Владета Јеротић

С Википедије, слободне енциклопедије
Владета Јеротић
Академик проф. др Владета Јеротић
Лични подаци
Датум рођења(1924-08-02)2. август 1924.
Место рођењаБеоград, Краљевина СХС
Датум смрти4. септембар 2018.(2018-09-04) (94 год.)
Место смртиБеоград, Србија
РелигијаПравославно хришћанство
ОбразовањеМедицински факултет Универзитета у Београду
Научни рад
ИнституцијаКлиничко-болнички центар „Др Драгиша Мишовић“
Православни богословски факултет Универзитета у Београду
АкадемијаСрпска академија наука и уметности
Награде
Орден Светог Саве

Владета Јеротић (Београд, 2. август 1924 — Београд, 4. септембар 2018) био је српски неуропсихијатар, психотерапеут, филозоф, књижевник и академик САНУ.

Јеротић је 2007. године формирао своју Задужбину и Библиотеку.[1] Био је члан оснивач Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, где је 2014. године формирао своју збирку.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Детињство, младост и школовање[уреди | уреди извор]

Владета Јеротић рођен је 2. августа 1924. године у Београду, у Задарској улици, као син јединац у чиновничкој породици. Прва два разреда основне школе завршио је у ОШ „Краљ Петар Први”, у истоименој улици, а друга два разреда у ОШ „Краљ Александар I”, у Дечанској улици. Након основне, уписао је Другу мушку гимназију, која се налазила на месту данашње зграде Политике. Гимназија је срушена до темеља за време априлског бомбардовања 1941. године.

Као дете, Владета је био, како сам себе у аутобиографији описује, живахан, немиран и непослушан дечак. Био је друштвен и разговоран, волео је спорт и биоскопе. У школи је најрадије слушао веронауку и историју, желећи да по завршетку гимназије упише Теолошки или Филозофски факултет.[3] Међутим, пред крај школовања, пажњу му је привукла медицина, а након што је Владетином добром пријатељу нагло дијагностикована шизофренија одлучио је да медицину упише ради психијатрије.[3]

Други светски рат[уреди | уреди извор]

Владета је последње године гимназије завршавао у јеку Другог светског рата. У том периоду, живео је са својом породицом у стамбеној згради у Кондиној улици, где се породица затекла и 6. априла 1941. године за време бомбардовања Београда. У непосредној близини, у Хиландарској улици, била је и зграда Радио Београда, која је том приликом погођена. Током наредних неколико дана, прешао је са породицом прво на Вождовац, а потом у Кумодраж, склањајући се од немира и пожара. Јеротић је, у својој аутобиографији, истакао ужас који је по први пут осетио посматрајући са узвишице свој родни град у пламену.[3] Са оцем је, након ових дешавања, једно време био у војсци у околини Краљева, Ужица и Чачка, али се убрзо вратио у Београд и 1942. уписао и осми разред гимназије. Матурирао је 1943. године. Након тога, до краја рата радио је као болничар-волонтер на хируршком одељењу Опште државне болнице у Београду, где је био грађански мобилисан. По завршетку рата, 1945. године, уписао је Медицински факултет Универзитета у Београду.

Студије и каријера[уреди | уреди извор]

На Медицинском факултету дипломирао је 1951. године. Специјализацију из неуропсихијатрије стекао је 1957. године и након тога, од 1958. до 1961, боравио је у Швајцарској, Немачкој и Француској, где је специјализовао психотерапију.

Своје прво запослење пронашао је на Универзитетској нервној клиници у Београду, где је радио као асистент до 1963. године. Тада прелази у болницу „Др Драгиша Мишовић”, на прво психотерапеутско одељење основано у Југославији код примаријуса др Владислава Клајна. Радећи на развоју психотерапије у Србији, готово 20 година био је начелник Психотерапеутског одељења. Ту је стекао велико искуство у раду са пацијентима и постао примаријус.

Од 1985. до пензионисања, као професор по позиву, предавао је пастирску психологију и медицину на Православном богословском факултету у Београду.

Академик проф. др Владета Јеротић развио је обимну и плодну публицистичку делатност из граничних области психоанализе, психотерапије, социологије, социјалне психијатрије и филозофије, као и у областима теологије и филозофије хришћанства и других религија (попут јудаизма, будизма и таоизма). Његова интересовања изнедрила су преко 70 књига и неколико стотина научних чланака. Такође је одржао бројна предавања на теме из поменутих области у готово свим већим градовима Југославије, а у последњим годинама у Београду и осталим градовима Србије.

Јеротића је занимао и утицај религије на психу и понашање човека. У својим радовима је писао да се људска психа састоји од три „паралелно и непрекидно активна” слоја, који се заснивају на веровањима и обичајима из паганизма, Старог завета или Новог завета.[4]

Од 1984. године Јеротић је био члан Удружења књижевника Србије и редовни члан Медицинске академије и Српске академије наука и уметности (Одељења језика и књижевности). Био је и члан Српског лекарског друштва (психотерапеутска секција), Психотерапеутског друштва Југославије, као и Јунговог удружења у Београду.

Преминуо је у својој 94. години, 4. септембра 2018. године у Београду. Сахрањен је по сопственој жељи у породичној гробници на Новом гробљу у Београду.[5]

Део Далматинске улице у Београду, од Таковске до Џорџа Вашингтона, назван је 2021. године по Владети Јеротићу.[6]

Збирка Владете Јеротића у Удружењу „Адлигат”[уреди | уреди извор]

Владета Јеротић и Миодраг Павловић, кумови и дугогодишњи пријатељи

Владета Јеротић годинама је необавезно поклањао књиге Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”, да би 2014. године и формално формирао своју збирку. Од 2017. године, када је спомен соба Миодрага Павловића у Музеју српске књижевности премештена у нове просторије, за збирку Владете Јеротић издвојен је посебан кутак у оквиру ове собе посвећене његовом куму и дугогодишњем пријатељу.[2] Јеротић је о овом симболичном месту за његову збирку рекао „да се зна, памти и препричава како српски кумови могу да се заувек воле, другују и уважавају!”.[7]

У кутку академика Јеротића налазе се два ормара са више хиљада књига које је за живота поклонио Удружењу, укључујући и књиге које је отац Владете Јеротић донео са Крфа након Првог светског рата, као и прва издања руског филозофа Берђајева, ретко српско ратно издање из Бизерте, прва издања Радета Драинца и Милана Ракића. Изложени су и лични предмети Јеротића, као што су оловке, наочаре, две стране рукописа и заједничке фотографије са кумом Миодрагом. Владета је после Павловићеве смрти често у његовој спомен соби, претходно спрат ниже, држао предавања, у оквиру којих се подсећао кумства и пријатељства са Миодрагом.

  • Кутак Владете Јеротића у спомен соби Миодрага Павловића. На зиду је изложен један од рукописа Јеротића и две фотографије са Миодрагом.
    Кутак Владете Јеротића у спомен соби Миодрага Павловића. На зиду је изложен један од рукописа Јеротића и две фотографије са Миодрагом.
  • Један од два ормара у кутку Владете Јеротића. У ормарима су бројне књиге из његове личне библиотеке.
    Један од два ормара у кутку Владете Јеротића. У ормарима су бројне књиге из његове личне библиотеке.
  • Део збирке књига Владете Јеротића у његовом кутку у спомен соби Павловића.
    Део збирке књига Владете Јеротића у његовом кутку у спомен соби Павловића.
  • Књиге и један од рукописа Јеротића.
    Књиге и један од рукописа Јеротића.
  • Рукопис о љубави Владете Јеротића.
    Рукопис о љубави Владете Јеротића.

Награде и признања[уреди | уреди извор]

Добитник је више награда, између осталих и:

Дела (библиографија)[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

  1. Личност младог наркомана – Београд: Институт за алкохолизам и наркоманију, 1974.
  2. Психоанализа и култура – Београд: Бигз (библиотека XХ век), 1974.
  3. Болест и стварање – Београд: Бигз (библиотека XХ Век), 1976.
  4. Између ауторитета и слободе – Београд: Просвета, 1980.
  5. Неуротичне појаве нашег времена – Београд: Коларчев народни универзитет, 1981.
  6. Неуроза као изазов – Београд: Медицинска књига, 1984.
  7. Психодинамика и психотерапија неуроза (са Миланом Поповићем) – Београд: Нолит, 1984.
  8. Дарови наших рођака: I део – Београд: Просвета, 1984; II део – Београд: Просвета 1993.
  9. Човек и његов идентитет – Горњи Милановац: Дечје Новине, 1988.
  10. Јунг између истока и запада – Београд: Просвета, 1990.
  11. Мистичка стања, визије и болести – Горњи Милановац: Дечје Новине, 1992.
  12. Путовање у оба смера – Београд: Плато, 1992.
  13. Како замишљам да бих разговарао са владиком Николајем Велимировићем – Шабац: Шабачко-ваљевска Епархија, 1993.
  14. Разговори са православним духовницима – Врање: Књижевна Заједница „Борисав Станковић“, 1994.
  15. Психолошко и религиозно биће човека – Нови Сад: „Беседе“, 1994.
  16. Вера и нација – Београд: Терсит, 1995.
  17. Само дела љубави остају – Београд: Манастир Хиландар, 1996.
  18. Посете: одломци – Вршац: Ков, 1996.
  19. Старо и ново у хришћанству – Београд: Источник, 1996.
  20. Учење Светог Јована Лествичника и наше време – Београд: Арс Либри, 1996.
  21. Учење Светог Исака Сирина и наше време – Београд: Арс Либри, 1997.
  22. Учење Светог Марка Подвижника и други огледи – Београд: Арс Либри, 1998.
  23. Духовни разговори – Ваљево: Глас Цркве 1997.
  24. Хришћанство и психолошки проблеми човека- Београд: Богословски Факултет Спц, 1997.
  25. Сликарство Светозара Самуровића – Ваљево: Ваљевац, 1998.
  26. Индивидуација и/или обожење – Београд: Арс Либри, 1998.
  27. Дарови наших рођака: III део, Просвета, Београд, 1999.
  28. Моја путовања – Европа и Европљани, Партенон, Београд, 1999.
  29. 50 питања и 50 одговора из хришћанске психотерапеутске праксе – Београд: Арс Либри, 2000.
  30. Мудри као змије и безазлени као голубови – Београд: Гутенбергова Галаксија, 2000.
  31. Нова питања и одговори из хришћанско-психотерапеутске праксе – Београд: Арс Либри, Бањалука: Бесједа, 2003.
  32. Дарови наших рођака: IV део – Београд: Арс Либри, 2007.
  33. О тајни – Београд: Арс Либри, 2017.

Преводи[уреди | уреди извор]

  • Одабрана дела Сигмунда Фројда, књига 5, из културе и уметности (превели с немачког В. Матић, В. Јеротић, Ђ. Богићевић), Нови Сад: Матица српска, 1969 – 357 стр.; 23 cm
  • Одабрана дела Сигмунда Фројда, књига 8, Аутобиографија; Нова предавања за увођење у психоанализу (превели с немачког – прво дело – В. Јеротић и – друго дело – Н. Волф), Нови Сад: Матица српска, 1969 – 295 стр., 23 cm
  • Писма Сигмунда Фројда вереници – Психотерапија, 1, Загреб, 1975, 85-96.

Студије и чланци[уреди | уреди извор]

Академик Јеротић је објавио велики број студија и чланака. За списак кликните на прошири.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Пројекат Растко: Задужбина Владете Јеротића”. www.rastko.rs. Приступљено 2020-07-18. 
  2. ^ а б „Владета Јеротић”. Србија међу књигама. Годишњак: 268, 334, 381, 416. 2017. ISSN 2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат. 
  3. ^ а б в „Projekat Rastko: Biblioteka Vladeta Jerotic”. www.rastko.rs. Приступљено 2020-07-18. 
  4. ^ Јеротић, Владета (2005). „Паганство и хришћанство”. Старо и ново у хришћанству. Београд: Ars Libri. ISBN 978-86-7588-055-4. 
  5. ^ Oproštaj od Vladete Jerotića na Novom groblju: Retki su takvi ljudi, možda nije ostavio porod ali jeste delaalo.rs
  6. ^ ВЛАДЕТИ ЈЕРОТИЋУ ДЕО ДАЛМАТИНСКЕ Потез од Таковске до Џорџа Вашингтона биће назван по академику („Вечерње новости”, 27. октобар 2021)
  7. ^ „Академик Јеротић и филозоф Берђајев у Адлигату”. Србија међу књигама. Годишњак: 268. 2017. ISSN 2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. 
  8. ^ РТС: „Јеротићу уручена награда „Доситеј Обрадовић"“ (22. фебруар 2014.)
  9. ^ Владети Јеротићу уручена „Велика повеља Бранковог кола” („Политика”, 13. септембар 2017)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владета_Јеротић&oldid=27344614”