посебан и растући ланац који је део Канадског штита и припада орогенези Гренвил.[8][9][10]

Геологија[уреди | уреди извор]

USGS Апалачке зоне у Сједињеним Државама

Поглед на стене које су изложене у данашњим Апалачким планинама открива издужене појасеве савијених раседних морских седиментних стена, вулканских стена и комадића древног океанског дна, што пружа јак доказ да су ове стене деформисане током судара плоча. Рођење Апалачких ланаца, пре неких 480 милиона година, означава први од неколико судара плоча за изградњу планина који су кулминирали изградњом суперконтинента Пангеа са Апалачима у близини центра. Пошто су Северна Америка и Африка биле повезане, Апалачи су чинили део истог планинског ланца као и Мали Атлас у Мароку. Овај планински венац, познат као Централне Пангејске планине, проширио се у Шкотску, пре отварања океана Јапета у мезозојској ери, од судара Северне Америке и Европе (види Каледонску орогенезу).

Током средњег ордовицијског периода (пре око 496–440 милиона година), промена у кретању плоча поставила је позорницу за први палеозојски догађај изградње планина (Таконска орогенеза) у Северној Америци. Некада тиха пасивна маргина Апалача променила се у веома активну границу плоче када се суседна океанска плоча, Јапет, сударила са Северноамеричким кратоном и почела да тоне испод њега. Са рођењем ове нове зоне субдукције, рођени су рани Апалачи. Вулкани су расли дуж континенталне маргине што се поклопило са почетком субдукције. Потисни расед уздигнуо је и искривљену старију седиментну стену положену на пасивну маргину. Како су се планине подизале, ерозија је временом почела да их ороњава. Потоци су носили остатке камења низ падину да би се таложили у оближњим низијама. Таконска орогенеза је била само прва у низу судара плоча за изградњу планина који су допринели формирању Апалача, што је кулминирало колизијом Северне Америке и Африке (види Алеханску орогенезу).[11]

До краја мезозојске ере, Апалачке планине су еродиране до готово равнице.[11] Тек када је регион био уздигнут током кенозојске ере, формирала се препознатљива топографија садашњости.[12] Уздизање је подмладило потоке, који су брзо реаговали усецањем наниже у древну стену. Неки потоци су текли дуж слабих слојева који дефинишу наборе и раседе настале много милиона година раније. Други потоци се спуштају тако брзо да секу право преко отпорних набораних стена планинског језгра, урезујући кањоне преко слојева стена и геолошких структура.

Минерални ресурси[уреди | уреди извор]

Апалачке планине садрже велике наслаге антрацитног угља, као и битуменског угља. У раседним планинама угаљ је у метаморфизованом облику као антрацит, представљен у региону угља у североисточној Пенсилванији. Поља битуменског угља западне Пенсилваније, западног Мериленда, југоисточног Охаја, источног Кентакија, југозападне Вирџиније и Западне Вирџиније садрже седиментни облик угља.[13] Метода ископавања угља уклањањем планинских врхова, у којој се уклањају читави планински врхови, тренутно угрожава огромна подручја и екосистеме региона Апалачких планина.[14] Површинска експлоатација угља која је започела током 1940-их година значајно утиче на централне Апалачке планине у Кентакију, Тенесију, Вирџинији и Западној Вирџинији. Ране методе рударства су биле нерегулисане, а истраживање мелиорације рударских земљишта, укључујући реакцију киселинске базе, водио је Универзитет Западне Вирџиније 1960-их и 1970-их. Западна Вирџинија је развила ригорозне стандарде рекламије рудника за државне руднике угља током касних 1960-их. Већина савезних држава је увела прописе за заштиту Апалачких планина до касних 1960-их. Друштвени и политички активизам донео је Закон о контроли и рекултивацији површинског рударства из 1977. године.[15]

Откриће комерцијалних количина нафте 1859. у Апалачким планинама западне Пенсилваније покренуло је модерну нафтну индустрију Сједињених Држава.[16] Недавна открића комерцијалних налазишта природног гаса у формацији Марселус шкриљац и Јутика шкриљац формацијама поново су усмерила пажњу нафтне индустрије на Апалачки басен.

Неки платои Апалачких планина садрже металне минерале као што су гвожђе и цинк.[17]

Напомене[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „International Appalachian Trail- Newfoundland”. Iatnl.ca. Архивирано из оригинала 4. 6. 2010. г. Приступљено 6. 11. 2010. 
  2. ^ Cees R. van Staal, Mineral Deposits of Canada: Regional Metallogeny: Pre-Carboniferous tectonic evolution and metallogeny of the Canadian Appalachians Архивирано март 11, 2009 на сајту Wayback Machine, Geological Survey of Canada website
  3. ^ „The Mountains That Froze the World”. AAAS. 3. 11. 2009. Приступљено 4. 4. 2012. 
  4. ^ „Geology of the Great Smoky Mountains”. usgs. Архивирано из оригинала 17. 1. 2013. г. Приступљено 4. 4. 2012. 
  5. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 59. ISBN 86-331-2075-5. 
  6. ^ „Physiographic divisions of the conterminous U. S.”. U.S. Geological Survey. Архивирано из оригинала 5. 12. 2007. г. Приступљено 6. 12. 2007. 
  7. ^ „The Atlas of Canada—Physiographic Regions”. Архивирано из оригинала 12. 12. 2007. г. Приступљено 7. 12. 2007. 
  8. ^ „Geomorphology From Space – Appalachian Mountains”. NASA. Архивирано из оригинала 6. 12. 2007. г. Приступљено 27. 12. 2007. 
  9. ^ „Adirondack Mountains”. Peakbagger.com. Приступљено 27. 12. 2007. 
  10. ^ Weidensaul, Scott (1994). Mountains of the Heart: A Natural History of the Appalachians. Fulcrum Publishing. стр. ix. ISBN 978-1-55591-139-3. 
  11. ^ а б „Geologic Provinces of the United States: Appalachian Highlands Province”. USGS. Архивирано из оригинала 22. 6. 2013. г. Приступљено 19. 7. 2010. 
  12. ^ Poag, C. Wylie; Sevon, William D. (септембар 1989). „A record of Appalachian denudation in postrift Mesozoic and Cenozoic sedimentary deposits of the U.S. Middle Atlantic continental margin”. Geomorphology. 2 (1–3): 119—157. Bibcode:1989Geomo...2..119P. doi:10.1016/0169-555X(89)90009-3. 
  13. ^ Ruppert, Leslie F. „Executive Summary—Coal Resource Assessment of Selected Coal Beds and Zones in the Northern and Central Appalachian Basin Coal Regions” (PDF). USGS. Архивирано (PDF) из оригинала 15. 7. 2010. г. Приступљено 19. 7. 2010. 
  14. ^ Palmer, M. A.; Bernhardt, E. S.; Schlesinger, W. H.; Eshleman, K. N.; Foufoula-Georgiou, E.; Hendryx, M. S.; Lemly, A. D.; Likens, G. E.; Loucks, O. L.; Power, M. E.; White, P. S.; Wilcock, P. R. (8. 1. 2010). „Mountaintop Mining Consequences”. Science. 327 (5962): 148—149. Bibcode:2010Sci...327..148P. ISSN 1095-9203. PMID 20056876. S2CID 206522928. doi:10.1126/science.1180543. 
  15. ^ Hu, Zhenqi (2014). Legislation, Technology and Practice of Mine Land Reclamation. CRC Press. стр. 3. ISBN 9781315732138. 
  16. ^ Ryder, R.T. „Appalachian Basin Province (067)” (PDF). USGS. Приступљено 19. 7. 2010. 
  17. ^ Mineral Resources of the Appalachian Region. USGS. 1968. Professional Paper 580. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Topographic maps and Geologic Folios of the United States Geological Survey
  • Brooks, Maurice (1965), The Appalachians: The Naturalist's America; illustrated by Lois Darling and Lo Brooks. Boston; Houghton Mifflin Company.
  • Caudill, Harry M. (1963). Night Comes to the Cumberlands. Little, Brown. ISBN 0-316-13212-8. 
  • Constantz, George (2004), Hollows, Peepers, and Highlanders: an Appalachian Mountain Ecology (2nd edition). West Virginia University Press; Morgantown. 359 p.
  • Olson, Ted (1998), Blue Ridge Folklife. University Press of Mississippi, 211 pages. . ISBN 1-57806-023-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Rehder, John (2013) "Appalachian Folkways," Koxville: University of Tennessee Press.
  • Chapters iii., iv. and v. of Miss E. C. Semple's American History and its Geographic Conditions (Boston, 1903).
  • Weidensaul, Scott (2000), Mountains of the Heart: A Natural History of the Appalachians. Fulcrum Publishing, 288 pages. . ISBN 1-55591-139-0.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • Bailey Willis, The Northern Appalachians, and C. W. Hayes, The Southern Appalachians, both in National Geographic Monographs, vol. 9.
  • Castanea, the journal of the Southern Appalachian Botanical Society.
  • Banisteria, a journal devoted to the natural history of Virginia.
  • The Journal of the Torrey Botanical Society.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Апалачке_планине&oldid=27554179”