Велико Трново

Из Википедије, слободне енциклопедије
Велико Трново
буг. Велико Търново
Collage of views of VT G.png

Застава
Застава
Грб
Административни подаци
Држава  Бугарска
Област Великотрновска област
Становништво
Становништво
 — 2010. 102.105
Географске карактеристике
Координате 43°05′00″ СГШ; 25°39′00″ ИГД / 43.083333° СГШ; 25.65° ИГД / 43.083333; 25.65Координате: 43°05′00″ СГШ; 25°39′00″ ИГД / 43.083333° СГШ; 25.65° ИГД / 43.083333; 25.65
Ндм. висина 325 м
Велико Трново на мапи Бугарске
Велико Трново
Велико Трново
Остали подаци
Градоначелник Румен Рашев
Веб-сајт
www.veliko-turnovo.bg

Велико Трново (буг. Велико Търново) је важан град у Бугарској, у средишњем делу земље. Град је и седиште истоимене општине и Великотрновској области.

Велико Трново има изузетно велик значај за бугарску кутлуру и историју. Град је био средиште бугарске државе током задњих векова средњег века („Град царева“), а данас је то град са добро очуваним средњовековним црквама и старим градским језгро из времена бугарског народног препорода.

Назив насеља[уреди]

У средњем веку град је носио назив „Тарновград“ (Търновград), који је постепено постао познат као „Трново“ (Търново). Године 1965. назив града је промењен у „Велико Трново“ (Велико Търново). Назив „Трново“ се и дан данас веома често користи у бугарском говорном језику.[тражи се извор]

Природни услови[уреди]

Велико Трново се налази у средишњем делу земље, приближно подједнако удаљено од важних тачака у држави: Варна и Црно море — 228 km, Софија — 241 km, Русе — 107 km, Пловдив — 180 km.

Град је смештен на северним падинама Старе планине (Балкана). Надморска висина града је 325 m. Велико Трново се сместило у клисури реке Јантре, која у рејону града прави неколико окука. Ово садејство реке са градом ствара веома леп однос природе и градитељства. Влашка низија почиње 20ак km северно од града.

Клима у граду континентална.

Историја[уреди]

План старог дела града

Подручје Великог Трнова је првобитно било насељено Трачанима, а касније и Римљанима. Међутим, образовање града и његов највиши зенит десили су у средњем веку. Град је био средиште Другог бугарског царства од 1185. до 1393. године.

Током већег дела средњег века град био у саставу Бугарске. У 14. веку град је пао под власт Османлија. У 19. веку Сливен је постао једно од средишта бугарског народног препорода. Године 1885. град је постао део савремене бугарске државе. Током овог раздобља подигнуто је више велелепних цркава, градске зидине, а град је имао мултинационални карактер (Бугари, Јермени, Јевреји, „Латини“). У Великом Трнову је умро Свети Сава 1236..

Године 1393. Трново заузимају и већим делом разарају Турци Османлије. Град се обновио, никада није поврато стару славу. Томе су допринели и месни устанци против Турака, укупно три. Први устанак је био 1598, други 1686. и трећи, успешан из 1876. је довео до Руско-турског рата 1876-78, којим је Бугарска добила аутономију. Током 19. века град је био и стециште бугарског народног препорода, који се данас огледа у добро очуваном и веома вредном старом градском језгру са бројним средњовековним црквама и кућама у балканском стилу.

Срби у Трнову[уреди]

Купци једне српске књиге у Београду, били су 1847. године два Трновчана: Киријак Евстатијев и Никола Димзовић.[1] Исте, 1847. године Момчиловићева "Писменица" је купована и у Трнову, од стране тамошњих Бугара и Срба, које су они негирали, називајући - "Славјани". Међу тим Србима који су већ били на путу асимилације помињу се у списку пренумераната: Стефан Пешовић "ахтар", Јованча Пенчовић и десетак ученика - Беловић, Цотовић, Георгије Јовановић, Николај Дончовић, Николај Атанасовић, Сава Гајовић, Минчовић, Димитрије и Стефан Гашовић.[2] Једну српску књигу је прибавио другом приликом, Атанас Николајевић трговац из "Велике Трнове".

Живот Наполеонов који је описао француски књижевник Дима, превео је на српски Љубомир Ненадовић. На позив Јована Јовичића "камараша" у Рушчуку, тамо су се писали за претплатнике и читаоци из Великог Трнова: Хаџи Атанасије Михајловић и Петраћи Ш. Ћимишоглу тамошњи трговци.[3]

Књигу о црногорском јунаштву које су гусле опевале, штампану у Београду, набавио је "часни" Дионизије архимандрит трновски из Трнова(4 егземплара).[4]

Становништво[уреди]

По проценама из 2007. град Велико Трново има 63.859 становника. Највећи проценат становништва су етнички Бугари православне вероисповести. Остатак су махом Роми.

Последњих 20-ак година град губи становништво због удаљености од главних токова развоја у земљи, али је ово далеко мање изражено него код истих градова у земљи. Разлог овоме су развијен образовни систем (седиште важног државног универзитета) и нагласак на културно-туристичким делатностима.

Знаменитости[уреди]

Велико Трново је веома важно туристичко одредиште у Бугарској и вероватно најважнија туристичка тачка по питању ходочасничког и културолошког туризма у држави. Град, као некадашње важно стециште бугарског народног препорода, поседује добро очувано старо градско језгро са бројним кућама у балканском стилу.

Град је највише познат по низу добро очуваних цркава, од којих су најпознатије:

Види још[уреди]


Референце[уреди]

  1. Урош Миланковић: "Наше време", Београд 1847. године
  2. Иван Момчиловић: "Писменица на славјански јазик", Београд 1847. године
  3. Александар Дима: "Наполеон Бонапарта или тридесет година француске револуције", Београд 1850. године
  4. Филип Радичевић: "Гусле црногорске: пјесме из разни времена...", Београд 1870. године

Спољашње везе[уреди]