Битка код Азаза

Битка код Азаза
	Део Крсташких ратова
Време	11. јун 1125. године
Место	Азаз, северна Сирија
Исход	Победа крсташа
Сукобљене стране
Јерусалимска краљевина, кнежевина Антиохија, грофовија Едеса и грофовија Триполи	Селџучко царство
Команданти и вође
Балдуин II Јерусалимски, Жосцелин од Едесе, Понс од Триполија	Аксонгор ил Бурсуги, Тугтигин
Јачина
3.100 људи	непознато
Жртве и губици
непознато	непознато

Битка код Азаза одиграла се 11. јуна 1125. године између крсташких држава Јерусалимске краљевине, кнежевине Антиохије, грофовије Триполи и грофовије Едесе са једне и Селџука из градова Мосул и Алепо са друге стране. Битка је део крсташких ратова и завршена је одлучном победом крсташа.

Увод[уреди | уреди извор]

Жосцелин од Едесе заробљен је у Азазу, у северној Сирији од стране атабега из Мосула 1118. године. Следеће године су крсташки под вођством Руђера од Салерна доживели велики пораз у бици на Крвавом пољу, а јерусалимски краљ Балдуин II заробљен је у Едеси 1123. године.

Године 1124. Балдуин је пуштен и одмах је започео опсаду Алепа (8. октобра 1124. године). То је привукло пажњу атабегу Мосула Аксонгор ил Бурсугију и он је кренуо на југ да разбије опсаду. Балдуин се повукао у јануару 1125. године после тромесечне опсаде.

Битка[уреди | уреди извор]

Након тога, Бурсуки (коме су пристигле чете Тугтигина) опседа град Азазу, северно од града Алепа. Та територија припадала је грофовији Едеси. Балдуин II, Жосцелин од Едесе и Понс од Триполија (заједно са витезовима кнежевине Антиохије у којој је Балдуин такође био регент), укупно 1.100 витезова и 2000 пешадијесукобио се са Ил Бурсукијем, изван Азаза, где је турски султан сакупио много већу војску. Балдуин се претварао да се повлачи чиме је извукао Турке изван Алепа и опколио их. Након крваве битке, крсташи су потпуно разбили Турке. Балдуин је заробио њихов логор где је пронашао довољно злата да откупи заробљенике које су Турци имали.

Последице[уреди | уреди извор]

Ова битка подигла је морал крсташима који је знатно опао након битке код Балата. Балдуин је планирао да нападне и сам Алепо, али га је у томе спречи Боемунд II, син чувеног крсташког вође из Првог крсташког похода, који је постао пунолетан и започео борбе са грофовијом Едесом. Муслимани ће се 1128. године ујединити под много јачим владаром Зенгијем, а крсташка контрола северне Сирије почеће нагло да слаби.

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Фајфрић, Жељко (2006). Историја крсташких ратова. Сремска Митровица: Табернакл. ISBN 978-86-85269-05-9.