Берилијум-оксид
| |
| Идентификација | |
|---|---|
| ECHA InfoCard | 100.013.758 |
| MeSH | Beryllium+oxide |
| Својства | |
| BeO | |
| Моларна маса | 25,01 |
| Агрегатно стање | бели прах |
| Густина | 3,0 g/cm³ (основно) |
| Тачка топљења | 2530 °C |
| Тачка кључања | 3900 °C |
| Опасности | |
ЕУ класификација (DSD)
|
Веома токсичан (T+) |
| R-ознаке | R49, R25, R26, R36/37/38, R43, R48/23 |
| S-ознаке | S53, S45 |
| NFPA 704 | |
| Тачка паљења | Није запаљив |
| Сродна једињења | |
Други анјони
|
Берилијум-телурид |
Други катјони
|
Магнезијум-оксид Калцијум-оксид |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa). | |
| Референце инфокутије | |
Берилијум-оксид је неорганско хемијско једињење чија је хемијска формула BeO.
Особине[уреди | уреди извор]
Берилијум-оксид је бео, нерастворан прах. Са киселинама гради берилијумове соли, које су по особинама сличне магнезијумовим. Реагује и са растворима алкалних хидроксида. У реакцији са калијум-хидроксидом гради K2BeO4.[1]
| Особина | Вредност |
|---|---|
| Партициони коефицијент[2] (ALogP) | -0,0 |
| Растворљивост[3] (logS, log(mol/L)) | 0,9 |
| Поларна површина[4] (PSA, Å2) | 17,1 |
Добијање[уреди | уреди извор]
Може се добити жарењем метала или нитрата на ваздуху, али се најчешће добија из берила.[1]
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ а б Parkes, G.D. & Phil, D. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
- ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Литература[уреди | уреди извор]
- Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
- Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- International Chemical Safety Card 1325
- National Pollutant Inventory - Beryllium and compounds
- NIOSH Pocket guide to Chemical Hazards
- arizona.edu: Употреба берилијум-оксида
| Државне | |
|---|---|
| Остале | |
