Афричка кинематографија

С Википедије, слободне енциклопедије

Афричка кинематографија је филмска продукција Африке. Њена историја почиње почетком 20. века. Током колинијалног периода, живот у Африци је приказан само кроз радове белаца, колонијалиста, западњачких филмаџија, који су приказивали црнце у негативном светлу, као егзотичне "друге". [1] Не постоји једна афричка кинематографија, јер постоје разлике између северноафричке и подсахарске кинематографије, као и кинематографија различитих земаља. [1]

Египатска кинематографија је једна од најстаријих на свету. Први филм браће Лумијер је приказан у Египту 1986. године[2][3], а први египатски краткометражни документарац је снимљен 1907. године[3]. Брзо се развијала и током 1940-их, 1950-их и 1960-их достиже златно доба. Нигеријска филмска ихдустрија је највећа у Африци у смислу вредности, годишњег броја филмова, прихода и популарности.[4] Она је такође друга највећа национална филмска индустрија на свету по броју филмова снимљених на годишњем нивоу.

Историја[уреди | уреди извор]

Колонијални период[уреди | уреди извор]

Током колонијалног периода, Африка је била приказивана само од стране режисера са Запада. Током првих неколико декада двадесетог века, Африканци су били приказани као "егзотични", "покорни радници" или "дивљаци и канибали" (нпр. Краљеви острва канибала из 1909. године, Вуду освета из 1913. године и Конгорила из 1932).[1] Афрички континент је приказан као егзотична земља без историје и културе. Има много примера оваквих филмова, а они укључују и чувене филмове засноване на лику Тарзана у авантуристички филм Афричка краљица (1951), као и различите адаптације романа Х. Рајдера Хагарда Рудници краља Соломона (1885).[5] Средином тридесетих година спроведен је Банту едукативни филмски експеримент (Bantu Educational Kinema Experiment) како би се едуковали Банту народи. [6]

У француским колонијама, Африканцима је било законом забрањено да праве своје филмове ("Laval Decree"). Ова забрана је успорила развој филма као средства за Африканце да се изразе политички, културолошки и уметнички.[7] Међутим, 1955. године Паулин Соману Виејра - оригинално из Бенину, али образован у Сенегалу - заједно са колегама из Le Group Africain du Cinema, снимио је краткометражни филм у Паризу под називом Afrique Sur Seine (1955). Виејра је учио да прави фимове на Institut des hautes études cinématographiques (IDHEC) у Паризу, и упркос забрани да прави филмове у Африци, добио је дозволу да снима у Француској. [8] Afrique Sur Seine истражује потешкоће са којима се суочавају Африканци у Француској током педесетих година, и сматра се првим филмом који је режирао један Африканац.[9]

Пре стицања независности, снимљено је само неколико анти-колонијалистичких филмова. Примери укључују Les statues meurent aussi, филм Криса Маркера и Алена Ренеа, који говори о европској пљачки афричке уметности (и Французи су га забранили на 10 година[10]) и Afrique 50 Ренеа Вотјеа о анти-колонијалистичким немирима у Обали Слоноваче и Буркини Фасо.[11]

У ово време у Африци је такође радио и етнографски филмски стваралац Жан Руш, чији је рад сматран контроверзним и од стране француске и афричке публике. Поред филмова као што су Jaguar (1955), Les maitres fous (1955), Moi, un noir (1958) и La pyramide humaine (1959), Руш је правио документарце који су изазивали перцепције о колонијалној Африци и дали нови глас Африкацнима кроз филм. Иако је Осман Сембен оптужио Руша да гледа на африкаце "као да су инсекти"[12], Руш је играо важну улогу у развоју афричког филма и био је први који је радио са Африканцима који ће имати важне каријере на пољу кинематографије (Омароу Ганда, Сафи Фаје, Мустафа Аласан и други).[8]

Пошто су филмови пре независности били махом веома расистички, Афрички филмски ствараоци након стицања независности, као што су Осман Сембен и Омароу Ганда, видели су филм као једно важно политичко средство за исправљање погрешне слике о Африканцима коју су створили Западни режисери, као и за повратак слике о Африци Африканцима.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Hayward, Susan (2006). Cinema Studies: The Key Concepts. Routledge. стр. 426-442. 
  2. ^ Leaman 2003
  3. ^ а б „A Chronology of Firsts in Alexandria”. Bibliotheca Alexandrina's AlexCinema. 
  4. ^ „Nigeria surpasses Hollywood as world's second largest film producer – UN”. 05. 05. 2009. 
  5. ^ Murphy, David (2000). „Africans Filming Africa: Questioning Theories of an Authentic African Cinema”. Journal of African Cultural Studies. 13 (2): 239—249. JSTOR 1771833. S2CID 55143264. doi:10.1080/713674315. 
  6. ^ Notcutt & Latham 1937
  7. ^ Halhoul, Khalid (2012). „Using African Cinema to Shift Cultural Perceptions”. Utne Reader. Mixed Media Section: 78—79. 
  8. ^ а б Diawara (1992). African Cinema. стр. 23-24. 
  9. ^ Gugler, Josef (2003). African Film: Re-Imagining a Continent. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. стр. 3. 
  10. ^ Ukadike, Nwachukwu Frank (1994). Black African Cinema. Berkeley: University of California Press. стр. 49. 
  11. ^ Thackway, Melissa (2003). Africa shoots back : alternative perspectives in Sub-Saharan Francophone African film. Bloomington: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34349-9. OCLC 52520246. 
  12. ^ „You look at us like insects”. 

Литература[уреди | уреди извор]