Василије Трбић

С Википедије, слободне енциклопедије
Василије Трбић
Василије Трбић
Лични подаци
Пуно имеВасилије Трбић
Датум рођења1881.
Место рођењаБијело Брдо, Аустроугарска
Датум смрти1962.
Петко Илић и Василије Трбић. Страница из књиге Војвода Вук Поповић. Календар за просту годину 1927. Београд, Издање Четничке оргазнизације „Петар Мркоњић“ у Осеку. Штампарија „Ђ. Јакшић“.

Василије Трбић (Бијело Брдо, 18811962) био је српски четнички војвода активан у Старој Србији и касније политичар у југословенској држави.

Биографија[уреди | уреди извор]

Младост[уреди | уреди извор]

Пореклом је био Србин из Славоније, рођен у Бијелом Брду код Даља 1881. године. Школовао се у родном крају, затим у Србији. Хтео је да буде монах у Хиландару, где се запутио. Тамо су 1902. године убијени неки егзархијски калуђери, и он је морао да бежи из Свете горе. Напустио је монаштво (раскалуђер) намеравајући да стигне у Србију. Добио је у Солуну у унијатском манастиру световно одело и са лажним француским пасошом стигао до Атине. Када је дошао у Београд ту се упознао с Милорадом Гођевцем, Луком Ћеловићем и Јованом Атанацковићем и решио да оде у Стару Србију као четник.[1]

Четовање[уреди | уреди извор]

Извршио је организацију Пчиње 1903. године и тамо ликвидирао локалног зулумћара Шериф бега код Манастира Прохор Пчињски. Бива ухапшен и осуђен на смрт али убрзо и помилован.

Као други четовођа кренуо је са четвртом комитском четом из Београда ка Дримколу.[2] Године 1904/1905. одлази у Дримкол да смени војводу Јована Дримколског али убрзо, због убиства четника због недисциплине улази у сукоб са локалним четничким одборима са Анђелком Крстићем између осталих. Одлази у велешки Азот где постаје "велешки" војвода.[3] Учестовао је чувеној борби у Челопеку марта 1906. године, када је од многобројнијег турског непријатеља погинуло двадесетак српских комита.[4] Водио је борбе на смилевском вису код Небрегова, али најзначајнију борбу је водио код села Дренова на Вардару 1907, где је са војводом Јованом Бабунским уништио чету бугарског војводе Стевана Димитрова.[4] Овом битком и увођењем Дренова спојене су у оквиру српске организације две обале Вардара. Победа је сматрана коначном иако то није била па је овековечена песмом Спрем'те се, спрем'те, четници.[5]

Ослободилачки ратови[уреди | уреди извор]

У Првом балканском рату борио се у одреду Војводе Вука,[6] који је деловао испред фронта српске Прве армије. Борили су се код Куманова и Овчјег Поља. Извршио је напад и бројне диверзије у турској позадини. Код Куманова је његова чета учинила велико јунаштво а он био рањен.[7] Његови четници први су ушли у Велес и Прилеп. За време Првог светског рата први се авионом спустио у позадину аустријске, немачке и бугарске војске. Остајао је на терену по пола године и враћао се у Солун са извештајем о непријатељу. Добио је од краља Александра Карађорђеву звезду са мачевима.[8]

Каснији живот[уреди | уреди извор]

После Балканских ратова, населио се у Велесу и за време бугарске владе (1915-1918) Бугари су му убили оца.

Његово име се у међуратном периоду среће неколико пута у вези са нечасним пословима и судом. Сведочио је 1917. године у Солунском процесу, против Богдана Раденковића и осталих оптуженика. Касније је био народни посланик и директор једног листа у југословенској држави. Сведочио је 1929. године током суђења атентатору Пуниши Рачићу, због напада хрватске вође Стјепана Радића и другове.[9] Суђено му је јула 1936. године као саучеснику у групи атентатора (Арнаутовић и други), који су покушали напад на председника југословенске владе др Милана Стојадиновића, осуђен је на четири године робије и исто толико губитка часних права.[10]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ В. Трбић, Мемоари, Сећања и доживљаји војводе велешког, Београд 1996, књига 1, 15-20.
  2. ^ Вељко Ђурић, Миличко Мијовић: "Илустрована историја четничког покрета", Београд 1993. године
  3. ^ "Дело", Београд 1909. године
  4. ^ а б "Београдске општинске новине", Београд 1939. године
  5. ^ В. Трбић, Мемоари, Сећања и доживљаји војводе велешког, Београд 1996, 25-270.
  6. ^ "Београдске општинске новине", Београд 1. мај 1939. године
  7. ^ "Илустрована ратна хроника", Нови Сад 1912. године
  8. ^ В. Трбић, Мемоари, Сећања и доживљаји војводе велешког, Београд 1996, књига 2, 10-70.
  9. ^ "Правда", Београд 1929. године
  10. ^ "Време", Београд 1936. године

Спољашње везе[уреди | уреди извор]