Војно гробље у Маутхаузену
| Војно гробље у Маутхаузену | |
 | |
Информације
| |
|---|---|
| Локација |  Маутхаузен
|
| Координате | 48°14′31″ СГШ; 14°31′01″ ИГД |
| Статус | Меморијал |
| Саграђена | 1915. године |
| Власник | Град Маутхаузен |
Војно гробље у Маутхаузену је међународни меморијални комплекс, највећи те врсте у Горњој Аустрији. Према подацима војних власти у Линцу, на овом гробљу сахрањено је 1.750 Италијана, 7.038 Срба и више стотина логораша других нација.[1]
Положај и размештај[уреди | уреди извор]
Војно гробље у Маутхаузену се налази у граду Реифердорф, око 3 км североисточно од града Маутхаузена.
Гробље је трапезоидног облика прекривено травнатим површинама, по којима су у појединачним редовима распоређени гробовима, 1.766 Италијанских војника[2] из Првог светског рата и 1677 (војних и цивилних) пали у Другом светском рату.[2] На гробљу, окупљени у шест масовних гробница, леже посмртни остаци 8.000 Срба, Енглеза, Француза, Румуна, Аустријанаца, Чеха и Мађара, који су умрли услед епидемије тифуса која је 1915. године захватила затворски логор и насеља у његовој близини.[3]
Предуслови[уреди | уреди извор]
Током Првог светског рата у близини насеља Маутхаузен налазио се велики заробљенички логор. Према подацима аустроугарска штампа која је доносила извештаје из логора. Маутхаузен је током рата био познат као „српски логор”, сем у последњој години рата, када се у извештавању о затварању логора, помињу скоро без изузетка само италијански заробљеници.
| Укупно логораша | Број српских логораша | До сада утврђено српских жртава | Процена српских жртава |
|---|---|---|---|
Према наведеој табели, а на основу сачуваних података, кроз логор је прошло око 40.000 војника различитих нација, међу којима је било 28.000 српских војника. Од наведеног броја, преко 10.000 логораша је умрло, међу њима и 5.715 Срба који су потом сахрањени на војном гробљу у Маутхаузену.[5]
Оснивање гробља и начин сахрањивања[уреди | уреди извор]
Велика смртност логораша у Маутхаузену захтевала је оснивање гробља у његовој близини где су сахрањивани умрли ратни заробљеници, али и друге особе страдале од епидемије тифуса 1915. године
Сахране су вршене у појединачним и групним хумкама. Приликом сахрана, умрли су одвајани по народности, али је било случајева када су у масовне гробнице истовремено полагани српски и италијански војници. Над појединачним гробним местима постављена су спомен-обележја у облику крста, направљена од притесаног дрвета, а над масовним гробницама заједничка спомен-обележја од притесаног камена.
Инфраструктура[уреди | уреди извор]
- Током Првог светског рата
Током рата на гробљу је започето и подизање посебног обележја од стране самих српских и италијанских заробљеника, али ти радови нису завршени до краја рата. Такође током Првог светског рата рата Аустријанци су на гробљу подигли капелу, која је требало да служи за помен свих сахрањених војника, и чување спискова свих сахрањених.
- Након завршетка рата
Рад на завршетку гробља иницирала је и завршила неколико година након Првог светског рата италијанска држава. Споменик израђен од карарског мермера у Италији, рад италијанског вајара Паола Болдрина (Paolo Boldrin, 1887-1965, који је и сам био заточеник овог логора), свечано је откривен 1922. године.
Уклесан натписи на споменику на италијанском и немачком језику:
Овде почивају у миру: Италијана 1.759, Срба 8.000, Енглеза 3, Француза 2, Румуна 2, Пољака 7, Руса 7, Чехословака 5, Мађара 30, Аустријанаца 3, непознатих 7”.
Било је покушаја са италијанске стране да се постигне договор са владом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца да се споменик подигне о заједничком трошку, као и да се на њему нађе и натпис на српком језику, међутим, до договора није дошло. Италијани су ипак оставили један део на постаменту празним како би југословенска страна накнадно могла да допише свој текст, што то се никада није догодило.
У гробље се улази кроз масивну гвоздену декоративну капију која се ослања на два гранитна стуба, са канделабрима на врху. Врата су декорисана геометријским мотивима и мотивима крста, као и натписом на немачком језику са годинама почетка и завршетка оба светска рата. На стубовима се налазе информационе табле на немачком и италијанском језику, а испред њих по свећњак, од граната.
Оснивање меморијалног гробља[уреди | уреди извор]
Пошто је гробље након рата било девастирано, део дрвених крстова је био замењен бетонским обележјима. Укупно је 744 појединачна српска гробна места било обележено новим надгробницима. Данас на гробљу не постоји ниједно од тих појединачних обележја за српске војнике. Међутим, постоје појединачна обележја које је после рата својим војницима подигла Италија и која их од тада редовно одржава.[6]
Гробље одржава Аустријски Црни крст, а у књизи умрлих за Војни логор Маутхаузен записана су око 7.000 имена.
Изградња српске меморијалне капеле[уреди | уреди извор]
Како је временом, дошло до раслојавања умрлих и присвајања капеле од стране Италијана као своје (ако је на гробљу бројчано било највише гробова срба 5.715), Српска православна црква са Србима из дијаспоре донела је одлуку да отпочне градња православне капеле 2016. године, која још увек није потпуно завршена.[7]
У питању је капела централне основе, у облику квадрата, над којом се издиже осмострана купола, која је издигнута над квадратним постољем. Конципирана је као грађевина сажетог уписаног крста, са апсидом на истоку.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Сектор за БИЗ (2009). Каталог српских војних меморијала и места страдања изван државне територије Републике Србије. Београд: Република Србија, Министарство рада и социјалне политике, Сектор за борачку и инвалидску заштиту.
- ^ а б Julia Mayr, „Ihr Begräbnis im Lager würde sie vor dem Vergessen bewahren.“ (PDF), in Jahrubuch, KZ-Gedenkstätte Mauthausen, 2016.
- ^ Стојиљковић, Д. (1995). Плава Дунавска гробница Маутхаузен 1914–1918. 1938–1945. Београд: Секција концентрационог логора Маутхаузен.
- ^ Табела 1. Попис пострадалих држављана Краљевине СХС у Чехословачкој за време Првог светског рата Мирчета Вемић, Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у Аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914–1918. Оригинални научни рад. стр. 227. . doi:10.2298/ZMSDN1447201V. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - ^ Рајс, А. (1919). Извештај поднет господину председнику Министарског савета Краљевине Србије од стране Р. А. Рајса, доктора наука, професора на Универзитету у Лозани (Швајцарска), од 1. 3. 1919. године. У: Бојковић, С., Пршић, М. (2000). Страдање српског народа у Србији 1914–1918 – Документа –. Београд: Историјски музеј Србије
- ^ „Војно гробље Маутхаузен код Линца; Колико Срба ту почива?”. Патриоте Српске. 2022-06-01. Приступљено 2023-02-06.
- ^ Линц, С. П. Ц. „Спомен капела у Маутхаузену”. Српска православна црква - Епархија Аустријско- Швајцарска (на језику: српски). Приступљено 2023-02-06.
Литература[уреди | уреди извор]
- Мирчета Вемић, Помор Срба ратних заробљеника и интернираних цивила у Аустроугарским логорима за време Првог светског рата 1914–1918. Оригинални научни рад. стр. 221-222. . doi:10.2298/ZMSDN1447201V. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - Стојанчевић, В. (1989). Цивилни интернирци у логорима Аустроугарске и Бугарске у време Првог светског рата. Стварање југословенске државе 1918. године. Београд: Научна књига, стр. 403–407.
- Живко Топаловић, За наше заробљенике - конференција Живка Топаловића [1]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Војно гробље у Маутхаузену на Викимедијиној остави