Влајко Коцић

С Википедије, слободне енциклопедије
Влајко Коцић
Влајко Коцић-Пурјак министар Краљевине СХС
Лични подаци
Датум рођења(1886-01-14)14. јануар 1886.
Место рођењаВласотинце, Краљевина Србија
Датум смрти25. март 1928.(1928-03-25) (42 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина СХС
НародностСрбин
РелигијаПравославац
Професијаправник, политичар
Политичка каријера
Политичка
странка
Народна радикална странка
министар пошта и телеграфа у Првој влади Велимира Вукићевића
16. јун 1927 — 23. фебруар 1928.
МонархАлександар Карађорђевић
ПретходникМилорад Вујичић
НаследникВлајко Коцић
министар пошта и телеграфа у Другој влади Велимира Вукићевића
23. фебруар 1928 — 25. март 1928.
МонархАлександар Карађорђевић
ПретходникВлајко Коцић
НаследникБогољуб Кујунџић
Породична гробница Влајка Коцића у Аркадама на Новом гробљу у Београду

Влајко Коцић (Власотинце, 14. јануар 1886Београд, 25. март 1928) био је српски политичар, адвокат, министар пошта и телеграфа, народни посланик.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је од мајке Параскеве рођене Газибарић и оца Николе Коце Стојановића. Породични надимак им је Пурјак.[1]

Основну школу је завршио у Власотинцу, а гимназију у Врању и Нишу. У Нишу је 1906. постао члан Радикалне омладине.[2] У Београду је 1910. године завршио права. Још као студент се политички ангажовао и у Београду и у свом крају. Сарађивао је у студентском радикалном клубу са Миодрагом Ибровцем, Божом Максимовићем, Нинком Перићем, Крстом Милетићем и био биран за секратара и потпредседника клуба.[3] Након студија завршених у Београду (1910), школовање је наставио на Факултету екномских и правних наука у Цириху (Швајцарска).

Након годину дана се вратио у Србију и одлужио је војску у артиљерији.[1]

Затим је постављен за писара, најпре Првостепеног суда Београског округа где је напредовао до писара I класе.[1] Почетком Балкнаских ратова (1912) је прешао у Пресбиро, а затим, марта 1914. за писар Касационог суда.[3] Пред Први светски рат је дао оставку на државну службу ради полагања првозаступничког испита и по сопствној жељи је постављен јуна 1914. за јавног правозаступника у Лесковцу.[1]

У Лесковцу организовао прву омладинску радикалалну организацију у Србији.[3] Једно време је био и правозаступник у Куманову (Стара Србија), а након рата у Београду.[3] Касније је постављен за секретара Министарства унутрашњих дела[3]

Са српском војском је прошао Албанску голготу, заједно са својим млађим братом Драгутином Коцићем, који је био припадник српске краљевске коњице. У избеглиштву је радио као комесар за збрињавање српских ђака, гимназијалаца и студената. Са овог положаја је успео да распореди српску децу по француским породицама, а сами Французи су их прихватили са великим одушевљењем. На овај положај је постављен на лични захтев тадашњег председника Владе Краљевине Србије Николе Пашића. [1]

Био је сведок тужилаштва у Солунском процесу 1917.[2] Исте године је прешао да ради као секретар посланства Краљевине Србије у Лисабону.[3] Након рата се вратио у Београд, где је отворио адвокатску канцеларију, са адвокатом Добром Митровићем и Ненадом Поповићем. Бавио се скидањем секвестара са велепоседничких имања у Војводини, национализацијом предузећа и пословима везаним за корупцију.[2]

Један је од главних оснивача новинарског предузећа „Време” (1921).[3]

Влајко Коцић (1927)

Од 1920. је био народни посланик Врањског округа у парламенту и од тада је стално биран у том округу. Био је организатор у партијским пословима. Истицао се великом енергијом и снажном вољом, био је један од политичара који је увек могао да рачуна на поверење свога краја, успео је да удвостручи број организованих радикала у Врањском округу.[4] Одлике које су га истицале прибавиле су му видно место како у странци, тако и у самом Парламенту. На изборима 1925. је био носилац радиклане листе у Врањском округу, а на изборима 1927. носилац листе у врањском, кумановском и охридском округу.[3] Са десеторицом радикала је априла 1926. године искључен из Главног одбора Радикалне странке и формирао у Народној скупштини посебан посланички клуб, као присталица идеје Љубомира Јовановића.[2] Био је министар пошта и телеграфа од 16. јуна 1927. до 23. фебруара 1928. године у Првој влади Велимира Вукићевића и затим поново у Другој влади Велимира Вукићевића до смрти.[2]

Носилац је Ордена Светог Саве и Ордена белог орла.

Смрти и сахрана[уреди | уреди извор]

Због проблема са запаљењем слепог црева, оставио је службу. Преминио је услед компликација на унутрашњим органима и наглог слабљења рада срца, насталим три дана након што је оперисан, 25. марата 1928, у Санаторијуму „Врачар” (данас Уролошка клиника Клиничког центра). Сахрањен је 27. марата на Новом гробљу у Београду.[3]

Говор патријарха Димитрија са сахране:[5]:

Ево како изненада долази смрт и узима нас не гледајући колико ко има година, је ли способан или није, којој породици припада, јел његов рад био за углед, већ одједном не стаје и одлази на онај свет где тек има да прими награду која сваког доброг Хришћанина очекује.
Сећам се када сам као епископ у крају из кога је покојник родом био пошао да тај народ упознам са вољом Божјом, ја сам још тада увидео велику чистоту код свих тих грађана и у Лесковцу и у Власотинцу, где су људи били одани својој вери и упућени само на оно што је добро и што је благородно. Помишљао сам да ли ће и ови људи да дођу на управу ове земље, те да се позна њихов рад и њихово поштење.
И Бог је дао те је један од њих, покојни Влајко, који је био прави и поштен Србин, дошао до тога, али не дуго јер је Бог другојаче хтео. Видео сам да је поштена и добра душа, и зато му хвала за све оно што је радио и нека буде од Св. Цркве и од државе њему исказана највећа благодарност. Нека му је вјечна памјат и Бог да му душу прости.

Породица[уреди | уреди извор]

Имао је сестре Драгињу Дицић (1880—1965), Јевросиму Коцић и браћу Милета, Јована (1888-1908) и Драгутина Коцића (1891-1979).

Породица Коцић-Пурјак, Власотинце 1912. године. Слева надесно, стоје: Јевросима, Миле, н.н., н.н., н.н., Зорка, Влајко, Драгутин, Драгиња. Слева надесно, седе: Параскева, дете у наручју Десанка, Никола, Коца, Тошана, дете н.н., мали дечак: Стојан

Са супругом Зорком рођ. Кујунџић (1892—1962) имао је ћерку Десанку Павасовић (1912—1966) и сина Љубомира (1921—1998).

Извори[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]