Војислав Илић Млађи

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Војислав Илић (вишезначна одредница).
Војислав Илић Млађи
Војислав Илић Млађи
Датум рођења(1877-10-07)7. октобар 1877.
Место рођењаОреовица, Кнежевина Србија
Датум смрти22. мај 1944.(1944-05-22) (66 год.)
Место смртиБеоград, ДФ Југославија

Војислав Илић Млађи (Ореовица, 7. октобар 1877 — Београд, 22. мај 1944) био је српски песник.[1] Био је активан у периоду између Првог и Другог светског рата. Писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика и сврставан је међу водеће умове свога доба. Његови стихови урезани су на капели српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну. Објавио је преко четрдесет књига, а сарађивао у стотинак часописа. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.

Награда Војислав Илић Млађи додељује се сваке године њему у част, као награда за најбољи сонет на српском језику, као и за најбољу необјављену дечију песму. Добитници ове награде за 2020. годину су књижевник Јован Бундало за најбољи сонет и књижевница Ана Стјеља за најбољу дечију песму.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Детињство и школовање[уреди | уреди извор]

Родна кућа у Ореовици

Војислав Илић Млађи рођен је 7. октобра 1877. године у Ореовици код Пожаревца, као прво од седморо деце Јулијане и Јована Илића, ореовачког проте, касније пароха у цркви Светог Марка у Београду, а потом и дворског свештеника обе српске династије. Тамо се налазила његова родна кућа, која је имала статус споменика културе, али је деведесетих година 20. века срушена.[3]

Војислав Илић у младости

Погрешно је често везиван за песника Војислава Илића, са којим није у сродству, мада су живели извесно време у суседству на београдској Палилули. Због истог имена и презимена, чак и средњег слова, а из поштовања према Војиславу Илићу, своме имену придодао је Млађи.

Основну школу завршио је у родном селу, а потом је уписао и завршио Пожаревачку гимназију. Већ у својим средњошколским данима почео је да пише, објављујући песме у већем броју часописа тог времена. Након завршене гимназије одлази на студије у Београд, где му је отац био парох, и уписује Правни факултет на Великој школи. Као студент, 1902. године, издао је малу збирку преведених песама Туђински бисер. Ова збирка прошла је готово непримећена, а касније у животу рекао је за њу да је "данас поготову нигде и нема".[4] Током студија се заљубио у Даринку Симоновић, ћерку попа Милоша Симоновића, којом се жени одмах по завршеним студијама 1903. године.

Младост и предратни период[уреди | уреди извор]

Након завршеног права, Војислав је службовао у својству судског писара и под овим запослењем често се са својом женом селио по српским варошима. Радио је у Чачку, Крушевцу, Јагодини, Алексинцу и Ћуприји. Међу овим местима, на даљи ток живота, али и његово песништво, највише утицаја имао је боравак у Алексинцу. У том периоду, 1905. године, његова жена Даринка Илић радила је као учитељица у Кривом Виру, селу надомак Зајечара. Док је Војислав, услед болести и по препоруци лекара, привремено послат на обалу Јадранског мора, његова тромесечна ћерка Јулијана разболела се и убрзо потом преминула. Ово је прва од неколико великих несрећа у његовом животу, након којих Војислављево песништво добија снажну ноту туге и боли.

По повратку са Јадрана одлази да посети своју жену у Кривом Виру, затиче је у прељуби и, у трагичном сплету околности, одузима јој живот. Под истрагом је одлежао шест месеци у притвору у Зајечару, након чега је утврђено да није крив, те је пуштен на слободу.[5] У образложењу пресуде, донесене августа 1906. године, „утврђено је да је оптужени без своје кривице, у јарост доведен поступцима и великим уценама од стране убијене, пок. Даринке, дело ово одмах учинио”.[6][5] Овај догађај снажно је утицао на његов живот и сву своју тугу и бол Војислав ће преточити у поезију. Године 1909. објављује своју прву збирку ауторских песама под називом Песме, међу којима се истичу Ноћна свирка, Из једне шетње, Над извором Тимока, Звони, Њен венчић, Из болничких часова, У поштанским колима. За ову збирку Јован Скерлић написаће критику, касније укључену у дело Писци и књиге (1964).[4] Између осталог, Скерлић пише:

Има у овој књизи цео један низ песама потпуно личних и најинтимнијих, где је велика искреност нашла врло јак и импресиван израз. Илић је имао једну велику несрећу у своме животу, и нема никакве неделикатности помињати је када је она врло отворено и у појединостима испричана у целом једном низу јаких песама [...] Утисак остаје, и он је, у својој трагичности, велик и силан.

Скерлић такође наводи да је Војислав до тада био само осредњи песник, који је, као и сви песници, преводио и објавио књигу преведених песама. Међутим, дотакнут личним суновратом, досеже песничке висине.[4] Неколико година касније, Богдан Поповић уврстиће три његове песме у своју Антологију новије српске лирике (1911).

Међуратни период[уреди | уреди извор]

Војислав са супругом Јованком

Након завршетка Првог светског рата, 1919. године, Војислав је постављен на позицију секретара Апелационог суда у Београду. По други пут се оженио, и са женом Јованком Првановић, домаћицом, изродио је осморо деце. И у овом браку прерано је изгубио троје деце, ћерку Загорку и синове Јована и Душана, што ће многе навести да његову судбину често пореде са судбином Јована Јовановића Змаја. Својој деци посветио је неке од најлепших и најтужнијих стихова.

Током 1922. године радио је као помоћник управника Народне библиотеке Србије, а од исте године радио је као инспектор у Министарству правде, све до пензионисања.[7]

Војислав рецитује у Двору Карађорђевића

Између два светска рата важио је за једног од омиљених песника, чији су се стихови читали на разним свечаностима, празницима, комеморацијама, али и у школама, црквама, на гробљима и у Двору. Писао је у првом реду родољубиве, затим завичајне, љубавне и дечије песме, али и хумористичко – сатиричне, религиозне, краљевске и друге. Често му је указивана велика част позивањем да саставља надгробне стихове, али и да држи говоре на сахранама многих великана, међу којима су војвода Радомир Путник и војвода Живојин Мишић.[8] Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља. Занимљиво је да је, у неколико наврата, Војислав и сам себи писао епитафе, уз које би наводио шаљиве разлоге попут: „Спремљен себи самом, кад сам, као помоћник библиотекара, имао несрећу да се, једне зиме, у Народној библиотеци, смрзавам од хладноће".[8]

Епитаф Војислава Илића Млађег на Зејтинлику

Војислав је, на строго анонимном конкурсу за песнике чије би се песме могле наћи на српском војничком гробљу на Зејтинлику у Солуну, приложио своју песму иако су у комисији били људи са којима није био у добрим односима.[5] Његови стихови су одабрани, без претходног знања о ауторству, а потом уклесани на камен величанственог маузолеја. Илићеви стихови исписани су и на споменику српским јунацима сахрањеним у гробници на Мачковом камену.[9]

Током свог живота доста је преводио, чиме је Србији значајно приближио Пушкина, Љермонтова, Гетеа, Шилера, Молијера, Готијеа, Ламартина и друге великане. У два маха његова дела превођена су на бугарски (1922. и 1929) и на есперанто (1932).

Неколико година пред почетак Другог светског рата, Војислав се нашао у финансијској кризи. Од срца желећи да му помогне, а да притом Војислава не увреди, научник Михајло Пупин откупио је више стотина примерака његових књига и на тај начин га спасао глади.[8] Илић му се у два наврата одужио и захвалио песмама. Прва песма настала је 1933. године, поводом научниковог рођендана, а друга поводом Пупиновог подизања „Народног Дома" (данас део Меморијалног комплекса) у Идвору, 1935. године. Оригинални рукописи ових песама данас се налазе у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат" у Београду.

Други светски рат и послератни период[уреди | уреди извор]

Стихови Војислава Илића Млађег често су били снажни, отмени, горљиви и искрено национално обојени, а у њима се јасно могла видети љубав према Краљу и вери.[5] Овакве тематике утицале су на протеривање и укидање Илићеве речи из српске књижевности након 1945. године. Међутим, песник није доживео ову одлуку. Преминуо је 22. маја 1944. године у окупираном Београду, а сахрањен је на Новом гробљу, у породичној гробници у 11. парцели, поред своја два рано преминула сина.

Данас[уреди | уреди извор]

Војислав Илић Млађи дуго је био заборављен у српској књижевности. Међутим, у Србији овог века постепено се формира уверење да је Илић један од класика српске књижевности, који је био жигосан и бојкотован у периоду комунизма и тако неправедно заборављен.

Центар за културу општине Жабари, који носи назив по песнику, сваког октобра организује Дане Војислава Илића Млађег у Оревици, песниковом родном селу.[10] У оквиру фестивала додељује се Награда Војислав Илић Млађи за најбољи сонет на српском језику.

Легат Војислава Илића Млађег[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Легат Војислава Илића Млађег

Априла 2018. године, Илићева унука Милица Јањушевић, поклонила је архиву свога деде Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат", а августа 2020. године у Музеју српске књижевности отворен је његов легат.[11]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Војислав Илић Млађи
    Војислав Илић Млађи
  • Фотографија са потписом В. Илића Млађег
    Фотографија са потписом В. Илића Млађег
  • Породични портрет
    Породични портрет
  • Војислав са породицом у Сокобањи 1926. године
    Војислав са породицом у Сокобањи 1926. године
  • Војислав са својом децом
    Војислав са својом децом
  • Војислав у свом дворишту
    Војислав у свом дворишту
  • Визиткарта Војислава Илића Млађег
    Визиткарта Војислава Илића Млађег

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 258. 
  2. ^ „Књижевници Јован Бундало и Ана Стјеља овогодишњи добитници награде „Војислав Илић Млађи“”. Блог „Енхедуанин књижевни врт“. Удружење „Алиа Мунди“. Приступљено 30. 9. 2020. 
  3. ^ „Regionalni zavod za zaštitu spomenika”. spomenicikulture.org.rs. Архивирано из оригинала 28. 12. 2014. г. Приступљено 2020-07-03. 
  4. ^ а б в Скерлић, Јован (1964). Писци и књиге. Београд: Бранко Ђоновић. 
  5. ^ а б в г „Архива Војислава Илића Млађег”. Србија међу књигама. 4—18: 9—14. 2018. ISSN 2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. 
  6. ^ „Национална Ревија - National Review”. www.nacionalnarevija.com. Приступљено 2020-07-03. 
  7. ^ Синеку(лт)ура Архивирано на сајту Wayback Machine (18. октобар 2016), приступљено 16. октобра 2016.
  8. ^ а б в „Преузет још један део заоставштине Војислава Илића Млађег”. Србија међу књигама. 5—18: 23. 2018. ISSN 2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. 
  9. ^ „Осамнаести „Дани Војислава Илића млађег“ У Ореовици”. Rec naroda (на језику: српски). Приступљено 2020-07-03. 
  10. ^ „Центар за културу – Општина Жабари” (на језику: српски). Приступљено 2020-07-03. 
  11. ^ „Otvoren legat pesnika Vojislava Ilića Mlađeg (FOTO)”. www.srbijadanas.com (на језику: српскохрватски). Приступљено 2020-08-10. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Војислав_Илић_Млађи&oldid=27457415”