Видоје Смилевски

С Википедије, слободне енциклопедије
видоје смилевски
Видоје Смилевски
Лични подаци
Датум рођења(1915-08-14)14. август 1915.
Место рођењаНикифорово, код Гостивара, Краљевина Србија
Датум смрти8. септембар 1979.(1979-09-08) (64 год.)
Место смртиСкопље, СР Македонија, СФР Југославија
Професијадруштвено-политички радник
Деловање
Члан КПЈ од1940.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Председник Президијума
Скупштине НР Македоније
Период4. јануар 19501953.
ПретходникБлагоја Фотев
НаследникДимче Стојанов
Председник Скупштине
СР Македоније
Период24. јун 196312. мај 1967.
ПретходникЉупчо Арсов
НаследникМито Хаџивасилев
Председник Председништва
СР Македоније
Период6. мај 19748. септембар 1979.
ПретходникНикола Минчев
НаследникЉупчо Арсов
Херој
Народни херој од6. јула 1953.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада Орден народног ослобођења Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Видоје Смилевски - Бато (Никифорово, код Гостивара, 14. август 1915Скопље, 8. септембар 1979), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Македоније, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. Био је председник Президијума НР Македоније, односно Председништва СР Македоније у три наврата.

Биографија[уреди | уреди извор]

Видоје Смилевски рођен је 14. августа 1915. године у Никифорову код Гостивара, у печалбарској породици. Отац му је Македонац из Никифорова, док му је мајка Албанка православна из Кичинице. После завршетка Првог светског рата отац га је одвео у Београд, где је радио. Ту је завршио основну школу и трговачку академију. Утицај напредног радничког и студентског покрета био је присутан и у трговачкој академији. Смилевски је радио у кружоцима и читао марксистичку литературу. Растурао је летке, учествовао у демонстрацијама и долазио у сукоб са режимом.

Године 1935. запослио се у хипотекарној банци у Београду. Активније се ангажовао у револуционарном раду од 1937, када је почео да добија задатке од партијске организације. Кретао се у друштву комуниста који су радили на Београдском универзитету. Крајем 1939. године учествовао је у акцији за формирање синдикалне подружнице Савеза банковних, осигуравајућих, трговачких и индустријских чиновника Југославије (СБОТИЧЈ) у установи у којој је радио. У то време већ је радио у партијској техници у Београду, која је на његов захтев била смештена у његовом дому, јер је тамо било безбедно. Од децембра 1939. до августа 1940. године откуцао је на матрицама целу „Историју СКП (б)“, а првих шест глава умножио у 800 примерака. У овом је периоду примљен у чланство Комунистичке партије Југославије. Полиција је успела да открије његов рад, али је он на време склонио технику, и прикрио се. После тога све до Априлског рата руководио је техником Месног комитета КПЈ у Београду.

Народноослободилачка борба[уреди | уреди извор]

Јула 1941. године постао је секретар партијске ћелије, а ускоро секретар Рејонског комитета и члан Месног комитета за Београд. Као партијски радник, илегално с кретао кроз Београд и Земун. Октобра 1941. постао је члан Окружног комитета КПЈ за Београд.

Јануара 1943. године постављен је за секретара Окружног комитета КПЈ за Лесковац. На овој дужности провео је целу годину. Фебруара 1944, по налогу КПЈ, отишао је на исту дужност у Врање, а од априла до јуна био је секретар ОК КПЈ за Пирот.

Јула 1944. године упућен је на рад у Македонију. Постављен је за секретара Четвртог Обласног комитета Комунистичке партије Македоније. Августа исте године, био је делегат на Првом заседању Антифашистичког собрања народног ослобођења Македоније. Ускоро је кооптиран у Централни комитет КПМ, али се због тешког обољења налазио на лечењу све до априла 1945. године. Тада је, још недовољно опорављен, остао у Београду и радио као инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију и у Председништву Владе.

Послератна каријера[уреди | уреди извор]

После ослобођења вршио је многе друштвено-политичке и партијске функције:

Умро је 8. септембра 1979. године у Скопљу, за време обављања функције председника Председништва СР Македоније. 31. октобра наследио га је Љупчо Арсов.

Носилац је Партизанске споменице 1941., Ордена јунака социјалистичког рада и више високих одликовања. Орденом народног хероја одликован је 6. јула 1953. године.

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]


Спољашње везе[уреди | уреди извор]