Василије Вујачић

С Википедије, слободне енциклопедије
василије вујачић
Лични подаци
Датум рођења(1917-05-01)1. мај 1917.
Место рођењаГрахово, код Никшића, Краљевина Црна Гора
Датум смрти12. април 1943.(1943-04-12) (25 год.)
Место смртиБлагај, код Мостара, НД Хрватска
Професијарадник
Деловање
Члан КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Херој
Народни херој од21. децембра 1951.

Василије Вујачић Вајо (Грахово, код Никшића, 1. мај 1917Благај, код Мостара, 12. април 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1. марта 1917. године у Грахову, код Никшића. Основну школу је завршио у родном селу, а пошто није имао новца да даље школовање, бавио се земљорадњом и потом је учио столарски занат. Револуционарном покрету приступио је веома рано, јер су чланови његове уже породице — два брата и снаја били чланови илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). У чланство Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) примљен је 1939. године, а члан КПЈ је постао 1941. године. Као скојевац активно је деловао међу омладином, а учествовао је и у низу политичкиих акција, које је КПЈ организовала у Грахову и Никшићу.[1]

Учествовао је у Априлском рату, 1941. године, а капитулација Југословенске војске га је затекла на фронту. Заједно с групом војника је избегао заробљавање и вратио се у родно место. Активно је учествовао у припремама оружаног устанка, а пре свега прикљупљању оружја и муниције, а радио је и на политичко-пропагандним пословима. Учествовао је у Тринаестојулском устанку, а посебно се истако у нападу на Грахово. Био је активан и у поновном оживљавању устанка, крајем лета и почетком јесени 1941. године. Истакао се у борби против италијанских окупаторских снага на Црквинама, децембра 1941. године. Тада је успео да сам зароби и разоружа 17 италијанских војника. За овај подвиг био је јавно похваљен од стране команданта Никшићког партизанског одреда Саве Ковачевића.[1]

Почетком 1942. године, учествовао је у борбама које је Граховски партизански батаљон водио у Херцеговини. Истицао се као храбар борац, а у једној борби је упао у непријатељску заседу и био заробљен, али је успео да побегне и врати се у своју јединицу. Почетком марта 1942. године је био рањен.

Указом Президијума Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије, 21. децембра 1951. године, проглашен је за народног хероја.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]