Власеница

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили село у Србији, погледајте чланак Власеница (Владимирци).
Власеница
Власеница
Vlasenica Panorama 3.JPG
Панорама Власенице
Грб Власенице
Основни подаци
Држава  Босна и Херцеговина
Ентитет  Република Српска
Општина Власеница
Основан први помен 1219. године
Становништво
Становништво (2013.) Пад 7.228
Географске карактеристике
Координате 44°11′00″ СГШ; 18°56′00″ ИГД / 44.183333° СГШ; 18.933333° ИГД / 44.183333; 18.933333 Координате: 44°11′00″ СГШ; 18°56′00″ ИГД / 44.183333° СГШ; 18.933333° ИГД / 44.183333; 18.933333
Временска зона UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Надморска висина 663 m
Власеница на мапи Босне и Херцеговине
Власеница
Власеница
Остали подаци
Позивни број 56

Власеница је насељено мјесто и сједиште Општине Власеница у источном дијелу Републике Српске (БиХ), у Бирчу испод планине Јавор. Према прелиминарним подацима пописа становништва 2013. године, у насељеном мјесту Власеница укупно је пописано 7.228 лица.[1]

Географски положај и клима[уреди]

Власеница се налази на мјесту гдје се пут, који из долине ријеке Дрине води према Источном Сарајеву дијели у два крака, па један продужава ка југу - Хан Пијесак - Соколац - Сарајево, а други нешто западнијим смјером Кладањ - Олово - Сарајево. Својим географским положајем и надморском висином од 668 метара, Власеница спада у ред брдско-планинских градића. Само један мањи дио територије Општине Власеница је на висини мањој од 500 метара, једна трећина је између 500 и 700 метара, а остали дио њеног подручја је на преко 700, чак и до 1.400 метара надморске висине. Овим предјелима доминира планина Јавор (1.537 m), а непосредно изнад града је брдо Виселац са врхом Кик (903 m). Општина Власеница је окружена општинама Хан Пијесак, Милићи, Шековићи, Зворник и Кладањ.

Најзначајнија саобраћајна комуникација која пролази кроз Власеницу је магистрални пут Београд - Сарајево,[2] који је веома важна веза Српске са Србијом. Власеница се налази на прелазу из изразито планинског у нешто питомији равничарски дио. Неријетко се дешава да се у горњем, вишем, дијелу града снијег задржи и до 15 дана дуже него у доњем дијелу.

Историја[уреди]

Околина Власенице је била стално насељена од праисторије па до данашњих дана, о чему, поред осталих, свједочи и некропола са хумкама на локалитету Шошари (данашња општина Милићи).

У средњем вијеку подручје данашње Власенице улазило је у састав средњовјековне жупе Бирач, о којој постоје писани трагови из 1219. године и данас се чувају у дубровачкој библиотеци. Овај крај је у то вријеме био углавном у посједу феудалних породица Павловића, Диничића, Златоносовића и Орловића који су у близини Власенице имали своја утврђења и замкове.

Под Османско царство Власеница је потпала средином 1463. године, када се већ јавља и насеље, али под именом Бирач, које ће задржати до краја 18. вијека. Мјесто је добило данашње име по трави власуљи која расте у околини. Власеница је 1765. године постала сједиште кадилука (среза) Кнежина.

Један од најстаријих дијелова Власенице се зове Крушевик. Најстарија српска гробља се налазе на Лијепој равни, Цвијетњу и Заграђу. Иако је турска владавина умногоме уназадила овај крај, Срби су успјели да се изборе за црквену општину, а убрзо, 1882. године, и за прву основну школу у овом крају.

И у том времену, под Турцима, Власеница је била важна раскрсница. У 17. вијеку, као средиште кадилука (среза), налазила се у саставу зворничке капетаније, а од 1842. године била је укључена у редован телеграфско-телефонски и поштански саобраћај. У случају опасности хајдуци су налазили спас у избјеглиштву на Гласинцу, Мајевици и Србији. Хајдуци су се помјерали и због епидемија куге, која је често харала овим крајевима, због чега је Бирач у једном периоду турске владавине био врло ријетко насељен.

Аустроугарска војска је ушла у Власеницу септембра 1878. године. Године 1905. доноси се закон о црквеној и школској аутономији, којим су грађани добили право на употребу ћириличног писма и права на отварање школа. Град је 1912. године имао 1.962 становника.

Током Првог свјетског рата борбе у околини Власенице биле су веома честе. Продором српске и црногорске војске у Бирач прекинута је комуникација Сарајево - Власеница. Главна битка између српске и аустроугарске војске, што се тиче ширег подручја Власенице, одиграла се 28. септембра 1914. године у Краљевој Гори. Срби су изашли као побједници и преузимањем те територије угрожено је снабдијевање аустроугарских трупа у Србији. Због тога је генерал Оскар Поћорек наредио 13. аустроугарској бригади са сједиштем у аустроугарској касарни у Власеници да нападне српске трупе и да их одбаци према Хан Пијеску. Одмах послије тога Поћорек је наредио да се српске и црногорске трупе што прије избаце из Бирча и Подриња, тако да је до тога дошло послије вишедневних борби. У овим догађајима већи број Срба из Власенице се прикључио српској војсци, а њих 80 учествовало је у пробоју солунског фронта и завршним операцијама при ослобођењу земље 1918. године. Свједоци бурних догађања у периоду 1914—1918. су и бројни споменици у и око Власенице.

За вријеме Другог свјетског рата Власеница се налазила у саставу НДХ. Злостављање талаца у власеничкој касарни и појединачна убиства сељака, прерасла су, током јула и почетком августа 1941. године, у масовније злочине. Само у Рашића Гају, недалеко од Власенице, убијено је више десетина лица. Знатан број похапшених отпремљен је у Славонску Пожегу и друге усташке сабирне логоре. Становници појединих села су напуштали своја села и тражили уточиште у оближњим шумама, гдје су мушкарци масовно приступали устаничким јединицама. Српска војска имала је много присталица у подручју према Романији, а партизански покрет је био прихваћен у сусједним Шековићима.

Други свјетски рат[уреди]

У време од 22. јуна до 22. јула 1941. године извршено је масовно убијање и клање Срба из варошице Власенице и оклних села на месту званом Рашића Гај.[3][4]

Усташе су 22. јуна 1941. повеле око 40 људи из Власенице на стрељање извана вароши. Када су их довели до места где треба да буду стрељани и наредили им да уђу у ископане раке, тројица су раскинула ланце и дала се у бескство, Усташе су припуцале за њима, али их због мрака и шумовитог терена нису погодили. Двојица спасени су Ђорђе Вишковић и Лазар Радековић.[5]

Култура[уреди]

У Власеници се одржава већи број културних манифестација под окриљем „Просвјете“ и њеног „Српског просвјетног културног друштва Просвјета“.

Образовање[уреди]

  • Факултет биотехничких наука, одсјек Шумарство, при Пољопривредном факултету Универзитета у Источном Сарајеву.
  • Средњошколски центар „Милорад Влачић“ налази се у новој згради саграђеној 1981. године, а води поријекло од Ниже грађевинске школе и послијератне Ниже реалне гимназије.
  • Основна школа „Вук Караџић“ која води поријекло од прве основне школе у Власеници основане 1882. године у оквиру Српске црквене општине.
  • Предшколска установа-обданиште „Први кораци“.
  • ЈП „Народна библиотека“ Власеница, смјештена у Дому културе у Власеници.

Становништво[уреди]

По посљедњем службеном попису становништва из 2013. године, у Власеници је живјело 7.228 становника.

Националност[6] 2013. 1991. 1981. 1971.
Срби [а] 4.800 (60,69%) 3.435 (57,25%) 2.774 (69,76%)
Муслимани 2.743 (34,68%) 1.793 (29,88%) 1.124 (28,26%)
Хрвати 26 (0,32%) 18 (0,30%) 12 (0,30%)
Југословени 242 (3,05%) 578 (9,63%) 5 (0,12%)
остали и непознато 98 (1,23%) 176 (2,93%) 61 (1,53%)
Укупно 7.228 7.909 6.000 3.976
Демографија
Година Становника
1879. 19.420 (котар)
1885. 23.085 (котар)
1895. 24.927 (котар)
1910. 30.928 (котар)
1921. 28.865 (котар)
1931. 37.532 (срез)
1948. 4.121 (општина) [6]
1953. 7.283 (општина)
1961. 3.047
1971. 3.976
1981. 6.000
1991. 7.916
  1. За садашњи статус Срба види чланак Срби.

Привреда[уреди]

Досадашња привредна активност је заснована углавном на експлоатацији и ниском степену прераде шуме и дрвета, сировог алуминијума који се купује на страни, производњи позамантерије, угоститељству, туризму и др. Укупно је запослено око 2.000 радника, а сва привредна предузећа су у фази власничке транзиције. Економско-социјална ситуација и стање је веома тешко и неизвјесно. Незапосленост или привредна латентна запосленост веома су изражене, са стопом од око 44% или око 1.500 незапослених и око 800 привидно запослених тј. радника који не примају зараде и накнаде и не уживају остала права из таквог радног односа. Укупно остварени производ код друштвених предузећа која се баве производњом и пружањем услуга закључно са 30. јуном 2002. године износио је 4.994.067 КМ, што износи око 255 КМ по глави становника.

Туризам[уреди]

Посебно обиљежје овог краја су високе и густе шуме. На једног становника долази 0,70 хектара шумске површине (европски просјек је 0,34). Ове шуме су вриједне и по саставу и врсти дрвећа. Поред стогодишњих букава, јела, јавора, борова и смреке, овдје се може наићи и на примјерке Панчићеве оморике. Обиље шумских плодова, нарочито разних врста гљива (вргањ, смрчак, лисичарке, рујнице, редуше и др.) и распрострањеност разне дивљачи (срна, дивља свиња, медвјед, вук, лисица, зец и др), те релативно богаство рибљег фонда у Студеном и Зеленом Јадру, Тишчи и Дрињачи (пастрмка, младица, липљан, мрена, шкобаљ, клен и др.) такође мотивишу одређене категорије туриста да долазе у овај крај.

Међу најљепшим природним амбијентима овог краја на првом мјесту је планинска висораван Ружина вода (око 1.130 m надморске висине) која се простире на путу према Хан Пијеску, данас привлачно излетиште Власеничана, а због густих шума (претежно четинарских) зелених ливада и пропланака и хладне чисте воде има и обиљежја праве ваздушне бање.

Мада је овај крај познат по изворима, Власеница се не може похвалити ријечним богатством. У непосредној околини има неколико мањих рјечица и потока (Дрињача, Тишча, Студени Јадар) и уз њих су концентрисана мања излетишта (Тишчино Врело, Тишина, Слапови).

Спорт[уреди]

Спортске активности у Општини Власеница одвијају се кроз рад спортских организација-клубова:

  • Планинарско-еколошко друштво Ацер
  • Бициклистички клуб „КПЛ“
  • Фудбалски клуб Васеница
  • Кошаркашки клуб Власеница
  • Одбојкашки клуб „Нет“ Власеница
  • Атлетски клуб Власеница
  • Карате клуб Младост Власеница
  • Теквандо клуб Специјалац
  • Теквандо клуб 8. мај
  • Скијашки клуб Игришта
  • Шаховски клуб Власеница
  • Џудо клуб Власеница

Највеће и најзначајније спортско друштво у Власеници је Планинарско-еколошко друштво Ацер, које има више од 200 регистрованих чланова. Друштво постоји од 2004. године, а његови чланови су постигли изванредне резултате - 2006. године је освојен највиши алпски врх Мон Блан, 2008. највиша тачка Африке Килиманџаро, а 2009. највиши европски врх Елбрус на Кавказу. 2012. године је освојен и највиши активни азијски вулкан Дамаванд у Ирану. То су и највећи успјеси власеничког спорта у међународној конкуренцији. Такође, освојене су и највише планине Босне и Херцеговине, Црне Горе, Македоније, Албаније, Словеније, Србије, Грчке и Бугарске. Друштво је маркирало око 200 километара планинарских стаза. Организује планинарске манифестације, од којих је највећи Поход у Пјеновац, на којем је у фебруару 2015. учествовало 650 планинара из 35 градова. Најуспјешнији члан друштва је Весна Дошић, 2008. године је проглашена за спортисту године Општине Власеница.

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013 на територији Републике Српске — Прелиминарни резултати, Републички завод за статистику, Бања Лука, 2013.
  2. O Vlasenici, Приступљено 30. 7. 2015.
  3. Др. Богдан Чбак, лекар из Власенице, Београд 26.11.1943. године
  4. Крсмановић; Сокановић; Косорић, Јово;Саво;Мирко (2011). Хан Пијесак : простор - вријеме - људи : монографија. Хан Пијесак. ISBN 978-86-914787-0-4. 
  5. Јован Давидовић, прота из Бање Луке, Београд 3.8.1941. год. (П)
  6. 6,0 6,1 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Спољашње везе[уреди]