Битка за Коњиц фебруара 1943.

С Википедије, слободне енциклопедије
Битка за Коњиц фебруара 1943.
Део Другог светског рата у Југославији
Време19. — 26. фебруар 1943.
Место
Коњиц,  НДХ
Исход Пораз партизанских јединица
Сукобљене стране
Социјалистичка Федеративна Република Југославија НОВЈ  Нацистичка Немачка
Краљевина Италија Италија
Независна Држава Хрватска Домобрани
 ЈВуО

Битка за Коњиц фебруара 1943. била је од пресудног значаја према плану Врховног штаба НОВ и ПОЈ за продор Главне оперативне групе у источну Херцеговину, Санџак и Црну Гору. По замисли ВШ НОВ и ПОЈ, Трећа дивизија требало је да ликвидира италијанске утврђене гарнизоне Прозор, Јабланицу и Коњиц, док је Прва дивизија имала главни задатак да обезбеди овај продор од Сарајева, а Друга од Мостара. Напади на Прозор и Јабланицу окончани су успехом. Међутим, услед пропуста Прве пролетерске бригаде, немачко-усташко-домобранска борбена група успела је да се пробије из Сарајева у Коњиц, а са истока је пристигло око 3.000 четника из Санџака и источне Босне под командом Лукачевића. Напади НОВЈ на Коњиц трајали су од 19. до 26. фебруара. Од 24. фебруара, у нападу на сам Коњиц биле су ангажоване три бригаде, ојачане артиљеријом и Тенковском четом Врховног штаба. Међутим, услед пристиглих појачања, комбинована италијанско-немачко-усташко-четничка посада Коњица успела је да се одржи.

С обзиром на погоршање ситуације на другим секторима, ВШ НОВ и ПОЈ није био у стању да одвоји даља појачања за напад на Коњиц. Услед тога био је принуђен да 26. фебруара прихвати узалудност и безизгледност даљих напада и одустане од продора преко Коњица. Након тога ВШ НОВ и ПОЈ извео је маневар у супротном смеру, контранападом код Горњег Вакуфа, да би затим вратио тежиште на пробој преко Неретве, изузетно тешким правцем преко Јабланице и Прења, уз блокаду Коњица.

Претходна ситуација[уреди | уреди извор]

Према плану Врховног штаба, у циљу продора Главне оперативне групе било је неопходно ликвидирати италијанске гарнизоне Прозор, Јабланицу и Коњиц, као и друга мања упоришта (Рама, Острожац). За носиоца тог задатка била је одређена Трећа дивизија, док је Прва имала задатак да јој обезбеди леви, а Друга десни бок. У нападу 15-17. фебруара Трећа дивизија успешно је савладала гарнизон у Прозору (3. батаљон 259. пешадијског пука 154. пешадијске дивизије Мурђе ојачан артиљеријским, оклопним и другим саставима). Настављајући наступање, 21. фебруара ликвидирала је италијанску посаду у Рами. С обзиром да је Друга дивизија успешно решила свој део посла (ликвидацију посада у Посушју, Имотском, и Дрежници, те уништење италијанског ојачаног батаљона у покушају интервенције (ојачан 1. батаљон 260. пешадијског пука Мурђе)), била је у стању да својом Четвртом црногорском бригадом помогне продор Треће дивизије и 22. фебруара ликвидира ојачани италијански батаљон у Јабланици (ојачан 1. батаљон 259. пешадијског пука Мурђе). Истог дана, делови Треће дивизије ушли су у Острожац који је италијанска посада у паници напустила, чиме је пут према Коњицу био отворен. Десета херцеговачка прешла је на леву обалу Неретве, са задатком да исте ноћи нападне Коњиц са истока и југа, док је Пета црногорска наступала по десној обали са задатком да нападне Коњиц са запада. С обзиром на исход претходних сукоба и претпостављену уздрманост италијанских снага и и пад њиховог морала, владао је оптимизам у погледу исхода напада.

Погрешка штаба Прве пролетерске бригаде[уреди | уреди извор]

Прва пролетерска дивизија пришла је извршењу свог дела задатка некомплетно, уводећи своје снаге по деловима. Прва је на задато подручје изашла некомплетна Прва пролетерска бригада (без 3. батаљона). Њене снаге су са неочекиваном лакоћом ликвидирале италијанску посаду у Брадини и усташку на кључној топографској позицији, превоју Иван-седло у току дана 19. фебруара. Задатак комплетне дивизије састојао се у ликвидацији упоришта на комуникацији Сарајево-Коњиц у што ширем захвату, и изолацији коњичког бојишта од интервенције из Сарајева. Понесен брзим и лаким успехом, обузет ентузијазмом, штаб Прве пролетерске бригаде у том тренутку починио је кључну грешку, чије су се последице показале далекосежним. Наиме, уместо чврстог утврђивања кључног положаја на Иван-седлу и настављања продора према Сарајеву преко Тарчина, штаб бригаде одлучио је да за напад на Тарчин ангажује само некомплетна два батаљона, а на Иван-седлу остави само симболично обезбеђење. Са преостала два батаљона (4. и 6.) штаб бригаде одлучио је да, уздајући се у деморализацију Италијана, изврши дрзак препад на Коњиц, и тако унапред реши главни задатак целе Главне оперативне групе.

То је било недовољно одговорно схватање главног задатка и ширење снага на великом простору довело је до двоструког неуспеха.

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Битка_за_Коњиц_фебруара_1943.&oldid=25915993”