Битка код Галипоља (1312)

С Википедије, слободне енциклопедије
Битка код Галипоља
Део Отоманско освајање Балканског полуострва

Југоисточна Европа 1307. године
Време1312.
Место
Исход Српска победа
Сукобљене стране
Турци
Српски оклопници
Команданти и вође
Халил-паша  
Новак Гребострек
Јачина
2.000+
2.000
Жртве и губици
тешки
незнатни

Битка код Галипоља одиграла се 1312. године између Срба и Турака. Завршена је потпуном побједом Срба које је водио велики војвода Новак Гребострек.

Напредовањем и освајањем градова у Малој Азији Турци долазе до идеје да пређу у европски дио Византије што убрзо и учине под вођством Халил-паше. Не наишавши на отпор византијске војске Турци почињу са пљачком по Тракији, заузимајући мање градове.

Византијски цар Андроник II у недостатку сопствених снага се одлучује да у помоћ позове свог зета српског краља Милутина, који се одазива позиву и шаље му свог најбољег војсковођу Новака Гребострека и 2000 тешко оклопљених коњаника.

Српска коњица је брзо стигла у Тракију и затекла је Турке како опсједају Галипоље, гдје се битка и одиграла.

У силном налету тешко оклопљена српска коњица разбила је турску војску веома брзо, не дозволивши Турцима да побјегну на своје лађе.

Губици турске војске били су катастрофални од преко 2000 војника у животу је остало тек неколико десетина, а и сам турски војсковођа Халил-паша је изгубио живот.

Овим поразом је за неколико деценија одгођена турска инвазија на Балкан, јер, иако је Византија била немоћна и неспремна за рат, постојала је српска држава које је у то вријеме неоспорно била најјача сила са обе стране Мраморног мора и мореуза.

Фреска из Старог Нагоричана, приказује како Св.Ђорђе предаје мач краљу Милутину, као доказ његове победе код Галипоља
Натпис на вратима манастира Св Ђорђа у Старом Нагоричану где су задње три речи на натпису гласе „Краљ поби Турке”, посвећено бици код Галипоља 1312

Занимљивости[уреди | уреди извор]

Према Чедомиљу Мијатовићу, један од разлога због којих је Новак Гребострек успешно извршио задатак и потукао Турке код Галипоља, лежи у чињеници да је краљ Милутин коњицу своје војске углавном базирао на лаким коњаницима, за разлику од каснијих српских владара који су у борби упошљавали тешку оклопну коњицу, од које су Турци били бржи и покретљивији.[1]

Литература[уреди | уреди извор]

  1. ^ Чедомиљ Мијатовић, Деспот Ђурађ Бранковић, господар Србима, Подунављу и Зетском приморју, стр.98,99,102,103