Почетком 1904. године Централни одбор започео је припремање чете предводене за Порече. За војводу именован је Анђелко Алексић, са замеником Ђорђом Цветковићем (родом из Лешка, Тетово), са путовођом Василијем Трбићем. Чета је имала 24-25 човека. Чету су неспорауми потресали од самог почетка, Најпре је Ђорђе Цветковић, који се прославио убиством турског насилника Ђор-Заима, одбио да крене јер није добио брзометку, коју је раније носио. Неспоразум је касније изглађен али је одложила почетак четовања. 22. маја ујутру прешли су границу код Буштрање, када је уследио нови сукоб између Анђелка, Ђорђа која се нису слагала са кретањем, који је водио Василије Трбић. Након тога Трбић се вратио у Србију, а чета остала без путовође. На Козјаку јој се прикључио хајдук Китан из Пољанице.
Чета је после три дана отривена и опкољена турском војском на вису Шупљи Камен, изнад села Четирци код Куманова. Развио се бој прса у прса, четници су са бомбама натеривали Турке на одступ. На крају се показала турска премоћ, последњи преостали четник је остао војвода Анђелко Алексић. Турски командант, пруски ђак, Хамид-паша је наредио да га ухвате живог, како би преко њега оптужио званичну Србију. Војвода Анђелко је разбивши пушку и револвер о камен бацио међу Турке девет преосталих бомби. Оставши без ичега грчевито је стезао каму, са којом је себи пререзао грло.[2]
српски четници.svg){kind=small}
Османско царство
