Бојан Ступица

С Википедије, слободне енциклопедије
Бојан Ступица
Раде Марковић и Бојан Ступица (десно), педесетих година XX века
Лични подаци
Датум рођења(1910-08-01)1. август 1910.
Место рођењаЉубљана, Аустроугарска
Датум смрти22. мај 1970.(1970-05-22) (59 год.)
Место смртиБеоград, СФР Југославија
Породица
СупружникСава Северова
Мира Ступица

Бојан Ступица (Љубљана, 1. август 1910Београд, 22. мај 1970) био је редитељ, архитекта, драматург, професор, педагог, градитељ позоришта.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Већ са 19 година као успешан студент архитектуре у Љубљани, путовао је по Европи упознајући позоришта. Прва представа за коју је урадио превод, драматуршку обраду, реализовао сценографију, урадио костим, и најзад режирао је „Војна ин Мир“. У представи су играли Сава Северова, његова супруга скоро двадесет година, Милан Скребиншек и сам Ступица.

У периоду између 1934. и 1940. године, на потезу МариборЉубљанаБеоград, режирао је 28 представа од којих је једну, у Београду, („Молијер“, Михајла Булгакова), која је забрањена. У Народном позоришту је дебитовао са новом сезоном 1938, такође са Северовом.[2]

За време рата бива хапшен, прогањан и на крају интерниран у фашистички логор Гонарс близу Удина – (1942). После годину дана бива пуштен из логора али није могао да хода.

Бојан Ступица са ансамблом и управником Народног позоришта приликом посете Јосипа Броза Тита, 1955.

Године 1945. враћа се у позориште – на штакама. Постављен је за помоћника управника Драме Народног гледалишча у Љубљани. За непуне две године, без обзира на своје здравствено стање, остварује десет премијера са сопственим сценографијама.

На студијском путовању 1946. у Москву и Лењинград упознаје рад совјетских позоришта што за последицу има да 11. новембра 1946. Комитету за уметност и културу у Београду преда елаборат за оснивање централног југословенског театра – то је данашње Југословенско драмско позориште (ЈДП).

Као уметнички руководилац остао је на овом послу пуних осам година. (1947. до 1955). Истовремено је био и редитељ, уметнички руководилац и архитекта. Паралелно режира десетак представа од којих се неке сматрају највећим достигнућима тог доба. „Дундо Мароје“ је обишао Париз, Беч, Будимпешту, Варшаву, Москву, Лењинград, Кијев, Венецију... Ови његови успеси изазивају завист; против њега се прави завера и тражи се „преиспитивање“ његових „идеолошких скретања“. Наљућен, подноси оставку и са супругом Миром Ступицом прелази у Загреб, где га ангажује Хрватско народно казалиште (ХНК). За две и по године реконструише ХНК у уметничком и репертоарском смислу.

Потом се поново враћа у Београд, у ЈДП, али поново настају сукоби, те прелази у Народно позориште у Београду, где је радио као редитељ и уметнички руководилац.

Ступица је пројектовао и Атеље 212 у Београду.

Гостује у Сплиту (1967), Љубљани а на дужност управника ЈДП-а долази 1968. И поред нарушеног здравља поново режира и поново гради и завршава (1969) овог пута театар који ће по његовој смрти (1970) добити име „Бојан Ступица“.

Предавао је на Академији за игралско уметност 1945–1947. као професор глуме и режије. На позоришној академији 1948–1949. предаје класи режије и класи глуме, као један од првих професора. Професор је на Академији за казалишну уметност у Загребу (1955–1957) поново у класи режије и класи глуме. „Бојанове бебе“ је група глумаца, међу којима и Милан Гутовић, које је довео, 1967. у ЈДП.[3]

У његову част од 1970. додељује се Награда Бојан Ступица.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Bojan Stupica | Actor, Director, Additional Crew”. IMDb (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-28. 
  2. ^ "Политика", 7. септ. 1938, стр. 18
  3. ^ Secanja (2012-07-07). „Bojan Stupica biografija”. Samo lepa sećanja (на језику: енглески). Приступљено 2023-02-01. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]