Вељко Петровић (књижевник)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Вељко Петровић
Вељко Петровић.jpg
Вељко Петровић, српски књижевник
Датум рођења (1884-02-04)4. фебруар 1884.
Место рођења Сомбор
 Аустроугарска
Датум смрти 27. јул 1967.(1967-07-27) (83 год.)
Место смрти Београд,  СР Србија
 СФР Југославија
Најважнија дела
Буња и други из Раванграда
На прагу
Дах живота

Вељко Петровић (Сомбор, 4. фебруар 1884Београд, 27. јул 1967) је био српски књижевник и академик.

Биографија[уреди]

Вељко Петровић је рођен у Сомбору 4. фебруара 1884. године.[1] Његов отац Ђорђе био је сомборски катихета који ће 1891. године у монаштву добити име Герасим, и предаваће у Богословији у Сремским Карловцима. Вељкова мајка се звала Милева и била је ћерка сомборског пароха Јована Момировића. Мајка му је умрла неколико недеља након порођаја. Вељко Петровић је имао две старије сестре Виду и Анђу и брата Миливоја. Гимназију на мађарском језику завршио је у родном Сомбору.[2]

Године 1902. стиже у Будимпешту где је студирао право. Истовремено био је питомац првог српског колеџа, завода Саве Текелије, пештанског Текелијанума.[3] Прве песме је почео да објављује 1905. године. Одржава пријатељске везе са Петром Коњовићем и Васом Стајићем.

У пролеће 1906. године у Будимпешти са Јурајом Гашпарцем уређује месечник на мађарском језику „Кроација“ („Croatia“), у чијем поднаслову стоји „Хрватско-српски социополитичка, економска и књижевна месечна ревија“.

Исте године, пошто је апсолвирао, главни уредник Светозар Прибићевић загребачкогСрбобрана“ обавештава га да је примљен у уредништво. Године 1908. Вељко прелази у Сремску Митровицу за уредника „Слободе“, а 1909. године постаје уредник сарајевске „Српске ријечи“. Потом је 1911. године емигрирао у Београд, где је радио као ратни дописник за новосадски „Браник“ и за сарајевски „Народ“. У "Српском књижевном гласнику" објављује 1912. године приповетку "Заборав". Између 1914—1915. године био је у штабу Моравске дивизије II позива, док није позван у нишки Југословенски одбор, за једног од уредника „Савремених питања“.

У Београду упознаје песника Симу Пандуровића и угледног Јована Скерлића коме ће постати књижевни миљеник. "Мало је писаца који су као Вељко Петровић у књижевност ушли тако сигурно, без околишења, без куцања, право на главна врата. Отворио их је лично моћни Јован Скерлић 1908. године." Књижевни критичар Скерлић је за њега изрекао судбоносне речи: "Читајте те песме! То су не само најбоље патриотске песме које данас један Србин из Угарске пева, то иде можда у најбоље, али извесно у најоригиналније ствари целокупне поезије српске."[4] Уз Вељка Петровића везују се два основна одређења: родољубиви песник и реалистички приповедач.

У јеку балканских ратова у београдском Народном позоришту упознаје седамнаестогодишњу Мару Мандрашевић, ћерку панчевачког трговца са којом ће се венчати у њеном родном месту, Кули, 20. новембра 1919. године. У дугом, срећном браку ипак неће све бити потаман, јер нису имали деце.

Прешавши Албанију упућен је у Женеву, у новинарски пропагандистички биро, где је радио до 1918. године на штампи и публикацијама. Објавио је 1916. године у америчком "Србобрану", на насловној страни родољубиву песму "Србији".[5] Године 1918. изабран је за члана Југословенског одбора. Вељко се тада надао да ће бити постављен за амбасадора у Будимпешти, међутим, уместо тога 1919. године је именован за референта у одсеку Министарства просвете за Бачку, Банат и Барању у Новом Саду. Вељко Петровић је био масон и његов успон у јавном и културно-уметничком животу је био несумњиво подржан из тог миљеа. Он ће у многим организацијама, одборима, удружењима предњачити - водити главну реч и усмеравати културне токове. Следеће 1920. године премештен је у Министарство просвете у Београд. Између 1921. и 1923. године био је шеф Кабинета министра, затим је именован за референта у Уметничком одељењу, а од децембра 1924. године постаје инспектор у истом Министарству.[6] Касније је Петровић напредовао и био дугогодишњи начелник у Министарству просвете (1927).

У то доба одржава везу са многим угледним српским књижевницима као што је био Јован Дучић, Алекса Шантић, Милош Црњански и Милан Кашанин, али и са ликовним уметницима као што је Петар Добровић који је урадио графику за насловну страну његове збирке приповедака „Буња и други у Раванграду“.

Вељко Петровић је 1928. године постао подпредседник београдског Пен-клуба.[7] Године 1929. уз помоћ Милоша Црњанског, тадашњег члана пресбироа при Амбасади Краљевине Југославије у Берлину, Вељко Петровић је боравио у немачкој престоници где се упознао са водећим личностима културног живота Немачке.

Дана 12. јануара 1930. Петровић у свечаној дворани београдског Универзитета краљу Александру прочитао је своју расправу „Шумадија и Војводина“.

Почетком маја 1930. као извештач листа „Политика“ боравио је у Будимпешти и пише о Србима у Мађарској и њиховој културној баштини. Свој боравак у Будимпешти и Сентандреји поновио је 1961. године. Том приликом његов домаћин био је Стојан Д. Вујичић, доајен српских књижевника у Мађарској.

Фебруара 1936. године дотадашњи дописни члан Српске краљевске академије Вељко Петровић књижевник изабран је за редовног члана. [8] Постојало је у Београду 1925. године Друштво књижевника, за чијег је председника изабран тада Петровић. У Београду је иницијативом београдског центра Пен-клуба дошло до новог удруживања писаца. Прва скупштина Удружења књижевника одржана је фебруара 1937. године у сали београдске кафане "Код два јелена". Изабран је на том бурном скупу, пред четрдесетак присутних књижевника, за председника Вељко Петровић.[9]

За време Другог светског рата је био извесно време затворен од стране окупатора, због масонског чланства.

Умро је у Београду 1967. године, а сахрањен је уз велике почасти у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Књижевност[уреди]

Veljko Petrović 1984 Yugoslavia stamp.jpg

На књижевном плану почео је да зарађује још 1903. у „Новом Србобрану“, пишући политичке чланке, козерије, дописе и преводећи приче. Од 1905. почео је да објављује стихове, приче и књижевне чланке и белешке у „Српском књижевном гласнику“ и „Бранковом колу“, а потом и у „Делу“, „Савременику“, „Новој искри“, „Босанској вили“ и „Словенском југу“. Године 1912. је издао свеску „Родољубиве песме“, а 1914. књигу песама „На прагу“. Исте године спремио је две књиге приповедака за издања Матице српске и „Напретка“, али је у току рата рукопис изгубљен.

Тек 1920. године почео је да штампа избор својих новела, у књигама:

  • “Буња и други из Раванграда“, предратна причања, дванаест приповедака (1921),
  • „Померене савести“, десет приповедака (1922),
  • „Три приповетке“ (1922),
  • „Искушење“, петнаест приповедака (1924). 1925. издала је Српска књижевна задруга избор из Петровићевих новела (Приповетке).

Петровић је написао око сто приповедака, и велик број чланака из књижевности и уметности у „Политици“, „Летопису“ итд. О стогодишњици Матице српске Петровић је уредио „Албум војвођанске уметности“ и у њему написао преглед српске уметности од краја 17. до 20. века.

Вељко Петровић је 1933. године у децембру месецу на главној скупштини Читаонице изабран „ради заслуга у националном и културном погледу“ за њеног почасног члана.

Вељко Петровић је био члан Српске академије наука и уметности, био је председник Матице српске у Новом Саду и Српске књижевне задруге у Београду, и дугогодишњи управник Народног музеја у Београду. Претежно је писао о Војводини, њеном амбијенту и људима, а и аутор је многих чланака и студија из области књижевности и ликовних уметности уопште, посебно војвођанског сликарства XVIII и XIX века. Добитник је награде Савеза књижевника Југославије.

Мара Петровић, његова супруга, поштујући жељу Вељка Петровића, завештала је граду Београду све културно историјске вредности које су га у њиховој кући за живота окруживале. Ту су, пре свега, рукописи, преписка и библиотека Вељка Петровића, затим уметничке слике, стилски намештај и предмети примењене уметности. Легат још увек није отворен за јавност, због недостатка средстава за адаптацију породичне куће, такође поклоњене Граду, за музејску намену.

Библиографија[уреди]

  • 1902. „Родољубиве песме``
  • 1909. „Буња``
  • 1912. „На прагу``
  • 1921. „Буња и други из Раванграда``
  • 1921. „Варљиво пролеће``
  • 1922. „Померене савести``
  • 1922. „Три приповетке``
  • 1924. „Искушења``
  • 1925. „Приповетке``
  • 1932. „Изданци из опаљена грма``
  • 1948. „Препелица у руци``
  • 1964. „Дах живота``

Награда „Вељкова голубица“[уреди]

Награда установљена 2007. године се додељује за свеукупно приповедачко дело савременог писца на српском језику. Награда ће се додељивати сваке године, средином октобра, на манифестацији „Вељкови дани“, у Сомбору.

Први добитник је Мирослав Јосић Вишњић.

Референце[уреди]

  1. ^ Давидов, Динко. Вељко Петровић (1884-1967) - Дејан Медаковић (1922-2008). Београд : САНУ, Одељење историјских наука, 2012. стр. 555—568. 
  2. ^ Радован Поповић: "Воћка на друму", Београд 2009. године
  3. ^ "Српски сион", Карловци 1902. године
  4. ^ Драгослав Адамовић, Радован Самарџић: "Разговори са савременицима...", Београд 1982. године
  5. ^ "Србобран", Њујорк 1916. године
  6. ^ "Просветни гласник", Београд 1924. године
  7. ^ "Време", Београд 1928. године
  8. ^ "Време", Београд 1936. године
  9. ^ "Правда", Београд 1937. године

Спољашње везе[уреди]