Берберска обала

С Википедије, слободне енциклопедије
Мапа холандског картографа Јана Јанссонa из 17. века која приказује Берберску обалу, овде „Барбариа“

Израз Берберска обала, Барбарија или Берберија (енг. Barbery Coast / Barbary; шп. costa berberisca / Berbería; фр. Côte des Barbaresques) се у европским језицима од 16. до почетка 19. века користило за означавање приобалних предела северне Африке,[1] тачније данашњих држава Марока, Алжира, Туниса и Либије. Обала се тако називала због ондашњих староседелаца, Бербера.

Историја[уреди | уреди извор]

Екс-вото слика поморске битке између турског брода из Алжира (испред) и брода Малтешког реда у подножју града Лангона у Бретањи, 1719.

Берберија није увек била јединствен политички ентитет. Од 16. века надаље, била је подељена на неколико политичких ентитета, наиме Алжирски регион, Тунис и Триполитанију ( Триполи ). Неки од важних владара и ситних велможа у периоду берберског гусарења били су алжирски паша или дахија, и туниски и триполитански бегови [2]

Откупљивање хришћанских заробљеника у берберским државама.

Прву војну операцију на копну од стране Сједињених Држава извели су амерички маринци и Америчка морнарица у бици код Дерне код Триполија, приморском граду који се данас налази у источној Либији, априла 1805. године. То је био део напора да се униште сви берберски гусари, да се ослободе отети амерички робови и окончају гусарење између зараћених племена берберских земаља, које су и саме биле државе Османског царства . Први стих Химне маринаца односи се на ову акцију: „Од Монтезуминих дворана до обала Триполија... " (From the halls of Montezuma to the shores of Tripoli...) То је био први пут да су амерички маринци учествовали у офанзивним акцијама ван Сједињених Држава.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 132. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Barbary Pirates”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 3 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 383—384. 

Извори[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]