Гроцка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Гроцка
Grocka, Trg u centru grada, 02.jpg
Трг у центру Гроцке са бистом Илије Гарашанина у позадини
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Србија
Град Београд
Градска општина Гроцка
Становништво
Становништво
 — (2011) Раст 8.441
Географске карактеристике
Координате 44°40′12″ СГШ; 20°43′02″ ИГД / 44.67° СГШ; 20.717166° ИГД / 44.67; 20.717166Координате: 44°40′12″ СГШ; 20°43′02″ ИГД / 44.67° СГШ; 20.717166° ИГД / 44.67; 20.717166
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Гроцка на мапи Србије
Гроцка
Гроцка
Остали подаци
Поштански број 11306
Позивни број 011
Регистарска ознака BG

Гроцка је градско насеље у Србији у градској општини Гроцка у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 8441 становника. У граду се налази храм Свете Тројице, Средња школа „Гроцка“ и Основна школа „Илија Гарашанин“.

Историја[уреди]

Најстарији трагови о постојању насеља на територији данашње општине Гроцка датирају из почетка неолита (млађег каменог доба). Највеће неолитско насеље у овом делу Европе, које се још увек истражује, налази се на обали Дунава у месту Винча. Култура, која је настала на овом простору у доба средњег и позног неолита (5250—4250. године пре нове ере), добила је назив "Винчанска култура".

Римљани су главну саобраћајницу која је повезивала Сингидунум (Београд) и Виминацијум (Костолац), своја два, у то време велика града Горње Мезије, изградили уз обале Дунава преко територије данашње Гроцке. Докази за то су бројни: виле-рустике, гробнице римских великодостојника, златан накит, новац и многе друге ископине.

Име[уреди]

Прво помињање Гроцке, у писаној форми, забележено је у 9. веку (878. године), када се за насеље на ушћу мале речице у Дунав срећемо са словенским именом Градец. Следеће писано помињање забележено је у запису Евлије Челебије 1521. године, под називом Хисарџик (утврђена војна постаја на цариградском друму). Највише података о Гроцкој у средњем веку налазимо у турским пописима и из записа путописаца. Герлах, путописац који је 1578. године прошао кроз Гроцку и забележио: "... велики поток дели Гроцку на два дела, у једном делу подигнуте су мале српске колибе покривене трском и сламом, а у другом има и лепих турских кућа, често шиндром покривених."[1]

Данас је Гроцка београдска општина која заузима површину од 28.923 ha, на којој живи 75.466 становникаи и има 15 насељених места. Општина је основана 1955. од када је приступила заједници београдских општина. Дан општине, као и општинска слава, је Света Петка, 27. октобар. Северни део територије излази на реку Дунав дужином од 24 километра, а обим границе општинске територије је 96 километара. До Гроцке стижете ауто-путем Београд-Ниш, железничком пругом Београд-Ниш-Скопље-Солун-Атина, магистралним путем Београд-Смедерево. Градски и приградски саобраћај може вас довести до било којег места на територији општине.

Култура[уреди]

Библиотека „Илија Гарашанин”

У Гроцкој се налазе две значајне установе културе: Библиотека „Илија Гарашанин” и Центар за културу Гроцка.

Библиотека „Илија Гарашанин” је централна библиотека општине Гроцка у оквиру мреже општинских библиотека Библиотеке града Београда. Налази се у центру насеља, у оквиру просторно културно-историјске целине Грочанска чаршија. У галерији библиотеке изложен је Легат др Александра Костића у коме се, између осталог, чувају и његови налази са археолошког локалитета Дубочај.[2] Као свестран човек посвећен науци, професор др Александар Костић се бавио и археологијом. Године 1933. на Дубочајском гребену у Гроцкој открио је многе римске гробове, накит, новац, керамику, оружје и остатке животињског и биљног света.

Центар за културу Гроцка

Центар за културу Гроцка је установа културе чија се делатност фокусира на организовања културних и образовних програма на територији градске општине Гроцка. Рад Центра је пре свега фокусиран на становништво градске општине Гроцка и креирање културног живота и задовољавање културних потреба локалне заједнице. Просторије центра смештене су у Ранчићевој кући, установљеној још 1966. године за споменик културе од великог значаја.

Архитектура и културно наслеђе[уреди]

Грочанска чаршија

Најстарије језгро Гроцке, такозвана Грочанска чаршија, установљена је за непокретно културно добро као просторно културно-историјска целина од великог значаја за Републику Србију. Да је данашња главна улица коришћена од самог настанка насеља као чаршија, трговачки и пословни центар, сведоче карактер и намена очуваних старих кућа. Осим пословних зграда са дућанима, занатским радионицама и кафанама, у чаршији се налазило и неколико стамбених зграда варошког типа, чији су власници били имућни трговци и занатлије. Специфичан карактер Гроцке, која је с једне стране била варошица, односно административни и трговачки центар, а са друге сеоско насеље са изванредним природним условима, одредио је основну поделу старих грочанских кућа на варошке и сеоске. У погледу типских обележја, целокупни сачувани архитектонски фонд садржи елементе народне архитектуре са различитих подручја Србије, који су у одређеним моментима имали пресудан значај у формирању руралне архитектуре не само у Гроцкој, већ на целом подручју града Београда.

Ван Грочанске чаршије као целине и објеката унутар ње у Гроцкој је заштићено још седам сачуваних варошких кућа које су проглашене за споменик културе. Најстарија међу њима датира још из 18. века. Међу њима су и две које су у рангу споменика културе од великог значаја за Републику Србију - Ранчићева кућа и Цинцарска кућа.[3] Неке од ових кућа, које су биле утврђене за културно добро још 1966. године, нестале су без могућности да буду реконструисане, јер су на њиховом месту саграђени други објекти.[4]

Манастир Рајиновац[уреди]

Манастир Рајиновац

Један од првих сусрета са Манастиром Рајиновац[5] сачуван је у турском попису из 1528. године, где се помиње као манастир Свети Рајко. Село Бегаљица, где се овај манастир налази у том периоду је имало свега пет кућа, а његов постепени развој можемо да пратимо на основу даљих турских пописа. Под истим именом јавља се и 1530. године. Легенда каже да је некада давно код неког богаташа Бугарчића у Бегаљици служио момак из Босне, по имену Раја. Када је одслужио своје, Бугарчић му је поштено исплатио зарађене дукате. Раја је кренуо својој кући, али га код извора сачекају Бугарчићеви синови, убију га, новац покупе, а Рају затрпају кладама. После две године нађу га чобани мртвог и пријаве газди. Газда препозна свог бившег слугу Рају, и досети се да су га убили његови синови, јер је један у међувремену „сишао с ума“, а и други се озбиљно разболео. Да би окајао грех који су његови синови починили, Бугарчић за исту суму дуката, колика некада беше исплатио Раји, на своме имању, недалеко од извора где је Раја убијен, подигне малу дрвену цркву Раји за душу, а себи за спасење. У народу је остала прича да је цркву подигао Рајин новац, па се она и данас зове Рајиновац.

Винчанска култура[уреди]

Археолошко налазиште Винча - Бело брдо

Интересовање европске археолошке науке за налазиште Винча — Бело брдо (археолошки локалитет) јавља се почетком прошлог века, када њен истраживач професор Милоје Васић објављује прве научне радове у водећим европским научним часописима. Истражен је само централни део локалитета, односно око 4 % од укупне површине налазишта. На истраженој површини, професор Васић је открио археолошки слој дебљине око 10 метара. У археолошким слојевима откривене су рушевине насеља и трагови живота од неолита (5500. година пре нове ере), па све до данашњих дана, што практично значи да се у Винчи у континуитету живи седам хиљада година. Посебну занимљивост представља податак да је 80 % археолошких наслага формирано у периоду од 5250. до 4250. п. н. е.. Винчанска култура простирала се на територији од око 200.000 km2, односно, на простору омеђеном Карпатима на северу, реком Босном на западу, софијским пољем на истоку, и скопском котлином на југу. На овој огромној површини пронађено је преко 600 налазишта са археолошким материјалом који је стилски веома уједначен, што говори да је то била врло компактна и хомогена култура. Многи светски и европски археолози винчанску културу третирају као једну од најранијих европских цивилизација. У време винчанске културе подижу се надземне куће сложене архитектуре са више просторија, грађене од дрвета и облепљене блатом. Куће у насељу формирају низове, увек су исте оријентације, са пролазима и улицама између њих, тако да је у Винчи створена прва урбана целина на тлу Европе. Винчански човек се углавном бавио пољопривредом и сточарством. Велики вишкови производа довели су до развоја трговине, што је Винчанима омогућило брзи економски развој.

Богата археолошка налазишта[уреди]

Касно римска гробница у Брестовику

Територија општине Гроцка обилује већим бројем археолошких налазишта. Професор Петар С. Павловић је двадесетих година двадесетог века на локалитету Каргача (Врчин) открио 48 нових врста фосила шкољки и пужева, који нису пронађени нигде на територији некадашњег Панонског мора. У усеку пешчаног наноса који је направила Дубочајска река, професор др Костић открио је већу количину шкољки, пужева, фосила, лишћа и разних врста дрвећа. На истом локалитету откривени су и рогови јелена и кости мамута, а посебно је вредна пажње вилица хипариона која потиче из средине понтинског периода када је Панонско море било на крају свога постојања. На ушћу Болечице у Дунав, на њеној десној обали, постојало је веће насеље из времена баденске културе (2200—1800. године пре нове ере). Фрагментални керамички судови нађени су и на Шупљој стени у Врчину под Авалом. У периоду старијег гвозденог доба (1000-300. године пре нове ере) подручје Гроцке било је настањено келтским становништвом и то припадницима племена Трикорнинци. Велики број остатака металних предмета нађени су на потесу од Винче до Орашја. Око 300. п. н. е. у ове крајеве се настањују Скордисци — мешано келтско племе које на овим просторима живи и у време раног Римског царства. Гроцка у римско доба припада насељима на горњомезијском лимесу које чини низ градова и утврђења на Дунаву. Као значајно насеље у најближој околини помиње се Трикорниум (Ритопек). Одатле потичу и многобројни натписи на латинском, трачком и келтском језику. Трикорниум се такође помиње и у Прокопијевом списку тврђава на Дунаву. Остаци архитектуре из тога доба за сада су откривени у Ритопеку (каструм — војни логор), гробнице у Брестовику и Гроцкој и делови виле на локалитету Дубочајски поток.

Демографија[уреди]

У насељу Гроцка живи 6633 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 38,9 година (37,7 код мушкараца и 40,0 код жена). У насељу има 2815 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,96.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Демографија[6]
Година Становника
1948. 2.927
1953. 3.200
1961. 3.726
1971. 4.956
1981. 6.394
1991. 7.642 7.434
2002. 8.338 8.632
2011. 8.441
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Срби
  
7.999 95,93 %
Црногорци
  
108 1,29 %
Хрвати
  
29 0,34 %
Македонци
  
27 0,32 %
Муслимани
  
20 0,23 %
Роми
  
18 0,21 %
Југословени
  
15 0,17 %
Мађари
  
11 0,13 %
Горанци
  
8 0,09 %
Словенци
  
3 0,03 %
Руси
  
3 0,03 %
Словаци
  
1 0,01 %
Румуни
  
1 0,01 %
Немци
  
1 0,01 %
Бугари
  
1 0,01 %
непознато
  
24 0,28 %


Галерија фотографија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Први писани подаци о Гроцкој у средњем веку (4. август 2011)
  2. ^ Atić, Zorica (23. 1. 2017). „Gročanska čaršija – srce stare varoši kraj Dunava”. Avant Art magazin. Приступљено 17. 10. 2018. 
  3. ^ Атић, Зорица (2015). Добродошли у Гроцку : излетничке дестинациjе и културне знаменитости општине Гроцка. Гроцка: Центар за културу. ISBN 978-86-88721-02-8. (COBISS.SR 219511820)
  4. ^ Живковић, Нада (2011). „Грочанске куће - парадигма времена” (PDF). Наслеђе: 267—279. Приступљено 1. 10. 2018. (COBISS.SR 186737932)
  5. ^ „Манастиром Рајиновац”. Архивирано из оригинала на датум 06. 03. 2012. Приступљено 22. 05. 2011. 
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]

мапе и карте[уреди]

презентације[уреди]

новински чланци[уреди]