Болнице шкотских жена у Србији 1915.

С Википедије, слободне енциклопедије
Болнице шкотских жена виђена оком уметника
Назив
Болнице шкотских жена у Србији 1915.
Основана
јануара 1915
Земља оснивач
 Шкотска
Организатор
др Елионор Солто
Седиште
 Краљевина Србија

Болнице шкотских жена у Србији 1915. (енгл. The Scottish Women’s Hospital) биле су добровољачке јединице састављене искључиво од жена, у саставу многобројних привремених медицинских установа у Краљевини Србији. Оне су по избијању Првог светског рата, основале неколико санитетских екипа. Ове болнице, као што јој и сам назив каже, оргнизовале су Шкотске жене по узору на сличне већ основане у Француској, Русији итд. Болнице су имала је за циљ, да пруже помоћ војним снагама савезника широм свих фронтова на којима се ратовало у Европи, а посебно у Краљевини Србији, која је након балканских ратова, ушла у нови рат мање наоружана, мање припремљена и са недовољним санитетом.[1]

Највећи број енглеских санитетских мисија стигао је у зараћену Србију посредством Савеза шкотских женских друштава, насталог из једног прилично широког покрета за еманципацију женског света и стицање гласачких права, у Уједињеном Краљевству. Када је, 1914. године, почео Велики рат, из овог покрета, јула месеца, формирана је у Единбургу једна женска добровољачка санитетска јединица, да би се од 20. августа 1914. године шкотски женски покрет, односно његов Савез шкотских женских друштава, трансформисао у главни штаб — Болнице шкотских жена за службу у иностранству.[2]

Под утиском нових сазнања, о неприликама у Србији на почетку Великог рата, докторка Елси Инглис (1864—1917), секретар Савеза шкотских женских друштава, понудила је српском посланству у Лондону да једну јединицу (Болницу шкотских жена) упути на српско ратиште. Како је на самом почетку Великог рата, на затражену медицинску и другу помоћ, од Међународног одбора Црвеног крста у Женеви, српска влада добила одговор, председника одбора Густава Адора, да, због рата, нема могућности да ова организација пружи помоћ и да она исту тражи од Црвеног крста других држава, понуду, др Елси Инглис српска влада прихватила је са захвалношћу. Тако је отпочео организовани рад Савеза шкотских женских друштава у Краљевини Србији, на Божић 2015.[3]

У првим месецима 1915. године ...пристизале су и нове медицинске мисије и добро опремљене болнице, тако да су у току 1915. године у Србији радиле поред четири велике болнице Савеза шкотских женских друштава (Женске болнице, у Крагујевцу, Ваљеву, Лазаревцу, Младеновцу), и две велике енглеско-српске болнице у Крагујевцу и Скопљу.

Болнице шкотских жена су са српским народом и његовом војском пребродиле велику трауматску епидемију и епидемију пегавца 1914/1915, а један део њих повлачио се преко Албаније. Шкотланђанке су радиле у болницама шкотских жена у Крагујевцу, Ваљеву, Крушевцу, Лазаревцу, Младеновцу и Врању, али и са српском војском на Солунском фронту, Острову, Вертекопу, Драгоманцима, са Првом српском добровољачком дивизијом у Добруџи, али и са српским избеглицама у Ајачију на Корзици и болниици у Соланшу (у Француској, испод Алпа, западно од Шамонија намењеној за лечење туберулозних болесника). Да би на крају рата са Првом српском армијом победоносно ушле у Београд.[4]

Организационе припреме[уреди | уреди извор]

Српски потпорни фонд, Трећа јединица, Госпођа Ен Синклер Стобарт у центру други ред са Докторима Кинг-Меј, Пејн, Марседн, Аткинскон, Тате и Коскон
Прпаднице Болнице шкотских жена на маршу са српским војницима

Поред рада у Француској болнице Шкотских жена су посебно постале познате по својој активности у Србији, за коју је оцењено не само да је од стратешког значаја, већ и да је у посебно тешком положају у односу на друге савезнице. Елионор Солто (dr Eleanor Soltau), била је међу првим је Шкотским женама која је дошла у Србију у јануару 1915. године, када се земљом шири епидемија тифуса. Већ почетком године она је основала и управљала првом ратном болницу, за њом су дошле и друге шкотланђанке појединачно, на личну иницијативи или у групама. Оне су радиле као лекарке, медицинске сестре или болничарке у оквиру Црвеног крста или сасвим независно. Екипа је у свом саставу имала и једног преводици новинарку српско-ирског порекла Ану Христић (Annie Christitch), по професији новинарку, која је радила за Дејли Експрес

Болница је била опремљена као хируршко одељење са 100 постеља, потпуно снабдевено свом потребном опремом, лековима и основним намирницама. Болницу шкотских жена, чинило је искључиво женско особље, (попут Болнице српског потпорног фонда, којим су, такође, управљале жене): пет лекара, медицинске сестре, болничарке и један возач амбулантних кола. Као преводилац је ангажована Ана Христић, млада новинарка српско-ирског порекла, која је имала задатак да подучава српски језик. Униформе су им биле тамносиве, дугачке, са тартанском траком око шешира и дугачким огртачем који је допирао до чланака.

На путу за Србију[уреди | уреди извор]

Прва јединица шкотских жена под управом др Елионор Солто испловила је бродом из Саутемптона децембра 1914. и допловила на Малту одакле је бродом „Нил” превежена до Атине, а потом до Солуна. Из солуна екипа је возом преко Скопља стигла у Ниш, одакле је након свечаног и топлог дочека прихваћена од представника српске владе и Црвеног крста и упућена до крајњег одредишта Крагујеваца у који је стигла на Правослани Божић (7. јануара) 1915. године.[а]

Крагујевац, који је био и најтеже погођен епидемијом, и био у том периоду седиштве Врховне команде, након доласка, у град прве болнице жена Шкотске преузео је централно место, као највећи медицински центар у Краљевини Србији, у борби против епидемије.

Прве активности и оснивање болнице[уреди | уреди извор]

Екипа је бројала 30 припадника, који су са собом понели лекове и болничку опрему и кревете за лечење око 100 болесника. Ова јединица, требало је да у Крагујевцу оснује хируршку болницу што је у најкраћем року она и учинила.

Након сагледавања ситуације у граду екипа се определила за смештај у згради основне школе, која је била десетак минута од куће у којој су становали. Зграда будуће болнице, свесрдним залагањем целе екипе шкотских жена, у наредних десетак дана је окречена, дезинфикована и у њој су размештени опрема и болеснички кревети.

Болница је је у свом саставу имала 5 лекара, а остатак су чиниле медицинске сестра, болничарке и један возач, а касније и већи број приучених болничара, заробљених ауустроугарских војника.

Болница у пуном замаху[уреди | уреди извор]

Припаднице Болнице шкотских жена 1915.

У Ваљево је Болница шкотских жена на челу са докторком Алис Хачинсон, дошла бројна, потпуно опремљена, са 40 шатора од којих су шест великих служили као болничке собе за оболеле а остали за друге болничке потребе. Мањи шатори су били намењени за апотеку, магацине, кухињу, купатила, санитарно одељење и наравно просторије за спавање и дневни боравак особља. Болница је у Ваљеву смештена на Крушику, у близини болнице на Петом пуку која им је обезбеђивала у почетку све што им је било потребно. Једна од чланица мисије, Беси Сатерленд је оболела од пегавца и умрла у Ваљеву 26. септембра 1915. године.[5] Док се Др Мери Филипс, која је од јуна 1915. године радила у Другој јединици Болнице шкотских жена у Ваљеву (као лекарски помоћник др Алис Хачинсон), разболела па је 1. септембра 1915. године враћена у домовину на опоравак.[6][б]

Прве пацијент њих 250, болница је примила одмах по доласку, да би а до пролећа 1915. збринула 650 рањеника и болесних Срба и аустријских заробљеника. Стални све већи прилив великог броја рањеника, још више је погоршала епидемијом пегавог тифуса која се као пошаст ширила Србијом. А у окружењу болнице било је овакво стање по опису америчког новинара Џона Рида:

„Мноштво рањених и болесних било је на улицама које су биле испуњене колима са воловском запрегом, на којима су лежали рањеници са преломима, тешким ранама главе и трбуха, изложени леденој киши и мразу. Унутар болничких зидова било је још горе – на поду су, на простртим ћебадима, лежали збијени један до другог тешки рањеници поред болесника од пегавца, а неки међу њима већ су били мртви. Завоји су били прљави и данима нису мењани.“

Проблеми у раду и њихово решавање[уреди | уреди извор]

Шкотланђанке између потреба и могућности
  • У ове болнице даноноћно су долазиле колоне рањеника који су сатима чекали, на киши и хладноћи, да буду примљени.
  • То је захтевало непрекидни рад хирурга и других стручњака у борби за живот војника, уз недостатак многих средстава за успешну интервенцију
  • Све то често је доводило до очајања припаднице Шкотских медицинских екипа.
  • Женска осећајност била је пренапрегнута иначе очајним условима рада.
  • Али задивљујућа енергија, коју нико не би могао очекивати од ових крхких створења… успевала је да умањи трагедију на коју је тада био осуђен српски народ.

Докторка Солто иако озбиљно забринута размерама епидемије која је погодила Србу, са својим припадницама екипе, трудила се несебично да све случајеве збрине даноноћним радом са мало одмора у ретким паузама између две колоне болесника. И поред надчовечанских напора оне нису могле да прихвате све рањенике и болеснике од пегавца, који су као река стизали у њихову болницу.

Хигијенске прилике су постајале све нехигијенскије, оскудица хране и лекова све већа и тежа. Др Солто је у овој безизлазној ситуацији слала непрестано телеграме са молбама свом главном штабу у Единбургу и др Инглис,

Очајнички тражећи да јој се пошаљу болничарке и да се помогне Ваљеву, које је било највећи болнички центар на самој војишној просторији. У овом граду, где је у једном тренутку било преко 5.000 болесника и рањеника, стопа смртности износила је 70% – умирало је око 150 људи дневно.[7]

Фебруара и марта 1915. године епидемија пегавца достигла је свој врхунац. Дневно је у болницама Србије примано 1.000 до 2.500 нових болесника. Умирало је на десетине, на стотине, па је и престало да се води евиденција умрлих.

Убрзо се болница проширила и на околне куће, а мањак кадра надомештен је ангажовањем већег броја аустријских заробљеника који су радили као болничари и обављали и друге тешке послове. За смешта рековалесцената, болници су додељен пет кафане у граду у које је смештено од 400-500 болесника.

У окупираној Србији[уреди | уреди извор]

Део мисије Болница шкотских жена, на челу са др Елси Инглис

У јесен 1915. године, аустро-немачко-бугарска коалиција напала је Србију. Пресечен је моравско-вардарски правац, као веза српске војске са Грчком. У таквој, безизлазној ситуацији, војска и народ били су принуђени да се повлаче према Косову, а потом, преко Проклетија, и Албаније ка јадранском приморју.

Од стране српске владе издата је наредба за евакуацију и страним медицинским мисијама у Србији. Већина мисија, на челу са др Елси Инглис, одбила је да изврши ову наредбу.
Сви покретни болесници били су отпуштени, чак и они тешко покретљиви, али самопожртвоване младе Британке нису желеле да дозволе да пацијентима овлада страх, да ће бити препуштени на милост и немилост непријатељу: „…ако ћемо помагати Србима, сада морамо остати на својим местима. Ми смо лекарке и болничарке – ни под којим условима не можете нас натерати да напустимо рањенике у нашим болницама. Нисмо овамо послате да се повучемо на први знак опасности.

Окупација Србије затекла је; др Елси Инглис и њене болнице у Крушевцу, а леди Лејлу Пеџет у Скопљу. Новембра 1915. припаднице Болница шкотских жена имале су тежак избор: да се повуку преко Албаније са српском војском, или да падну у заробљеништво. Дао њих се вратио у домовину, део одлучио да остане, уз српске рањенике али и уз рањене Аустријанце, а део да крене у албанску голготу.

Списак Болница шкотских жена, на коме се виде локације болница, имена лекара и период њиховог рада у 1915.

Део особља који је желео да остане са др Елси Инглис у Србији у Крушевцу се поделио у две групе. Једну која је са најквалитетнијом опремом из Крагујевца ушла у састав болничце у једној крушавачкој школи. Друга група је, преузела један анекс, војне болнице српске војске Цар Лазар (са преко 900 пацијената.[8]

Залихе хране и лекова полако су се смањивале, а живеле су у изолацији, без правих и истинитих информација, уз разне гласине. Како су др Инглис, и њене сараднице одбијала да потпише изјаву о окупаторовој благонаклоности према домаћем становништву, Аустријанци су одбијали да припадницима Болница шкотских жена признају статус ратних заробљеника, са правима које је гарантовала Женевска конвенција.

Временом рад у крушевачким болницама се све више смањивао, јер није било нових прилива, а српски рањеници чим би мало заздравили, одвођени су у заробљеничке логоре.

Након вишемесечног рада савезничких болница у окупираној Србији, почетком марта 1916. године, преко Међународног Црвеног крста извршена је репатријација свих чланова савезничких медицинских мисија. Тако се Евелина Хаверфилд, са осталим чланицама Шкотских жена, вратила у Енглеску, преко Мађарске, Беча, Швајцарске и Француске.[9]

Одлазак у албанску голготу[уреди | уреди извор]

До Шкотланђанки из Болница шкотских жена, њих око 40, донело је одлуку да крене у албанску голготу заједно са војском и избеглим становништвом. Пре поласна поделиле су се у две групе; прву групу водила је Беатрис Макгрегор, а другу Вилијам Смит (сликар аматер), траспортни официр и један од ретких мушкараца у Болници шкотских жена. На том крвавом путу Шкотланђанке су се показале изузетно храбро и достојанствено и уз само једну жртву, Каролајн Тафи, која је погинула у саобраћајној несрећи због превртања возила, стигле на јадранску обалу.[10]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Особље Болнице шкотских жена добило је у Крагујевцу једну комфорну кућу за становање, али која им је ипак била претесна. Воду су доносиле из веома удаљеног бунара, а свакодневно је требало цепати дрва за огрев. Кухиња је била одвојена у једној дворишној згради, а на испомоћ су добили 6 до 8 заробљеника, Аустријанаца, које су изабрали из једне групе која је радила на поправци путева. Ови људи су им били веома захвални због тога, јер су иначе даноноћно проводили време напољу, без склоништа и без довољно хране и одеће. Преузеле су једну мању болницу која се налазила на око 10 минута ходом од куће у којој су становале. Ова импровизована болница је раније примала и по 400 рањеника, међутим оне су успеле да ограниче број постеља на само 150, иако су биле опремљене само за 100. За две недеље собе су биле испражњене, сви зидови и подови очишћени и дезинфиковани, опрема и лекови распаковани и размештени, рањеници окупани, пресвучени, превијени и смештени у нове чисте постеље. Болница врло брзо почиње да ради својим пуним капацитетом. Рањеници су пристизали са свих страна, да би могли да збрину све новопридошле рањенике, уређене су неколико околних зграда, а мањак особља су решили са аустријским ратним заробљеницима, који су били приучени болничари. Споразумевање је био један од проблема са којим су се Шкотланђанке, такође, сукобиле. Све су интеnзивно училе српски још од свог поласка на пут, али њихово знање језика је још увек било минимално. Због појаве пегавог тифуса и других заразних болести особљу болнце није било дозвољено да посећују српске породице, ни цивиле ни војнике. Дружили су се међусобно и одмарали су се када су могли у кући у којој су становали. Имали су своју куварицу, која је кувала искључиво за особље, али им је проблем престављала набавка хране.
  2. ^ После опоравка др Филипс је путовала по Великој Британији и држала предавања за промоцију деловања Болнице шкотских жена у Србији и на Солунском фронту.

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Вуковић Ж. Савезничке војне мисије у Србији 1915, Београд, Плато, 2004
  2. ^ Inglis Elsie, Bolnice Škotskih žena, pre deset godina:Scottish Women’s Hospitals, у: Нова Европа, књ. 12 (1. децембар 1925) [уредили Л. Поповић, М. Костренчић, М. Ћурчин], Загреб 1925, стр. 487–488
  3. ^ Стојанчевић Владимир, Савезничке медицинске мисије у Србији на почетку Првог светског рата, у: Глас САНУ, одељење медицинских наука, књ. 46/2002, стр. 53–62.
  4. ^ Снежана Вељковић, Савезничке медицинске мисије
  5. ^ Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912–1918. / [уредник Радоје Чоловић], Фототипско изд., Београд 2012.
  6. ^ Slavica Popović-Filipović, Serbs on Corsica in the Great War – Part 2 Serbian Medical Society, Section for History of Medicine, Belgrade, Serbia
  7. ^ Вл. Станојевић објавио у књизи Историја српског војног санитета и Наше ратно санитетско искуство (1925).
  8. ^ Петровић Илија, Шкотске жене уза Србе: 1914–1918., Нови Сад 2010
  9. ^ Радовановић Милан, Одлазак британских медицинских мисија у јесен 1915. године, у: Зборник радова Четвртог научног скупа] 800 година српске медицине,[Соко Град, 6. до 9. јуна 2013. године] / [уредници Брана Димитријевић, Зоран Вацић], Београд 2013, стр. 55–69.
  10. ^ Стефановић Свет., Фрагменти грађе за историју нашег повлачења и изгнанства, у: В. Станојевић, Историја српског војног санитета = (L’histoire du service de santé de l’armée Serbe); Наше ратно санитетско искуство = (Notre expérience du service de santé pendant la guerre), Београд 1992, стр. 367–413.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Димитријевић Брана, „У контејнеру“ записи српског војног хирурга 1916-1918, Београд, 2001.
  • Cesil & Celia Manson, Doctor Agnes Bennett, Michael Joseph, London, 1960.
  • Stebbing, Edward, At the Serbian Front in Macedonia, John Lane & Bodley Head, London, 1917.
  • Рувидић, М. Жарко, Евакуација рањеника при заузећу Кајмакчала 1916, Србија, Ратник, 1921.
  • Frenklin, Stella Miles, Ne mari ništa (It Matters Not), Mitchel Library, Sydney, Australia.
  • Popović Filipović, Slavica, Za hrabrost i humanist, Bolnice škotskih žena u Srbiji i sa Srbima za vreme Prvog svetskog rata 1914-18. godine, Signature, Beograd, 2007.
  • An Intreview with dr Agnes Bennett, ‘Sydney Morning Herald’, 26. December 1917
  • Hutton, I Emslie (1928) With a woman's unit in Serbia, Salonika and Sebastopol Williams and Norgate, London
  • McLaren, Eva Shaw (1919) A History of the Scottish Women's Hospitals Hodder and Stoughton, London
  • Gilchrist, Hugh (1997). Australians and Greeks, Volume 2. Halstead Press, Sydney
  • Manson, Cecil and Celia (1960) Doctor Agnes Bennett Michael Joseph, London
  • Leneman, Leah (1994) In the Service of Life: Story of Elsie Inglis and the Scottish Women's Hospitals Mercat Press
  • Corbett, Elsie (1964) Red Cross in Serbia, 1915-1919: a personal diary of experiences Cheney & Sons
  • Ross, Ishobel (1988) Little Grey Partridge: First World War Diary of Ishobel Ross Who Served With the Scottish Women's Hospitals Unit in Serbia Aberdeen University Press
  • Mikić ,, Želimira; Lešić, Aleksandar (2004). „Sedamdeset godina od osnivanja englesko-jugoslovenske dečje bolnice za lečenje tuberkuloze kostiju i zglobova u Sremskoj Kamenici” (PDF). Srpski arhiv za celokupno lekarstvo 2004. 132: 469—473. Приступљено 08. 01. 2019. COBISS.SR 164677132
  • Микић, Желимир (1998). Увек ваша : живот и дело др Кетрин Макфејл. Нови Сад: Матица српска. COBISS.SR 131730695
  • Fortier Jones: With Serbia Into Exile, An American's Adventures with the Army That Cannot Die, New York, Grosset &Dunlap, 1916 - digital, Remake: Cosimo Classics, 2007
  • Little Grey Partridge: The Diary of Ishobel Ross, Serbia 1916-1917, Aberdeen University Press, 1988
  • Stela Miles Franklin: Nemari nista: Six Months with the Serbs
  • Lady Frances Balfour: Dr. Elsie Inglis,1919,Cosimo Classics, 2007,
  • Ernest Percy Bicknell: In War's Wake 1914-1915, American National Red Cross, Washington, 1936
  • Gardner A. American Red Cross Work in Serbia, American Journal of Nursing, 1915, 16, 1, 36-40
  • Morse E.W. America in the War, The Vanguard of American Volunteers, In the Fighting Lines and in Humanitarian Service, August 1914 – April 1917, New York, Charles Scribner’s Sons 1919 (Part III: The American Red Cross in Servia)
  • Harding PM: A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.
  • Agnes Gardner: American Red Cross Work in Serbia, The American Journal of Nursing, Vol. 16, No. 1 (Oct., 1915), pp. 36-40
  • Miss Emily Simmonds: Nurse in Belgrade when shells fell, The New York Times, January 15, 1915
  • St. Clair Stobart: Spirit of Democracy, 1918.
  • Richard Strong: Typhus fever with particular reference to the Serbian epidemic (1920),Cambridge, Mass., Pub. by the American Red cross at the Harvard university press, 1921
  • Strong R.P.Shattuck G. Sellards A.W. Zinsser H. Hopkins G.:Typhus Fever with Particular Reference to the Serbian Epidemic, Harvard University Press, Cambridge, MASS. 1920
  • William Hunter:The Serbian Epidemics of Typhus and Relapsing Fever in 1915: Their Origin, Course, and Preventive Measures employed for their Arrest(An Aetiological and Preventive Study based on Records of British Military Sanitary Mission to Serbia, 1915.
  • Madlen de Benoa-Siguaje: La patrie Serbe,
  • Raul Labry: Avec L’armée Serbe en retraite, Paris, 1916
  • Н. СƄичевƄ : Сербскаја армија в европеискои воина, Белграде, 1928
  • Harding P. M. A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Am Hist Illus. 1982;17(1):41-7.
  • Boardman M.T. Under The Red Cross Flag At Home And Abroad, Philadelphia and London, J. B. Lippincott company, 1915

Спољашње везе[уреди | уреди извор]