Балтички језици
| Балтички језици | |
|---|---|
| Географска распрострањеност | Северна Европа |
| Језичка класификација | Индоевропски језици
|
| Прајезик | Прабалтички језик |
| Подподела | |
| ISO 639-2 / 5 | bat |
| Глотолог | None east2280 (Источнобалтички)[1] prus1238 (Пруски)[2] |
 Мапа балтичких језика:
летонски литвански куршки † пруски † | |
Балтички језици су група језика у оквиру индоевропске језичке породице. Говоре се на простору јужне и југоисточне обале Балтичког мора. Ова група обухвата само два жива језика: литвански и летонски језик (постојало је још неколико језика који су током времена изумрли — старопруски језик је нестао крајем 17. или почетком 18. века). [3] Ова два језика су блиско генетски повезана, али говорници ова два језика се ипак не разумеју међусобно. Ови језици имају око 6 до 6,5 милиона говорника, већина у Литванији и Летонији.
Везе са другим језичким породицама[уреди | уреди извор]
Ови језици (нарочито литвански) још увек садрже неке особине праиндоевропског језика и због тога су значајни у лингвистици. Од данашњих језика најблискији су словенским језицима, па се често говори о балтословенској групи језика. На речник су, поред словенских, утицали и германски и уралски језици.
Језици[уреди | уреди извор]
- Источни огранак:
- латгалски (званично дијалекат летонског)
- литвански
- летонски
- куршки (старокуршки) †
- самогитски (званично дијалекат литванског)
- селонски †
- семигалски †
- Западни огранак:
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Источнобалтички”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History.
- ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Пруски”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History.
- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 101. ISBN 86-331-2075-5.
